Stanko Radić, Grand motors - Siguran lonac koji tiho pišti

U svoj prvi „ford“ seo je još kao trinaestogodišnjak. U stvari, bio je to očev „ford maverick“ iz sedamdesetih koji je u početku vozio po parkovima i parkinzima. Do danas je ostao veran istom automobilskom brendu. Dok vozi novi terenac, „ford kugu“, poštuje pravila, ali, ipak, voli da ponekad iz njih iskoči. Ne ugrožavajući nikog oko sebe, naravno

Kupovina automobila teška je melodrama u kojoj ništa nije prepušteno slučajnosti.

„Prvo što se gleda jeste kako je kupac došao, peške ili autom, potom kojim se autom dovezao, velikim ili malim, da li je došao sam ili sa decom, ima li psa i vozi li ga u autu…“. Ovako Stanko Radić, direktor Grand motorsa, objašnjava kako prodavac posmatra kupca i pre nego što se pojavio na vratima prodajnog salona. Da bi u čitavoj situaciji uspeo da poentira tako što će prodati kola, trgovac, tvrdi Radić, mora biti vrstan psiholog.

„Zlatno pravilo je da treba pustiti kupca da kaže šta sve želi. Prodavac treba da ćuti i pažljivo sluša, ne bi li sistemom eliminacije došao do vrha brega gde logički zaključuje koji automobil mušteriji najviše odgovara“, priča Radić. Zamka koja dobrom trgovcu ne bi smela da se omakne jeste da sebe smatra toliko pametnim, pa da unapred okarakteriše potencijalnog vlasnika kola. Zato zaposlene u toj auto-kući često posećuje tajni kupac ili „mystery shopper“.

Kontrolor vožnje na četiri točka

Kao dečak, dok je živeo u Americi, nije se nadao da će se posvetiti automobilizmu. Sudeći po tome da je kao mali radio na garderobi dok nije kupio svoj prvi fotoaparat, pre bi se reklo da je maštao o fotografiji. Pored košarke i američkog fudbala koji su, podrazumeva se, bili neprikosnoveni hobi.

Za nekog ko je, međutim, po struci kontrolor letenja, moglo se očekivati da se vine pod oblake. Boravak tokom devedesetih u Detroitu, „meki“ automobilske industrije, ipak je „učinio svoje“ pa se posvetio četvorotočkašima. Za Detroit ga veže i rođenje starije ćerke koja sad kreće na fakultet. Mlađa, danas srednjoškolka, rodila se u Beogradu. Iako mu je život u Detroitu, Čikagu i Vašingtonu nudio sigurnu materijalnu budućnost, Radić je verovao da mu Srbija ipak može pružiti više životnih zadovoljstava pa se s porodicom vratio u srpsku prestonicu.

Kafanu ne voli, tako da taj „benefit“ domaćeg čaršijskog života ne upražnjava. Najradije sa prijateljima posle sporta popije kafu. U farmerkama, naravno, za kojima žudi tokom čitavog radnog dana. Govoreći o tome koliko mu prija kad je u opuštenoj atmosferi, setio se kako je, još dok je radio u Kraisleru, vraćajući se s posla prolazio pored restorana na kom je pisalo da se traži kuvar. „Pošto pre toga nisam ništa umeo da kuvam, za sedam dana sam morao da naučim sve. Bio je to američki restoran gde su gazde bili Indusi i gde se pazilo kako se troši svaki dinar. Brzo sam se snašao i opet bih mogao da radim isti posao“, priseća se Radić kako je sam organizovao vreme u Americi, dok su žena i deca letovali u Beogradu.

Po dolasku u Beograd radio je četiri godine kao direktor prodaje u kompaniji Mitsubishi. Nakon toga, 2001. postaje čelni čovek kompanije Grand motors u Srbiji. Miks američko-srpskog temperamenta učinio ga je krajnje opuštenim. Istovremeno i maksimalno odgovornim.

„Od Amerikanaca sam pokupio odgovornost, otvorenost, stajanje iza sopstvenih postupaka. Kad se tome pridoda improvizacija i vedar duh, tipični Srbima, dobija se jedna zanimljiva šopska salata. Gde god Ford ima regionalne i evropske konferencije, Srbe uvek svi raspoznaju i uvek su oko nas“, objašnjava Radić navodeći da pred važnije poslovne skupove danas ima mnogo manju tremu nego ranije. Uveren je da je na takvim događajima najbitnije izlagati na drugačiji, zanimljiviji način od ostalih učesnika skupa. Imajući u vidu da za sebe kaže da je „lonac koji neprimetno pišti, ali ne može da eksplodira“, reklo bi se da ima priličnu dozu samokontrole.

Omiljeni fordPošto je već popunio album sa sličicama fudbalera koji će odmeriti snage na Mundijalu 2010, jedino što mu preostaje jeste da sačeka 11. jun kada će u Južnoj Africi bodriti „orlove“. Iako ne bi da licitira o plasmanu Srbije na predstojećem fudbalskom prvenstvu, nada se da će „orlovi“ pružiti maksimum. Da se ne nada najboljem, tvrdi da kompanija na čijem je čelu ne bi ni odlučila da sponzoriše fudbalsku reprezentaciju Srbije u trenutku kada su mnogi sumnjali da će domaći fudbalski asovi krenuti put Afrike. Čak i ako „Antićevi momci“ ne ostvare zapaženiji plasman, raduje ga što će svaki dečak na svetu znati za Srbiju ukoliko mu je stalo da kompletira album. Da bi popunio svoj i Radić je svoje duplikate ovih dana menjao na Terazijama.

Mane li se na trenutak patriotizma, tipuje za brazilski tim. Kopkaju ga i Južnoafrikanci. „Nikad se ne zna, možda budu iznenađenje!“, objašnjava. Okrene li se pak svojoj kompaniji, između marki „ford“, „volvo“ i “land rover“, koje Grand motors zastupa, Radiću je izgleda najdraža prva, s obzirom da je u „ford“ seo još sa 13 godina. Bio je to očev „ford maverick“ iz sedamdesetih koji je u početku vozio po parkovima i parkinzima. Danas je ostao veran istom automobilskom brendu. Vozi novi terenac, „ford kuga“.

„Nisam agresivan vozač, jako sam siguran i poštujem pravila, ali volim ponekad iz njih da izađem. Naravno, ne ugrožavajući okolinu. Ukoliko želi da bude uspešan, čovek mora ponekad da izađe iz kocke, sistema. Tako rezonujem na svim poljima“, priča ovaj vozač „forda“. Vlasnika „volvoa“ vidi pak kao čoveka koji je nenametljiv i ne voli previše da se eksponira, dok se za „land rover“ zna - to je, kaže, kraljevski auto. Voli ovaj četrdesetpetogodišnjak domaću javnost da uveri da svaki novi model kompanija koje Grand motors zastupa može da ima kupca u Srbiji. Da bi pokazao da je novitet vredan, i sam „mora“ da ga provoza.

poziv na pretplatu na - www.emportal.rs

Grand Motors Beograd

Stanko Radić

Ford

košarka

američki fudbal

Detroit

Čikago

Vašington

Kraisler

Chrysler

Mitsubishi