Jelena Nikolić, odbojkašica - Strankinja u svom gradu

Jelena Nikolić (Foto: mozzart sport)

Iako je odrasla na Vračaru, u srcu srpske prestonice, Jelena Nikolić ima običaj da kaže da se u Beogradu oseća kao gost. Nije ni čudo, pošto se, u periodu kada sva čula najviše žude za novim iskustvima, družila sa stanovnicima Ređo Emilije, Bergama, Kana, Tokija i Istanbula. U svim tim gradovima uspevala je da pronađe neki svoj kutak, ali joj uspomene iz detinjstva ne daju da kaže da joj je bilo koja destinacija draža od one na kojoj provodi najmanje vremena

Jelena Nikolić, rođena Beograđanka odrasla na Vračaru, već godinama predstavlja oslonac odbojkaške reprezentacije Srbije. Internacionalnu karijeru započela je u Italiji, bila na kratko u Kanu, a onda se odselila u Japan, vratila na kratko do Italije, pa stigla do Istanbula. Tu će se sadržati bar još godinu dana, na koliko je nedavno produžila ugovor s klubom Vakifbank. Dakle, sve u svemu, sadržajno, uzbudljivo, dinamično, korisno i uspešno.

Neretko ume da kaže da se baš zbog toga što je izuzetno mlada napustila Srbiju ponekad u Beogradu oseća kao gost. Ali i bez obzira na to, kao i na sva mesta koja je obišla i u kojima je živela, Jelena pre svega voli rodni grad i najprijatnije se oseća u svom kraju. Kaže da joj je tu sve nekako nadohvat ruke, pa smo se zato i našli s njom u okolini Beogradskog dramskog pozorišta.

Razgovor smo počeli evocirajući uspomene na vreme kad se naslućivalo da se pred tada mladom nadom nalazi fenomenalna karijera. Dobro pamti trenutak kad je potpisala prvi profesionalni ugovor s Obilićem.

- Bila sam veoma ponosna na sebe. Papir je bio ružičaste boje, čuvala sam ga u stolu kao nešto najvažnije na svetu. Imala sam četrnaest ili petnaest godina, pa mi je bio potreban i potpis roditelja. Oni tada nisu shvatali moje treninge kao nešto što bi jednog dana preraslo u ozbiljnu stvar. Stipendija je, čini mi se, iznosila oko 200 dinara mesečno, prvu sam potrošila na kutiju žvaka i neku majicu. Pri tom, nikada nisam zapostavljala školu. Prvo škola, zatim sve ostalo.

Jeleni nikad nije nedostajalo ambicija. Vrlo brzo pošto je počela da igra za seniorsku ekipu Obilića, maštala je da je pozovu u reprezentaciju. Želja je vrlo brzo postala stvarnost.

- U to vreme je iz Obilića u reprezentaciji bila samo moja saigračica Tanja Simeunović. Sećam se da sam je danima preklinjala da mi pokloni bar jednu majicu s natpisom "Jugoslavija". Napokon mi je izašla u susret. Sećam se da sam bila toliko srećna da sam šetala po gradu u toj majci, nosila je na more, ma svuda. Čuvam je i danas jer ne predstavlja običan komad garderobe, već asocijaciju na dobar deo mog života. Vrlo brzo i sama sam postala deo reprezentacije. Prvo juniorske, pa seniorske, gde sam bila najmlađa. Onda je došao selektor Zoran Terzić, a sve ostalo je već svima koji prate odbojku dobro poznato. I bar za mene, nijedan osećaj klupske pobede ne može se uporediti s trijumfom u reprezentaciji.

Kada neko ima 17 godina, gotovo je nemoguće da ima predstavu o tome šta ga očekuje u stvarnom svetu. Baš toliko imala je Jelena kad je otišla u inostranstvo. Veliki talenat brzo je uočen u zemlji gde se igra verovatno i najbolja ženska odbojka. U Italiji.

- Meni je bilo lepo u Beogradu, imala sam stabilan život, išla u 11. gimnaziju, imala finu stipendiju u Obiliću i nije mi bilo potrebno da odem u inostranstvo kako bi sebi omogućila kvalitetniju svakodnevicu. Jedne godine, međutim, otišla sam s roditeljima na zimovanje. Bili smo u Italiji. Moj tata se uvek, kao i danas, hvalio svojom ćerkom. I tako, u jednom od razgovora, tatin prijatelj, inače menadžer u Italiji, predloži da dođem na trening Ređo Emilije. Otišla sam, bila više nego sjajna, pa su mi odmah ponudili ugovor. Hteli su da potpišem maltene po svaku cenu. Nisam to očekivala, niti sam razmišljala da napustim Beograd. To je bilo negde u decembru. Vratila sam se kući, ali su konstantno zvali. Nekako u to vreme dogodilo se i bombardovanje. Bila sam u Pragu s porodicom, nisam znala šta će se dogoditi u Srbiji, pa sam prihvatila poziv.

I tako se našla u potpuno stranom svetu. Sama u novom stanu, u novom gradu i u novoj državi… Kako kaže, nije znala ni kako se uključuje veš mašina, a kamoli da sebi nešto skuva.

- Sećam se da nisam uopšte plakala kad sam prvi put odlazila u Italiju. Vreme je prolazilo, a ja sam shvatila da nije sve onako divno, slatko i bajkovito kako sam zamišljala. E onda sam plakala danima. Maltene posle svakog treninga koji su bili potpuno drugačiji od onog na šta sam ovde navikla. Nije bilo mojih vršnjakinja, sve su devojke bile starije i po deset godina. Nema toliko komunikacije, a sporazumevanjemi je bilo dodatno otežano pošto tada nisam govorila italijanski jezik. Bilo je to najtežih šest meseci u mom životu, jedva sam čekala odmor da se vratim u Srbiju. Čak mi je ponovni odlazak u Italiju predstavljao veliki problem jer sam znala šta me čeka. Te tri godine u Ređo Emiliji bile su baš teške, ali s druge strane, ojačala sam i brže sazrela. Shvatila sam šta znači biti odgovoran i samostalan.

(Foto: mozzart sport)

Ređo Emilija bila je tek prva stanica Jeleninog putovanja. Može se reći, na neki način kvalitetan temelj za sve što je kasnije nadogradila. U dvadesetoj godini usledila je selidba u novi grad – Bergamo.

- Provela sam tamo godinu dana. Nisam igrala mnogo, ali okej, bila sam mlada, trenirala sam s kvalitetnim igračicama. A opet, Bergamo je nadomak Milana, pa sam imala sjajan društveni život. Sa dvadeset godina znala sam sve diskoteke i restorane. U ekipi sam se upoznala s Draganom Marinković i postale smo prijateljice za ceo život. Posle Bergama, živela sam i igrala u Vićenci još 12 meseci. Sportski je bilo sjajno, ali nisam mogla više da se nosim s italijanskim načinom života. Posle treninga, druženje se svodi na poneki odlazak na piće, možda u restoran, svako plati ono što je naručio i - to je to. U Italiji u osam uveče nema nigde nikoga. Nisam više mogla da izdržim, bilo je vreme da potražim drugu sredinu.

Tako je i bilo, ali nije otišla mnogo daleko. Htela je u Kan, ostvarila nameru i našla se u gradu poznatom po čuvenom filmskom festivalu, Kroazeti, skupim buticima, luksuzim hotelima...

- Kan je imao sjajnu ekipu, igrali su Ligu šampiona. Bilo je dvanaest strankinja. Sve smo živele zajedno u hotelu i imale posebne apartmane. A preko puta more… Grad jeste skup, sećam se da je baget koštao evro i po, ali išla sam svuda kad god bih imala slobodog vremena. Mada, kad govorimo o izlasku u Kanu, ne mogu da kažem da su to bili ludi provodi. Možda ću najbolje opisati taj grad ako kažem da je to fensi selo. Nema toliko toga posebnog osim te jedne velike ulice. Ima mnogo turista, i to preko leta. U Kanu žive stariji, baš dobro finansijski obezbeđeni ljudi, pa su na našim utakmicama uglavnom bile bake i deke. Meni se, recimo, mnogo svidela Nica. I Pariz je, naravno, divan. Verovatno zbog toga što sam rano otišla iz Beograda, nekako sam uvek patila za atmosferom u velikim gradovima.

U sportu, posebno vrhunskom, retko ko može uvek da predvidi na koju će stranu krenuti. Nije ni Jelena Nikolić očekivala da će otići na Daleki istok, i to u Japan. Htela je da ostane u Kanu, ali jednostavno rečeno, bila je to ponuda koja se ne odbija.

- Odlučila sam za dva minuta da odem. Pratim instinkt i osećaj, rekla sam sebi: "Zašto da ne, lakše ću preživeti sa dvadeset tri godine, nego da odem sa trideset." Zamišljala sam Osaku, zgradu od pedeset spratova… Biću s Japankama, sigurno će sve pričati engleski, ma biće sjajno, upoznaću novi svet. Pet vekova su ispred Evrope, ali samo veći gradovi. Kad sam stigla, videla sam male kuće, kao za decu, ništa od onoga što sam zamišljala. Ni devojke nisu pričale engleski, ali su bile veoma ljubazne. Imala sam prevodioca 24 časa, posle smo postale mnogo dobre prijateljice, dolazila je u Beograd, a u Japanu mi je bila sve. Videla sam dosta toga, Tokio je najbolji grad na svetu. Bilo mi je super kad sam prestala da tražim Evropu u Japanu, a izluđivalo me je što sve analiziraju. Ali opet, nikad ne greše, ma oni su najbolji narod koji sam upoznala. Ljubazni, pošteni, prepametni. Devojke su potpuno drugačije od Evropljanki, nikad ih nisam videla da su tužne ili da plaču. Uvek su nasmejane i srećne. Nema zavisti, konkurencije, sujete...

Ako je za Jelenu Tokio najbolji grad na svetu, onda je Istanbul bez premca u Evropi. Nekada se striktno delio na evropski i azijski deo, a naša reprezentativka objasnila nam je da sada nema toliko očiglednih razlika.

- Azijski deo, gde inače živim, je prostraniji i mirniji, dok je evropski nekako kao poslovni centar. Uvek su gužve u saobraćaju, svi negde žure, baš ume da bude haos. Pre dolaska u Istanbul imala sam određenih predrasuda, ali su one ubrzo nestale. U klubu sam imala super društvo, a grad je za svačiji džep. Pruža nenormalno mnogo mogućnosti, moj trener, Italijan, kaže da, osim u Americi, nigde nije video restorane i mesta za izlaske kao u Istanbulu. I sve je jednostavno, a ipak je to grad od osamnaest miliona stanovnika. Nema problema oko parkinga, sve može da se poruči preko interneta, kod frizera rade manikir, pedikir, može da se popije kafa, sok, misli se o najmanjim detaljima. Turkinje su izuzetno pedantne i emancipovane, bar one koje žive u Istanbulu, mada sam videla i one zabrađene. Zahvaljujući reformama, dosta toga je promenjeno. Po zakonu, u javne ustanove ne može da se uđe s maramom, pa neke devojke koje kriju kosu dolaze u školu s perikama. Zbog toga u nekim delovima zemlje imaju mnogo problema s pismenošću, jer ima onih kojima je religija mnogo važna, pa zbog tih pravila ne puštaju žensku decu da idu u školu.

Jelena priča da ima dva života - jedan u Srbiji i jedan u inostranstvu. Prvih pet dana po povratku u Beograd bude joj sve čudno, ne može da odmah da se privikne...

- Bude mi lepo, ali nije da sam baš oduševljena. Onda, kad treba da se vratim u Tursku, ne ide mi se. Prija mi da budem blizu roditelja i prijatelja, da se vozim trolejbusom i da se šetam. I tako sve u krug.

Posle svega što je videla i prošla, želi da upozna još jedan grad.

- Sarajevo… Naslušala sam se priča o tom gradu, svi govore dopadljivo o Sarajevu, volela bih da shvatim zašto je to tako.

Piše: Milan Vuković

izvor :