Petar Živadinović, vlasnik i direktor izdavačke kuće Paideia - Univerzalni sveznalica

Od Ravanice i Morave, preko Ćuprije, autorskih emisija na televiziji, uređivanja u BIGZ-u, nenamernog članstva u partiji i namernog bavljenja politikom, kulturnog centra u Parizu, do povratka izdavaštvu u Beogradu, ovog filozofa vodile su ideje nauke, saznanja, mišljenja i intelektualnog poštenja

Uvek sam realno postavljao ciljeve, ali nisam dobro procenjivao otpor sredine.

Takođe, nisam mogao dobro da predvidim razvoj srpskog društva, odnosno to da ćemo ići unazad toliko godina. Ni u snu“, konstatuje na početku razgovora i ručka u restoranu Little Bay Petar Živadinović, vlasnik i direktor izdavačke kuče Paideia.

Kao da se, na momente, pravda za nešto što nije skrivio. „Nekad imam utisak da znam zašto se to dešavalo, dešava i kuda vodi. Ali kad biste tražili da vam kažem u nekoliko rečenica, ne bih znao. Nekad mi je to ličilo na divlji kapitalizam. Sad mi liči na strogo kontrolisani državni kapitalizam, ali u kom država ništa ne odlučuje“.

Od prirode do filozofije

Poreklom je iz Dobričeva kod Ćuprije, gde je, seća se, najviše vremena provodio u prirodi pored Ravanice i Morave. Slušao je rečni tok i pitao se kao žive ribe u toj vodi, zašto pada kiša i odgovore nalazio u knjigama.

„Mora se poznavati priroda kosmosa jer je čovek njegov deo. Kad živite u prirodi, ako niste površni, osećate da kroz vas struji priroda. Danas deca malo znaju o prirodi jer ona seoska obrađuju zemlju, a gradska malo idu na izlete“.

Kao dete je sebe zamišljao kao naučnika, biologa, astronoma, fizičara. „Mislio sam da studiram fiziku i biologiju, ali sam se opredelio za filozofiju jer ona, na složeniji način, zadovoljava žudnju za znanjem“.

Napomenuo je, ranije u nekom intervjuu, kako mu je prvo sećanje na detinjstvo selidba iz sela u grad konjskom zapregom. Tom prilikom je podvukao detalj da mu je otac dozvolio da pridržava dizgine. „Da, hteo sam da i ja upravljam nečim“. Kaže da je to karakteristično za decu jer ona imitiraju starije i ono što vide oko sebe. „Ali držati dizgine nije laka stvar i to me ispunilo osećanjem važnosti“.

Kasnije je, kako i sam priznaje, imao hrabrosti da preduzme inicijativu. Usuđivao se da uradi stvari koje niko nije hteo. „Kao što mi je otac dozvolio da uzmem dizgine, nekad je trebalo uzeti dizgine ne pitajući nikog. Upravljati“. Konstatuje da je najvažnije ubediti ljude da vam veruju i da je ono što radite dobro i za njih. „Ali, užasno je loše ako ih posle pustite niz vodu. Kad ljudima nešto obećate i oni vam veruju, onda morate održati to obećanje“.

Baš tako je i radio. Uspešno je sedamdesetih godina prošlog veka bio urednik u BIGZ-u, a kasnije direktor Jugoslovenskog kulturnog centra u Parizu, odakle je povučen po nalogu tadašnje vlasti, Socijalističke partije Srbije. „Najverovatnije je bila reč o osveti Slobodana Miloševića, koji nije mogao da mi oprosti što sam glasao protiv njegovog izbora i što sam bio protiv njegovog izbora i na zatvorenim i na otvorenim sastancima. Ništa lično nisam imao protiv njega. Mislim da je njegova politika u mnogo čemu bila pogrešna, ali je nju podržala srpska elita“.

Rojalističko dete u partijiMeđutim, nekako je bilo i logično da gospodin poput Živadinovića ne bude po ukusu režimu. Oduvek se razlikovao. Nije bio lakomislen, površan, već studiozan. Zbog te studioznosti je, ne svojom voljom, primljen u Savez komunista. „Na studijama su neke moje kolege napadale Marksa, ali lupetanjem gluposti. Počeo sam da branim Marksa. Od tih glupavih napada. I onda jednog dana dođe kod mene sekretar partijske organizacije i kaže da sam primljeni u KP. Kažem mu da ne mogu. Prvo, ja sam bio iz rojalističke porodice, iako nisam imao predrasuda. ‘Ne’, kaže, ‘ti si jedini branio marksizam’. Odgovorim da sam to radio zbog intelektualnog poštenja. ‘Sad je kasno’, kaže on, ‘a ako odbiješ ispašće da imaš nešto strašno protiv’. Odbijem to, ali ni on nije sproveo proceduru do kraja“.

Kasnije, kad je počeo ozbiljno da se bavi politikom, aktivirao se u partiji. Ali je i tad bio, kako i sam kaže, to liberalno, jeretičko krilo. Te i ne čudi da je 1969. bio savetnik srpskih komunista-liberala, da su ga pristalice čvrste ruke 1972. označile kao desnog socijaldemokratu, ali i da je ranije, za vreme majske revolucije 1968, napisao tekst „Komunizam ili teror“ u kom podvlači da vlasti koje hoće da se obračunaju sa studentima nisu komunističke. Tad je, kaže, shvatio da nema načina da menjaš sistem pokušavajući da ga srušiš spolja, već je jedini način promene sistema da uđeš u taj sistem. „Da ne izneveriš svoje ideale i ciljeve i da pokušaš metodama tog sistema da ga rušiš iznutra“.

Previše obzira

Miran, staložen. Sa suvislim rečenicama koje ulivaju poverenje i vraćaju veru da znanje treba isticati. Prava slika intelektualca. Petar Živadinović je jedan od onih retkih sagovornika s kojima je zadovoljstvo pričati. Ma, samo ga slušati jer toliko toga naučite. Kako i ne biste kad je promenio toliko profesija i poslova, što je, kako reče, kao da je završio isto toliko fakulteta. Pored pomenutih poslova u BIGZ-u i Parizu bio je i tri godine profesor filozofije u gimnaziji, autor televizijske serije Živa filozofija na TV Beograd, gde je bio i urednik naučnog programa, ali i autor i voditelj emisija Kino oko, Licem u lice, Moje uverenje. Posle povratka iz Pariza je 1991. otvorio izdavačku kuću Paidea, čija su izdanja dobila značajna stručna priznanja i proglašavana najprodavanijim ili najčitanijim knjigama u bibliotekama u Srbiji.

„Princip Miloševićeve vlasti nije bio da li si dobar, bolji i najbolji, već da li si po volji. Imao sam problema kad sam se vratio, ali su me pustili da radim. Mogao sam da investiram svoj kapital. Ali, čim sam napravio veći uspeh organizovana je piraterija. Nijedna krivična prijava nije mogla da prođe“.

Ipak, kaže, bilo je medija koji su mu davali prostora za promociju i reklamu, pa je uspevao da radi. „Za pet godina, od 1994. do 1999, dobio sam najveće priznanje i nagrade i onda je došlo bombardovanje i nova vlast, koja je uvela porez na knjigu. Nisam mogao da razumem, niti sada razumem, zbog čega je morala da se oporezuje knjiga“.

Iako ima 67 godina, Živadinović deluje vitalno, zdravo. „Svaki čas mislim, radim, krećem se. Idem u šetnje što dalje mogu. Volim da gledam tenis jer je to uzvišen sport. Ne volim sportove gde ima fizičkog kontakta, osim fudbala i košarke, jer je i tu potrebno nadmudrivati se“.

Poznaje istoriju. „Istorija je važna i zbog toga što se neke stvari ciklično ponavljaju“. Kaže da može danima, nedeljama, mesecima da se povuče i da radi. “Vrlo sam postojan i uporan u nečemu što radim“. Ne seća se kad je poslednji put rekao bilo kome da uživa, ali najčešće uživa kad čita ili je na Internetu. „To može da bude i izveštaj o poslovanju, ali čitam. U poslednje vreme me najviše interesuju najnovija istraživanja istorije civilizacije“.

Ne žali za mnogo stvari. „Možda, na privatnom planu, što nisam imao više dece nego samo jedno, a na društvenom što nisam uradio neke stvari iz obzira. Neću reći da žalim, ali obziri koje sam imao prema nekim ljudima su me sprečavali da uradim neke važne stvari, i to ne za sebe. Sad ne bih imao toliko obzira. Jer ne možete ljudima bez etike i morala davati punu slobodu“.

Najzad, poručuje, potrebno je da svaki čovek u svemu što radi, sem ponekad u umetnosti i u privatnom životu, upotrebljava razum.

poziv na pretplatu na - www.emportal.rs

Paideia d.o.o. Beograd

Bigz publishing Beograd

Radio televizija Srbija- RTS Beograd

Petar Živadinović

Ravanica

Kulturni centar u Parizu

Pariz

izdavaštvo

filozof

filozofija

Dobričevo

Živa filozofija

TV Beograd

urednik naučnog programa

Kino oko

Licem u lice