Jovan Maljoković, saksofonista - Zbog naše svirke Kenedi je zavoleo Beograd

(Jovan Maljoković)

Sa grupom muzičara iz SFRJ našao sam se u februaru 1988. na Kubi, na najvećem karipskom festivalu. Kao orkestar Gut-Maljoković, gde god smo svirali u Havani lokalnu publiku isprovocirali smo na ples. Kubanske novine su nas slavile i organizatori su želeli da nas povedu na izlet po najlepšim plažama na istoku ostrva. Seli smo u kombi i posle desetak kilometara vozač je ušao u rizično preticanje, predomislio se i zakucao auto u zadnji deo kamiona ispred nas. Svi smo počeli da se pipamo po telu da bismo videli u kakvom smo stanju. Srećom, niko nije bio ozbiljnije povređen, a ispostavilo se da je vozač imao epileptični napad, započinje ispovest za "Blic nedelje" saksofonista Jovan Maljoković.

SSSR

Na turneje po SSSR-u išao sam osamnaest puta. Svirali smo i u Vladivostoku, Tbilisiju, Novosibirsku, Moskvi, Lenjingradu i svuda su sale bile dupke pune. Đorđe Marjanović je bio isto što i Elvis u Zapadnoj Evropi i SAD. Na nekom novogodišnjem slavlju naši domaćini su umesto votke u moju čašu sipali špiritus. Otpio sam gutljaj, zateturao se i umalo pao. Ko pije sa Rusima, mora biti spreman na sve. Dešavalo se da idu usred noći na aerodrom kako bi od pilota nabavili votku.

Čuveni violinista

Kada je čuveni violinista Najdžel Kenedi prvi put došao u Beograd, prvo što je pitao organizatore kada je sleteo na aerodrom bilo je: "Gde je džez klub?" Posle nastupa proveli su ga po gradu i oko dva ujutro došao je u "Stupicu" gde smo ga mi apsolutno spremni dočekali. Svirao je sa nama do devet ujutro i rekao da je Beograd najbolje mesto na svetu. Bio je apsolutno očaran našim umećem.

Fijakerom u prosidbu

Moj otac Andrija Maljoković je u potrazi za boljim životom neposredno pre Drugog svetskog rata iz Kosovske Mitrovice krenuo u Ameriku. Stigao je do Subotice. Nije mu se svidela melanholija ravnice, pa se iznova dao u putešestvije. Skrasio se u Valjevu, gde je svoj mesarski zanat razvio u kasapnicu na glasu. Govorio je da Valjevo poput magneta privlači ljude i da se iz njega bez preterane muke ne odlazi. Voleo je da ide na izlete u selo Petnicu i tamo je upoznao lepu pastiricu Olgu. Andrija se odmah zaljubio u Olgu, pa joj je poklonio nekoliko liciderskih srdaca. Rešio je da se ženi, iznajmio je fijaker i njime stigao u Petnicu da prosi mladu. Sa Olginom braćom se brzo dogovorio i istog dana ju je odveo u Valjevo u novi život.

Beg kod ujne

Kada me je Olga 1943. godine rodila, našu kuću u Valjevu napunile su lokalne zanatlije koje su došle na čestitanje. Bilo je i zlatnika u mom krevecu. Tadašnja radost u kući Maljokovića je dokaz da nijedan rat ne može da zaustavi život. Mazili su me uprkos oskudnim vremenima u kojima sam proveo detinjstvo. Ali jednog popodneva nešto mi ništa nije bilo po volji, pa sam "zauvek" napustio kući i otišao kod ujne koja je stanovala nekoliko ćoškova od nas. Imao sam tada šest godina i ujna je mislila da su me moji poslali da spavam kod nje jer su nam majstori u kući. Olga je bila na ivici nervnog sloma, ali me nije tukla kada je ujna pitala šta najviše volim da jedem. Kada sam se vratio kući, samo mi je tutnula u ruke parče hleba namazano mašću i posuto krugovima crnog luka.

Provincijska idila

Moje detinjstvo u Valjevu bilo je kao u romanima. Nisam znao da li sam srećniji zimi ili leti. Leti sam se kupao u šifonskim gaćama koje je Olga šila, na čuvenom valjevskom trećem kilometru kod mlina. Tamo sam naučio da plivam, a čim bi sneg obeleo grad, trčali smo da se divimo herojima koji su se strmoglavo spuštali bobovima niz tri dugačke valjevske ulice. Svi u Valjevu su prepričavali njihove vratolomije i ti naši sugrađani- avanturisti bili su popularniji od predsednika opštine. Njihovu apsolutnu provincijsku slavu jedino su ugrožavali bokseri Metalca koji su bili strah i trepet u ondašnjoj prvoj ligi SFRJ. Svake nedelje pre podne na njihovim mečevima okupljalo se nekoliko hiljada ljudi. Bio je to praznik za grad. Provincijska idila koja je ličila na filmove Federika Felinija.

Harmonika, klarinet...

Olga i Andrija su bili muzikalni i voleli su da pevaju u kući i na veseljima. Andrija je odnekud u kuću doneo malu harmoniku sa kojom sam se više igrao nego što sam pokušavao da sviram. Imao sam sreće da je naš komšija u Valjevu bio profesor muzike, pa ga je moj otac zamolio da mi održi nekoliko časova kako bi se uverio da li imam sluha. Brzo sam zavoleo harmoniku i bio redovan instrumentalista na školskim priredbama. Svirao sam šansone, starogradske pesme, šlagere i hitove koji su emitovani na Radio Beogradu u pet sati po podne. Najznačajniji momenat u mojoj adolescenciji bio je otvaranje Muzičke škole u Valjevu.

Prvi bend

Sve moje drugare koji su se interesovali za muziku pozvao sam u školu i rasporedio da uče da sviraju različite instrumente. Planirao sam da odmah napravimo bend. Truba i kontrabas bili su raspoređeni, pa sam svom bratu Miodragu zvanom Đino rekao da nam fali bubnjar i poslao ga da vežba udaraljke. Pošto klavir mora da se vežba od šeste godine života, meni je ostao klarinet. Čim smo upisali gimnaziju, osnovali smo školski bend koji je bio mnogo popularan po igrankama.

Gradska atrakcija

Najlepše devojčice su bile u našem društvu. Jednog popodneva je na probu našeg benda neko doneo LP ploču iz inostranstva. Tada smo prvi put čuli diksilend muziku i odlučili smo da postanemo diksilend bend. Moj drugar koga smo zvali Kum je nabavio trombon i mi smo kompletirali diksilend bend u Valjevu 1958. godine. Još kad je Kumov brat Peđa doneo dedin bendžo u bend, postali smo prava gradska atrakcija.

Valjevski dečaci

Muzika je bila moja velika ljubav, ali sam zbog kućnog vaspitanja mislio da nikada u životu neću moći da živim od nje. Zato sam kao pravi štreber upisao svetsku književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Pokušavao sam da uskladim obaveze na fakultetu sa angažmanom u Kulturno-umetničkom društvu "Lola" gde su u našem orkestru videli ozbiljno pojačanje. Počeli smo da sviramo čuvene beogradske igranke na "Lazarcu", Tehnološkom fakultetu i na Zvezdinom košarkaškom igralištu na Kalemegdanu. Žanrovsko određenje te plesne muzike bio je džez. Došao je trenutak da bendu dam ime, pa smo zbog lokalpatriotizma postali "Valjevski dečaci". Dešavalo se da igranke budu prekidane tučama mladića zbog naklonosti neke devojke i tada je milicija slala okupljene kući, a izgrednike vodila u stanicu na ispitivanje.

Otkrivanje džeza

Za vreme studija u Beogradu stanovao sam u Katanićevoj ulici u neposrednoj blizini džez kluba "Euridika". Nekoliko nedelja sam stidljivo ispitivao situaciju u klubu jer sam shvatio da tamo sviraju vrhunski muzičari kao što su Kokan Krstić i Vasa Belošević. Sviđalo mi se to što sam slušao tamo, ali sam bio svestan da tu muziku ne umem da sviram. Jedne večeri upoznao sam Mišu Krstića koji je u "Euridiku" dolazio u kratkim pantalonama. Kasnije se ispostavilo da je to najbolji bi-bap džez pijanista u gradu.

Zauvek džezer

On je noću snimao džez muziku sa radija na stari magnetofon. Miša me upoznao sa svojim imenjakom koji je takođe mio pijanista, ali se prezivao Todorović. Njegov trio je nastupao na džez festivalu na Bledu, što je u to vreme bio kosmički uspeh. Kod njega u kući sam prvi put čuo LP Arta Blejkija i zauvek postao džezer.

Mišina soba

Miša Obradović je bio poznat u gradu po svojoj džez sobi koja se nalazila u njegovom stanu u ulici Vojvode Brane. U njoj su bili jedan klavir i jedan krevet. U nju je 24 sata mogao da uđe i da vežba bilo koji džez muzičar u Beogradu. Ako se umori, i da spava. Miša me je pozvao da sviram sa njegovim bendom na koncertu u Oslu gde je trebalo da pratimo džez heroinu Nadu Knežević. Dobro smo svirali, ali posle jednog soliranja Miša mi je rekao: "To si sad odsvirao i nikada više". Sujeta me je mučila neko vreme, ali bio je vrhunski muzičar i znao sam da moram da pokupim sve fore od njega.

Prvi saksofon

Jednom mom drugaru baka je iz Francuske poslala originalni "selmer" saksofon koji je on izgustirao posle nekoliko meseci. Nije želeo ozbiljno da se bavi muzikom, pa je rešio da proda skupoceni instrument. Nisam imao dovoljno para i moj otac Andrija je digao kredit kako bi me učinio apsolutno srećnim. Kada je "selmer" prešao u moje ruke i kada sam ga odneo kući, na svakih pola sata sam otvarao kutiju kako bih ga iznova video. Retko kada sam bio toliko srećan u životu.

Turneja

U Beogradu se pročulo da se svira odličan džez u klubovima po Zapadnoj Nemačkoj gde se zabavljala američka vojska. Stigli smo tamo i bili oduševljeni da zabavljamo ljude koji su naslušani odlične muzike. U to vreme soul je preplavio svet, pa je Areta Frenklin postala ikona Afroamerikanaca u američkoj vojsci. Tamo smo se na putovanjima ukrštali sa Mićom Markovićem, Nadom Pavlović, Leom Martinom, Sašom Radojičićem, koji su sa svojim bendovima svirali i džez i soul.

U društvu zvezda

Svake nedelje je iz SAD stizala po jedna velika zvezda da zabavlja američke vojnike i mi smo imali prilike da sa njima sviramo i razgovaramo. King Kertis, čuveni soul saksofonista, bio je u klubu dok sam svirao neku njegovu autorsku temu. Potpuno izgubljen sam mu prišao da ga pitam kako mu se dopalo i on mi je uz osmeh kazao da sam talentovan muzičar i da mu je drago što neko iz Jugoslavije svira njegovu muziku. To je bio jedan od najznačajnijih momenata u mom životu. Zujalo mi je u ušima dva sata.

Prvi klub u Beogradu

Kada sam se posle sedam godina sviranja po zapadnoj Evropi vratio u Beograd, s grupom muzičara sam pokrenuo otvaranje prvog džez kluba u Beogradu. Najpre smo svirali u Dadovu dva puta nedeljno i vrlo brzo su na naše nastupe dolazile strane diplomate koje su živele u Beogradu. Saša Radojičić nam je predložio da pređemo u Dom omladine, gde sam sa Stjepkom Gutom otvorio legendarni Mali džez klub Doma omladine. Publika je uživala jednako koliko i mi na našim nastupima.

Džez festival

Tada je nastala ideja o Beogradskom džez festivalu. U početku se on zvao Nju Port džez festival jer se kompletan muzički program iz Nju Porta selio u Beograd. Elita džez muzike koja je bila oduševljena publikom u Beogradu. Majls Dejvis je svirao u malom klubu Doma omladine. Kasnije sam otišao na audiciju za snimanje svojih kompozicija u Radio Beogradu i konačno se moja autorska muzika čula na talasima popularne Dvesta dvojke.

Porodica

Nevenku sam upoznao posle jednog intervjua koji je kao novinarka uradila sa mnom. Imamo odličan brak jer smo se venčali iz čiste ljubavi. Imamo sina Aleksu kome je osamnaest godina i najviše voli da istražuje muzeje po Evropi.

Lična karta

Jovan Maljoković je rođen 1943. u Valjevu. Osnovao je prvi diksilend bend u Valjevu sa nepunih šesnaest godina. Jedan je od najplodnijih džez autora u Srbiji. Do sada je objavio devet autorskih albuma. Sa Balkan salsa bendom predstavljao je Srbiju na mnogim festivalima – na Rotvel džez festivalu u Nemačkoj, na Festivalu Đango Rajnhart kraj Pariza i na prestižnom Festivalu džeza u Montreu u Švajcarskoj, gde je oko 2.000 ljudi kraj koncerta dočekalo na nogama. Godine 2004. muzički su predstavljali SCG na Olimpijadi u Atini. Jedan je od osnivača i umetnički direktor Valjevskog džez festivala, koji traje već dvadeset pet godina i jedini je u Srbiji koji okuplja isključivo domaće džez muzičare.

(Napomena:tekst je preuzet iz lista "Blic")

Jovan Maljoković

SFRJ

Gut Maljoković

Havana

saksofonista

saksofon

SSSR

Vladivostok

Tbilisi

Novosibirsk

Moskva

Lenjingrad

Đorđe Marjanović

Najdžel Kenedi

violina

Stupica

Andrija Maljoković

Drugi svetski rat

Federiko Felini

harmonika

klarinet

truba

kontrabas

Valjevski dečaci

Euridika

džez

Kokan Krstić

Vasa Belošević

Bled

Miša Obradović

Nada Knežević

Areta Frenklin

Mića Marković

Nada Pavlović

Leo Martin

Saša Radojičić

soul

King Kertis

Beogradski džez festival

Nju Port džez festival

Majls Dejvis

Nevenka Maljoković

Aleksa Maljoković

Rotvel džez festival

Festival Đango Rajnhart

Pariz

Festival džeza Montre