Izvor: Mozzart sport | Utorak, 08.02.2011.| 14:31
Izdvojite članak Odštampajte vest

Ivica Kralj, fudbalski golman srećan put

(Foto: mozzart sport)

Svako ko voli da putuje reći će da je kod kuće lepo, a svuda je najlepše. Putovanja su, međutim, privilegija retkih: dok većinu društveni žrvanj konstanto melje, pa moraju da žive za sutra i ne sećaju se šta je bilo juče, manjini pripada mogućnost da upoznaje tuđe ljude, tuđe gradove i tuđe običaje. Ivica Kralj pripada tim drugima, kategoriji "srećnika s koferima"

Fudbalska karijera vodila je Ivicu Kralja na brojne destinacije. Verovatno bi mu bilo potrebno mnogo koncentracije i dosta slobodnog vremena da bi nabrojao sve gradove i države u kojima je proveo bar dan ili dva...

Ali to ga nije umorilo. Naprotiv. Ljubav prema putovanjima i obilascima raznih svetskih metropola postajala je još jača u trenucima kada se nalazio na mestima koje je želeo detaljnije da upozna, ali zbog obaveza to sebi nije mogao da priušti. Kao višegodišnji profesionalni sportista naučio je šta znači iskoristiti slobodne nedelje kojih je godišnje, sve do 2009. kada je završio karijeru, imao svega tri ili četiri. Situacija je sada drugačija, čak toliko da je Kralj imao vremena da izdvoji i nekoliko sati kako bi s ekipom MOZZART Sporta proveo nedeljno prepodne na aerodromu "Nikola Tesla". Bolji ambijent za ilustraciju Ivičine priče nismo mogli da pronađemo.

Bilo je prosto fascinatno slušati na kojim je sve mestima bio, šta je video, doživeo, ali i preživeo... On za sebe kaže da nije avanturista ili pustolov, već osoba puna optimizma, želje, volje da upozna različite zemlje i kulture, a zatim izdvoji najbolje od onoga što je naučio i pokuša da implementira to u sebe.

- Da, zaista sam mnogo proputovao. Nikad neću zaboraviti zimske pripreme s Partizanom, sredinom devedesetih, kada smo bili na Tahitiju. Tumba je bio trener. Ustajali bismo u sedam ujutru i igrali ševu ispred hotela. Već posle devet bi bilo iznad trideset pet, čak i četrdeset stepeni, a mi smo igrali kontrolne mečeve s lokalnim ekipama. Posle jednog od tih mečeva golmanu protivničke ekipe poklonio sam rukavice. U tom trenutku momak nije imao čime da uzvrati, a nije zaista bilo ni potrebe. Verovatno se osećao dužnim, pa se sutra pojavio u hotelu. Nosio je u rukama ogromnu školjku koju je sam izronio. Bio sam oduševljen. Imam je i dan-danas. Tahiti i te pripreme će mi zauvek ostati u divnoj uspomeni.

Vratio se Kralj na Tahiti nekoliko godina kasnije. U privatnoj režiji, s porodicom. Bio je na odmoru. Nije imao priliku da vidi tog momka od koga je dobio školjku, ali je doživeo novo interesatno iskustvo.

- Išao sam s ostrva na ostrvo. Gledao sam kakvi su drugi hoteli i tako upoznavao razne ljude. Vrlo su ljubazni i otvoreni za priču sa strancima. A eto, ispostavilo se da je upravnik jednog hotela - "Mediterane", bio konobar u istoimenom objektu na ostrvu Sveti Marko u Tivtu. "Mediterane" u Tivtu je u nekom davno prošlom vremenu bio baš poznat i ugledan. I tako smo se tada ispričali i uspeli da na Tahitiju povežemo neke prilično nespojive stvari.

Ivici društvo na putovanjima uglavnom prave supruga Dragana i ćerka Sara. Ističe da ne bi mogao da putuje sam. Otkad je u "penziji", nije putovao daleko – bio je nekoliko puta u Lisabonu, posetio je Nemačku, pa Austriju, gde se obreo u poznatom skijaškom centru...

- Bio sam u Kicbilu. Neverovatno koliko kilometara skijaških staza tamo postoji. A što je najgore, ja uopšte ne skijam. I tako me često društvo napada da ne znam šta je dobro i koliko propuštam. Međutim, nikad nisam imao želju. Biti na planini je okej, sedeti i odmarati se, uživati, ali ja sam ipak rođen u gradu na moru. Jednostavno mi ne prijaju te zimske aktivnosti.

Kralj je rođen u Tivtu. Praktično na deset minuta od aerodroma. Nije mogao da se seti kad je prvi put putovao avionom, ali jeste da je u vreme kad je bio mlađi češće bio u vozu. Vezano za avione, u kojima je proveo dobar deo života, ima jednu posebnu uspomenu. Iako je prepričava prilično duhovito, tako da se ekipa koja realizuje ovu rubriku zacenila od smeha, priča nije nimalo prijatna. Mogla je da bude i tragična.

- Bilo je to 29. decembra 2000. godine. Tada se, ako se sećate, letelo iz Budimpešte. Sa suprugom i kumovima imao sam u planu da dočekamo Novu godinu u Njujorku. Bilo je strašno nevreme u Evropi. Nije bilo moguće da se poleti. Oluje, haos, ma potpuna blokada. Razgovarali smo o tome šta ćemo i kako, ali smo na kraju odustali od odlaska u Ameriku. U međuvremenu, u jednom kafiću ugledamo neke poznanike iz Montenegro erlajnsa. Kažu, idu ka Podgorici redovnim letom i da u tom pravcu nema vremenskih nepogoda. To nam je odgovaralo, pa odlučimo da odemo tim letom ka Crnoj Gori. Od trenutka kad smo se odvojili od piste, pa do Podgorice, preživeli smo pravi horor. Tih sat i po u vazduhu izgledalo je kao u najstrašnijim košmarima o padu aviona. Udarci vetra, turbulencije, propadanje, cika, vriska, plakanje, torbe lete na sve strane, ma opšta panika. Ne znam ni koji izraz da iskoristim. U jednom trenutku čak sam pomislio: "Daj da padnemo više, da skratimo muku." Kad smo sleteli u Podgoricu, osetio sam se kao da sam se ponovo rodio. Kopilot mi je posle objasnio da su se jedva izvukli. Upali su u neki oblak i to je stvorilo problem. Praktično smo preživeli samo zahvaljujući iskustvu i veštini pilota.

Otad Ivica ima strah od letenja. Nije to bila jedina stresna situacija za Kralja tokom boravaka u avionu, ali i ta koju smo naveli dovoljna je da se zaključi koliku je traumu doživeo. Pre tog odvratnog iskustva Ivica je imao najduže putovanje dosad. Više od dvadeset tri sata trajao je odlazak do Hong Konga, od Tahitija preko Los Anđelesa.

- E to je bilo putovanje! Sećam se da sam krenuo u nedelju u dvanaest, a stigao sam u utorak. Jedino sam u Los Anđelesu ušao iz aviona u avion. Izgubio sam gotovo dan u vremenskim zonama. Imao sam sreću da sam bio u biznis klasi dobre kompanije. Udobno, komforno, tu i tamo neka zanimacija i ti silni sati su mi nekako prošli. Ali ipak ne možeš da budeš opušten posle toliko vremena u vazduhu. Prosto, u jednom trenutku ne znaš šta ćeš od sebe. Bio sam i mlađi, pa sam nekako podneo... Da mi neko sada ponudi takav turistički aranžman, u kojem bih morao da samo dan provedem u putu - nisam siguran da bih prihvatio.

Možda nerado seda u avion, ali zato nema problem s automobilom. I tu ume da pređe impozantne kilometraže. Ne provede u putu baš dvadeset i nešto sati, ali...

- Osećam se sigurno kad sam na četiri točka. To su putovanja do hiljadu sedamsto-osamsto kilometara. Toliko ima do Holandije, konkretno Ajndhovena. Potrebno je petnaestak sati, možda malo više. Ali nije mi bitno prolazno vreme. Mogu da vozim lagano ili brže, zavisi kako mi odgovora u tom trenutku i s kim sam u društvu. Ukolko su tu supruga Dragana i ćerka Sara, pauze su normalne. To ume da me ponekad malo iznervira, ali priznajem da su u pravu. Odmor je nekad neophodan. Automobilom nisam prelazio više od dve hiljade kilometara. I to je retko. Možda kad bih išao do Herenvena.

(Foto: mozzart sport)

Najkomplikovanije pitanje koje smo postavili Kralju bilo je da izdvoji top pet gradova u kojima je boravio kao turista. Nekako je uspeo da napravi listu. Morao je da izostavi dosta afričkih zemlja, južnameričkih, nema tu ni Nju Delhija...

- Dubai je interesantan zato što iz godine u godinu menja oblik i gotovo je neprepoznatljiv kad god se u njega vratiš. Pre sedam-osam godina bio sam prvi put. Tada i danas – to nije isto mesto. Uvek ima nešto novo. Za poštovanje je šta su ti ljudi napravili iz peska. Hong Kong moram da izdvojim jer sam tamo video nešto fascinantno. Slavila se kineska Nova godina, i to poslednji put pod britanskom zastavom. Hteli su da bude nezaboravno. Napravili su vatromet u zalivu, trajao je trideset minuta. Nikad nisam video tako nešto, a kasnije sam saznao da su potrošili milione dolara. Moram da pomenem Pariz… On nema manu, osim možda klime. Meksiko Siti je grad sa dvadeset pet miliona stanovnika, osvaja veličinom. Čak i s najviše tačke nemoguće je videti kraj grada. I taj prelazak iz Amerike u Meksiko ostavlja utisak kao da se iz jednog sveta prelazi u drugi. Ta granica izgleda kao precizno isečen hleb oštrim nožem. A tu je i Tokio. Grad s druge planete. Najmodernija tehnologija, prijatan i vredan narod, uvek su nasmejani. Ne znam šta misle, ali spolja su konstantno ljubazni i na usluzi. Ne mogu da se setim da sam video nervoznog čoveka u Japanu.

Posle svega što smo čuli od Ivice, nije teško zaključiti da mu putovanja nisu uvek predstavljala stvari lagane. Stvari lagane su za Ivicu ipak nešto drugo.

- Piti kafu, sedeti s prijateljima, imati opuštene razgovore, biti s porodicom. Bez teških tema. Uživam dok gledam dete kako raste. Posle svih godina raznih pritisaka, u situaciji sam da kad god poželim odem na ručak, večeru, popijem čašu-dve dobrog vina. Letos sam prvi put posle mnogo godina bio u Crnoj Gori tokom sezone. I ostao sam mesec i po dana. A ne pamtim da sam tamo video gužvu. Pripreme su uvek počinjale kad i sezona, pa sam na popularnim destinacijama boravio u neobično vreme.

Piše: Milan Vuković

izvor :

Unos komentara je omogućen samo ulogovanim korisnicima.
Pratite na našem portalu vesti, tendere, grantove, pravnu regulativu i izveštaje.
Testiraj besplatno!
Prijavite se na naš dnevni ekonomski bilten koji će stizati na vašu mejl adresu krajem svakog radnog dana.
Potpuna informacija je dostupna samo komercijalnim korisnicima-pretplatnicima i neophodno je da se ulogujete.
Testiraj besplatno!
Testiraj besplatno!
Potpuna informacija je dostupna samo komercijalnim korisnicima-pretplatnicima.
Testiraj besplatno!

Ako ste već korisnik, ulogujte se:
Zaboravili ste šifru? Kliknite OVDE
Za besplatno probno korišćenje, kliknite OVDE