Izvor: Mozzart sport | Sreda, 29.09.2010.| 11:06
Izdvojite članak Odštampajte vest

Željko Obradović, košarkaški trener - živim kako volim

Željko Obradović
Željko Obradović (Foto: YouTube/screenshot)

Stalno govorim da čovek ima jedan život i zato treba živeti onako kako voliš. Ja živim upravo tako. To su neke intimne stvari, ali ono što predstavlja prioritet su porodica i prijatelji. Imam mnogo prijatelja na koje sam ponosan, pokušavam stalno da budem okružen s ljudima koji su mi odani i kojima sam ja odan…

Kažu da je uvek najteže ostati na vrhu i odbraniti osvojeno, jer najbolji imaju mnogo manje prostora za napredak, za razliku od onih koji bi da zauzmu njihovu poziciju. Filozofija Željka Obradovića, stručnjaka koji je šest puta bio prvak Evrope i koji se kitio zlatom na svetskim prvenstvima i kao igrač i kao trener, nešto je drugačija. Jedan od najvećih trenera današnjice, čim se ispenje na košarkaški Mont Everest, zamišljeno gleda u vrhove ispred sebe, radujući se novom početku iz podnožja.

Kao i svake godine, šef stručnog štaba Panatinaikosa doveo je atinske Zelene na Zlatibor, gde se Dijamantidis i kompanija nekoliko dana marljivo pripremaju za narednu sezonu. U ponedeljak, po završetku treninga, na terasi velelepnog hotela Olimp, udaljensamo nekoliko metara od Dragana Kićanovića, čoveka koji ga je lansirao prvo u igračke, a potom i u trenerske visine, popularni Žoc je u ekskluzivnom razgovoru za MOZZART Sport otvorio dušu govoreći o samom početku karijere, igranju za Borac i Partizan, davnašnjoj želji da postane trener, minulom Mundobasketu u Turskoj, ovogodišnjim planovima s Panatinaikosom...

- Prvo je pokojni otac počeo da me vodi na utakmice Borca, što je meni bilo veoma zanimljivo jer sam gledao generaciju velikih igrača, na čelu s Radmilom Mišovićem, Drobnjakom, Katanićem, Purićem, Strugarevićima… Direktno, na mene je najviše uticala 1973. godina da zavolim košarku. Tada je bilo Evropsko prvenstvo u Barseloni, gde je Čačanin Dragan Kićanović igrao izvanredno za reprezentaciju. To me je opredelilo da praktično počnem da razmišljam o košarci i da joj se posvetim. Prošao sam u Borcu sve selekcije, od kadetske i juniorske, do prvog tima - prisetio se Željko Obradović igračkih početaka.

Iz Borca ste potom prešli u redove Partizana. Jeste li se brzo adaptirali na uslove života i rada koje diktira članstvo u tako velikom klubu?

- Otišao sam iz Čačka 1984. godine. I opet je Kića tu bio veoma bitan, kao direktor Partizana. On i tadašnji trener Moka Slavnić su me zvali, a ja sam prihvatio poziv jer sam znao da će to biti nešto važno u mojoj karijeri. Naravno, nisam se prevario. Igrao sam sedam godina u Partizanu, posle čega sam postao trener.

Da li ste sve vreme u podsvesti imali plan da ćete pre ili kasnije postati trener ili se to dogodilo igrom slučaja?

- Još dok sam igrao u Borcu imao sam grupu dece s kojom sam radio u OŠ "Ratko Mitrović", pored koje sam živeo. Znači, već tada me privlačila ideja da se bavim trenerskim poslom. Potom sam u Beogradu upisao Višu trenersku školu, da bih 1985. godine, ovde na Zlatiboru, stažirao na prvom velikom kampu koji je vodio sada pokojni Miki Savićević. Tada sam imao priliku da radim sa Simom Nikolićem, koji je bio rukovodilac kampa. Jedan od kurioziteta bio je da sam tom prilikom prvi put video Sašu Danilovića, pošto su dolazila i deca iz Bosne. Još je tu bilo interesantnih igrača, poput Olivera Popovića i drugih… Sve u svemu, znao sam da ću jednog dana sigurno biti trener.

Od koga ste na početku najviše naučili?

- Veoma rano počeo sam da beležim sve treninge sa svim trenerima s kojima sam radio. Sve što sam radio s ekipom sam notirao, počev od perioda igranja u Borcu, zatim u Partizanu i kasnije u reprezentaciji. Naravno da su mi te stvari pomogle u poslu, ali sigurno su dvojica stručnjaka najviše uticala na mene što se tiče trenerskog posla. To su pokojni profesor Aleksandar Nikolić i Duda Ivković. S njima sam proveo mnogo vremena pričajući o košarci i oni su mi pomogli ne samo što se tiče košarke, nego uopšte, i u stvarima za koje verujem da su bitne u životu. Takođe, tu su i Kića, pa kum Savović, a uvek volim da istaknem svog kuma iz Čačka Vlada Androića koji je, kad sam ušao u prvi tim Borca, bio standardni prvotimac. On mi je usadio tu želju i energiju za treningom. Eto, to su ljudi koji su ostavili veliki trag u mojoj karijeri.

Šta biste tada odgovorili nekome ko bi rekao da ćete s četiri ekipe šest puta pokoriti Evropu?

- Počeo sam da igram košarku ne razmišljajući u tom trenutku da će ona biti moje životno opredeljenje i profesija. Kreneš u nešto što voliš… Znate kako je, kad si mlad i kad na televiziji gledaš neke sportske događaje, pod velikim si uticajem toga što gledaš. Na primer, pratiš Svetsko prvenstvo u stonom tenisu, pa izađeđ na polje, a svi igraju stoni tenis. Onda dođe košarka, pa svi idemo na košarku, zatim usledi fudbal, pa svi igramo fudbal. Ali na kraju uvidiš koji sport voliš najviše i posvetiš mu se. Naravno da mi tada nije padalo na kraj pameti da bi košarka mogla da bude moj život. Pogotovo što je moj pokojni otac uvek insistirao da završim školu, kako bih jednog dana imao siguran posao. Međutim, život učini svoje, mada ništa nije bilo sigurno, jer trenerski hleb ima devet kora. U mom slučaju ispalo je sve kako treba, ali ima i nekih drugih primera.

Imate li posle svih ovih godina uspeha problem da pronađete nove motive i izazove?

- Ovih godina je to za mene postalo uobičajeno pitanje. Pa evo, kad odem ujutru ili popodne na trening, ja sam uvek srećan i zadovoljan. To je ono što je najvažnije. Moja motivacija da radim s igračima je uvek najveća, a dok bude te motivacije, baviću se ovim poslom. Sve ostalo dolazi posle. Kad krenem u novu sezonu, po pravilu imam nekoliko novih igrača, pa pokušavam da zadržim staru filozofiju i napravim potrebnu hemiju i dobru atmosferu u timu. Meni je svaki trening radost, utakmica pogotovo, tu crpim snagu i onog trenutka kad ne budem imao to zadovoljstvo, verovatno neću više da se bavim trenerskim poslom.

Predstojeća sezona grčkog šampionata dobila je posebnu dimenziju zbog činjenice da ćete vi sedeti na klupi Panatinaikosa, a vaš kum Duda Ivković na klupi Olimpijakosa...

- Dobro, to je sad svima interesantno i naš odnos je dobro poznat. Duda je i ranije vodio timove koji su igrali protiv mojih timova. Prvo grčki AEK, potom moskovske klubove CSKA i Dinamo. Uvek smo se poštovali, nema razloga da tako ne bude i dalje. Rekao sam da je to čovek koji je bio moj učitelj, poštujem ga u svakom smislu. Kum mi je, krstio mi je sina, plus je dvostruko kumstvo u pitanju jer je njegova žena krstila moju ćerku. Siguran sam da ćemo obojica uraditi sve što možemo kako bismo pobedili. Ipak, navođenje kako će to biti utakmica između Dude i mene je pogrešno. Biće to duel između dva velika grčka kluba, rivalstvo je takvo kakvo je, pa svima u Grčkoj pričam da treba da budu ponosni što imaju dva tako velika kluba. Međutim, tenzija koja se pravi pred te duele nije dobra. Konstantno pokušavam da smanjim pritisak kako bi ljudi mogli da uživaju u sportu i košarci.

Imajući u vidu veliku ostrašćenost grčkih navijača i 24-satno radno vreme tamošnjih paparaca, hoćete li druženje s Dudom svesti na minimum?

- Ne postoji nijedan razlog da izbegavamo druženje. Čak je žreb namestio da prva utakmica u grčkom prvenstvu bude 8. januara. Kao što znate, 7. januara je naš Božić, a 9. januara je moja slava, pretpostavljam da ćemo se videti i pre i posle utakmice.

Kao što rekoste, nova sezona - nov tim. Ko je sve došao u PAO i kako se odvija slaganje zamišljenog mozaika?

- Jači smo za Aleksa Marića, dvojicu igrača koji su igrali za Grčku na SP u Turskoj - Vojukasa i Kajmakoglua, a tu je i Roman Sato, koji je stigao iz Montepaskija. S druge strane, ostali smo bez Spanulisa i Pekovića, koji su važni igrači. Sad pokušavamo da sačuvamo balans, ali tek smo u uvodnoj fazi. U prijateljskim mečevima očekujem mnogo grešaka, mnogo loših stvari i mnogo toga što ne može da se vidi na treningu. Utakmica ti pomaže da vidiš gde si i šta si. Imamo dosta vremena, sezona je teška, ali ambicije su iste, najviše.

U kojoj meri se u poslednje vreme veoma burni ekonomsko–politički život Grčke odražava na košarkaška zbivanja?

- Ljudi žive svoje živote. Mi neke stvari osećamo, neke ne. Da je kriza, to je evidentno i vidi se na svakom koraku. Što se Panatinaikosa tiče, braća Janakopulos, gazde kluba, uspeli su i ove godine da održe budžet na vrlo visokom nivou. Zahvaljivao sam im se i uvek ću im se zahvaljivati zbog toga. Sve ostalo pratimo i trudimo se da budemo koncentrisani na svoj posao.

Pomno ste pratili događaje na minulom SP u Turskoj. Kako biste ih prokomentarisali?

- Opšti utisak je da je prvenstvo bilo zanimljivo i da su utakmice na ispadanje bile veoma interesantne. Bilo je nekih lakih pobeda pojedinih reprezentacija, ali je bilo i pravih derbi mečeva na kojima je jedna lopta odlučivala pobednika. Naša reprezentacija je igrala sjajno, bez ikakve sumnje zaslužila je da igra finale s Amerikancima. Mislim da bi ta utakmica bila izuzetno zanimljiva. Igrali bismo dobro i protiv njih, međutim, ispalo je kako je ispalo. Medalju nismo osvojili, ali način na koji smo igrali bio je izvanredan. Uz Amerikance, Srbija je igrala najbolju košarku. Žao mi je što se ta utakmica protiv Turske tako završila… Svi su već rekli zašto,pa ne bih sad ponavljao te stvari. U poslednje dve godine kult reprezentacije se vratio, što je zasluga Dude Ivkovića koji je okupio one igrače što žele da igraju za državni tim. Možda su pre planiranog roka osvojili srebro na EP, ali sve ide u prilog plana da reprezentacija bude najjača na Olimpijskim igrama u Londonu. Uglavnom, vrata svima onima koji imaju motiv i želju da obuku dres s državnim grbom bila su i biće otvorena. Još jednom, moje čestitke za sve što su uradili.

Zbog grubih sudijskih previda na fudbalskom SP u Južnoj Africi, mnogi su bili za korekciju pravila igre u smislu uvođenja tehnoloških pomagala. Da li su vas poslednjih pet sekundi meča s Turcima naveli da mislite u tom pravcu i kad je košarka u pitanju?

- U nekim ligama već postoji mogućnost vraćanja sporne situacije, a to je neophodno uvesti u sva velika takmičenja. FIBA bi trebalo da razmišlja u tom pravcu i uvede pomoć sudijama u svim nacionalnim ligama. Sudijske greške su sastavni deo svakog sporta, ali problem nastaje ako su one posledica namere. Vi ste pomenuli jednu situaciju koja na televiziji nije mogla odmah da se vidi, ali je to neko snimio… Sad je apsolutno jasno da je igrač Turske izašao s terena, pri tom je očigledno da je sudija to video. Normalno, sad se postavlja pitanje zbog čega sudija ne svira ono što vidi, a odgovor se nalazi u konstataciji da sve treba uraditi kako bi igra postala čistija. Ništa nije bolje od ponavljanja spornih situacija, jer i sudije su ljudi i imaju pravo da greše. S tim što se obavezno vidi kad to čine namerno.

(Željko sa Draganom Kićanovićem)

Kako biste prokomentarisali aktuelni trenutak srpske klupske košarke u kojoj majstore, koji po pravilu ekspresno odu u inostranstvo, konstantno zamenjuju neki novi klinci?

- Tako je bilo i tako će uvek biti. Publika neprestano želi da vidi mlade igrače jer mladost je ono što pokreće svet. Slično je i svuda u Evropi, gde jedni odlaze u NBA i ostavljaju prostor mlađim naraštajima. Svi koji hoće da rade i posvećeni su poslu, mogu da se iskažu. Ja sam godinama govorio, i pre nego što je Evropska liga donela odluku da bude otvoreno tržište, što znači da nema veze da li neko u timu ima 12 Amerikanaca, 12 Srba ili Grka, da je jedino to budućnost košarke. Zašto? Zato što nijednom Srbinu koji je pravi i koji je posvećen naumu da postane dobar košarkaš, ne može niko da smeta. Ja imam sedam igrača koji su reprezentativci Grčke i uvek od njih polazim. Ovom Dijamantidisu ne smeta nijedan igrač koji je došao da bi bio najbolji. Iz prostog razloga što je, i kad ima slobodan dan, on u sali i trenira.

Šta biste rekli na temu sistema takmičenja u srpskoj elitnoj ligi?

- Znam da se na tom planu vode velike polemike. Ja sam verovatno najmanje kompetentan da pričam o tome. Ipak, reći ću da će budućnost košarke u Evropi biti zatvorena evropska liga, gde će se igrati nešto više utakmica, nešto nalik na NBA, uz 24 do 32 ekipe, a sva nacionalna prvenstva će se igrati otprilike kako se igra sad kod nas. To znači da će se timovi koji igraju evropsku ligu priključiti na tri meseca i u tom periodu će se odlučivati o prvaku države, u ovom slučaju Srbije.

Jeste li u kontaktu s čelnicima Borca?

- Jesam, kako ne. Viđamo se, čujemo se.

Verovatno očekujete da vam ponude neki ozbiljan projekat vraćanja čačanskog basketa na stare staze?

- Ja sam za ozbiljne projekte. Kad neko bude imao nešto ozbiljno, uvek sam raspoložen za razgovor. Ovde sam svako leto, godinama sam u hotelu Olimp, dovodio sam sve klubove u kojima sam radio, zajedno s reprezentacijom. Čelni ljudi Čajetine su to prepoznali i verovatno sam iz tog razloga doživeo da mi dodele nagradu za razvoj turizma, što je meni veoma prijalo. Lepo je kad možeš nešto da uradiš za svoj kraj i svoju zemlju. Radio sam i radiću neprestano na tome. S nama su trojica novinara iz Grčke koji godinama dolaze na Zlatibor i svakog dana u svoje redakcije šalju reportaže koje se pojavljuju u ne znam ni ja koliko novina i televizija. Ako treba u svet da se pošalje prava slika Srbije, onda je to ono pravo. Pa, je l’ tako?

Da li u Vladi Jovanoviću, aktuelnom treneru Partizana, vidite produžetak čačanske trenerske loze?

- Pre dve godine igrali smo turnir u Valjevu. Dule Vujošević je bio na pripremama s crnogorskom reprezentacijom i Vlada je vodio tu utakmicu protiv mene. Bilo mi je dovoljno da ga imam za protivnika tamo na klupi i da vidim šta i koliko zna. Mislim da je već sada odličan trener i da cela njegova karijera zavisi od strpljenja odgovornih ljudi iz Partizana i navijača. Već sam molio, i iskoristio bih ovu priliku da ponovo zamolim navijače Partizana da mu pomognu, kao što su pomogli meni kad sam seo na klupu crno-belih bez dana trenerskog iskustva. On, s druge strane, ima iskustvo sedenja na klupi pored Duleta Vujoševića, a bio je i u reprezentaciji. S moje strane, želim mu sve najbolje. Siguran sam da će se Partizanu isplatiti ako budu imali strpljenja s njim.

Na koji način pokušavate da se bar za trenutak malo odmorite od košarke? Zapravo, imate li uopšte slobodnog vremena?

- Ne bi bilo dobro da se sve svede na košarku, zato se trudim da slobodno vreme iskoristim na pravi način. Stalno govorim da čovek ima jedan život i zato treba živeti onako kako voliš. Ja živim upravo tako. To su neke intimne stvari, ali ono što predstavlja prioritet to su porodica i prijatelji. Imam mnogo prijatelja na koje sam ponosan, pokušavam stalno da budem okružen s ljudima koji su mi odani i kojima sam ja odan.

Kako je ove godine bilo u Guči?

- Veoma kratko sam bio, i to zbog povrede noge koju sam zadobio igrajući fudbal. Guča je Guča, bilo je super kao i uvek.

Da li vam možda smeta činjenica da je iz godine u godinu, usled ogromne gužve, sve teže ući i izaći iz Guče?

- Ne, mislim da ljudi rade dobru stvar. Zahvaljujući tom tehnološkom napretku, manifestacija u Guči postal je popularna u celom svetu. Dolaze gosti sa svih meridijana i to je dobro za Srbiju. A dolaze, po mom mišljenju, zato što mogu da se opuste i uživaju u nečemu što je različito i autentično. To niko ne može da ospori. Ko to voli – voli, isto kao što ima onih koji vole Egzit. Ja volim i jedno i drugo. I nikako mi nije jasna ta podela, odnosno kad ti postave pitanje "Guča ili Egzit?" Ne razumem zašto je to tako, jer sam čovek koji voli svaku vrstu muzike. Imam i neke moje prijatelje trubače koji sviraju našu izvornu muziku, a bogami sviraju i džez. Isto na trubi sviraju i rokenrol, pa onda ljudi padnu u nesvest i pitaju kako je moguće da se to dvoje spoji. Pa moguće je zato što ti muzičari imaju talenat da čim čuju nešto, mogu to i da odsviraju. U pitanju je apsolutni sluh.

Imate li, kao čovek tanane kafanske duše, neke omiljene pesme?

- Sve zavisi od trenutka i raspoloženja. Volim da se družim i da slušam muziku, to me stalno diže.

Koji su vaši omiljeni kafići i restorani u Beogradu?

- Meni nije toliko bitno gde sedim, nego s kim sedim. Mada, postoje neki kafići i restorani u koje odlazimo godinama… Ne bih da tim ljudima pravim reklamu, pošto njima to ne treba. Da im ne skoči standard naglo, a-ha-ha...

HVALA FAN KLUBU ČAČANA

Pored uskog kruga bliskih prijatelja, na čiju podršku košarkaški mag uvek može da računa, postoji fan klub sastavljen od Čačana koji ga godinama bodre s tribina u završnici najjačeg evropskog takmičenja.

- Znam da ti momci dolaze na moje utakmice, da prate moj rad i daju mi podršku. Hvala im zbog toga. Sad im je verovatno lakše, pošto sam 11 godina u Panatinaikosu i ne moraju da menjaju klupske boje, a-ha-ha… Iskreno se nadam da ćemo se i dalje viđati na fajnal forovima.

KOMPJUTER JE U REDU, ALI IGRA I DRUŽENJE NEMAJU ALTERNATIVU

Najtrofejniji srpski stručnjak smatra da je preterano sedenje za kompjuterom pogubno za mlade naraštaje.

- Mislim da je to vaspitanje koje dolazi iz porodice i iz škole. Uopšte ne mislim da je loše da se deca bave kompjuterima, jer će to obeležiti eru koja je pred nama, a već je i počela. Međutim, druženje između ljudi i dece s decom ne može ništa da zameni. Ja sam uvek za to, pa sam moju decu tako savetovao. Ćerka Anja završila je fakultet i počela da radi, naravno, razume se i u modernu kompjutersku tehnologiju. I sin Đorđe takođe, s tim što se zna vreme koje sme da provede za kompjuterom. Mislim da je igra nešto što nijednom detetu ne treba uskratiti. On trenira kosarku, ali savete više dobija od mojih prijatelja. Mene ako nešto pita, ja mu odgovorim. Neću uopšte da utičem na njega.

OBNOVA IGRALIŠTA

Zajedno sa školskim drugom, Željko je obnovio teren pored OŠ "Ratko Mitrović", na kojem je prvi put tabao basketaru.

- Moj drug Mačak i ja smo s velikim zadovoljstvom to uradili. Svaki put kad sam tu prolazio, bacio sam pogled i bilo mi je žao što se igralište ne održava na pravi način. Vidim onako sa strane da to nije loše, ali da može bolje. Tu uvek ima mnogo dece…

DVE VEČERI ZA DUGO PAMĆENJE

Željko Obradović je pre nekoliko meseci proslavio svoj 50. i ćerkin 25. rođendan. Teško da je te večeri bilo srećnijeg čoveka na planeti.

- Bio sam zadovoljan što sam uspeo da okupim toliko ljudi iz svih krajeva Evrope i sveta, pogotovo iz Čačka, Beograda i drugih srpskih gradova. Svi oni su prepoznali ideju te večeri, da se družimo i istovremeno ostvarimo humanitarni efekat. Bio sam presrećan kao privilegovan otac koji u istom danu slavi svoj i rođendan ćerke, što je zaista fenomenalno. Imao sam još jedno veče za koje mogu da kažem da je jedno od najlepših u mom životu. Priredili su mi ga moji sugrađani u čačanskom Domu kulture. Učinili su to otvorenog srca i zato je bilo predivno, mada sam mislio da će sve biti mnogo skromnije.

O AKADEMIJI DRUGOM PRILIKOM…

U Čačku postoji plan o formiranju Košarkaske akademije "Željko Obradović".

- Nikad nisam voleo unapred nešto da obećavam. Ima nekih ideja, pokušaćemo da ih realizujemo. Zasad postoji moja košarkaška škola u Atini, koja okuplja stotinak dece i koju sam osnovao sa svojim kumom, pomoćnim trenerom Dimitrisom i s još dvojicom drugara iz Atine. Ono što je najvažnije je upravo ta namera da deca ne sede za kompjuterom, nego da treniraju košarku i žive zdravo. U Čačku postoji fenomenalna škola košarke koju vode moj kum Dobrilo Jojić i Vlada Androić, znam koliko dobro rade i koliko su izbacili dobrih igrača. Njih treba podržati. Pomagao sam i pomagaću i ubuduće koliko mogu, a što se tiče nekih drugih ideja, o tom - potom.

BEOGRAD JE FENOMENALAN GRAD

Dugogodišnji šef stručnog štaba Panatinaikosa nema dilemu gde će jednog dana spustiti sidro.

- Kad već izabereš da negde radiš, pokušaš da živiš na najbolji mogući način i radiš stvari koje voliš. A na pitanje gde ću jednog dana da živim, uvek odgovoram da je to Beograd. Obožavam ga, kao i Srbiju. Beograd je fenomenalan u svakom pogledu, grad otvoren za sve. Uvek se nađe vremena i za Čačak, Zlatibor i sva mesta koja volim. Isto tako, moram da kažem da posle 11 godina Atinu doživljavam kao svoju kuću. Gde god odem, vratim se tamo i osećaj je isti. U Barseloni čak imam i kuću, gde leti provodimo neko vreme, međutim, s obzirom na godine koje sam u njima proveo, prednost dajem Beogradu i Atini.

SVAKOGA DANA, U SVAKOM POGLEDU...

Najtrofejniji evropski košarkaški stručnjak ljubomorno čuva stara i neguje neka nova prijateljstva.

- Fraze tipa "nisam se promenio" za mene su potpuna besmislica. S 50 godina ja sigurno nisam kakav sam bio sa 15. Ne daj bože da je tako. A neki drugovi ti ostaju i s njima se družiš u zavisnosti od slobodnog vremena. S druge strane, život ti i u pedesetoj godini omogućava da upoznaš nekog ko ti je interesantan i ko ti se čini dobar za druženje, ili da naučiš neke stvari. Verujem da ću dok god budem živeo svaki dan imati priliku da naučim nešto novo. Da ne mislim tako, verovatno da ne bih stizao do ovih rezultata kao trener. Verujem da svaki trening i svaka utakmica i svaki dan u životu daju čoveku priliku da bude bolji.

izvor :

Unos komentara je omogućen samo ulogovanim korisnicima.