Izvor: Mozzart sport | Utorak, 20.04.2010.| 12:10
Izdvojite članak Odštampajte vest

Vesna Dedić, TV voditelj - noć kada se Lenka dva puta probudila

Milomir Marić, koji je tada radio časopis Profil, pozvao je Vesnu Dedić da uradi seriju intervjua. Ona je imala malo dete, bebu, i znala je da mora da mu ponudi „nešto iz ruke“, kako se ne bi previše zadržavala napolju. Pogodilo se da je pre toga objavila knjigu u kojoj se bavila simbolima beogradskog šmekerstva, a u uvodima svakog od tih eseja stajalo je mesto rođenja. Kliknulo joj je kada je shvatila da 99,9 odsto njih nije rođeno u Beogradu, nego su stigli iz provincije.

Te noći ćerka Lenka se dva puta budila, a ona je sledećeg jutra ponudila Mariću priču o uspešnim ljudima koji su stigli u prestonicu Balkanskom ulicom. I tako je sve krenulo

Nesvakidašnja, veoma sadržajna i romantična televizijska priča o uspešnim provincijalcima koje je Beograd vremenom uzeo pod svoje skute, a koja počinje od trenutka kad su s kuferom u ruci počeli da se penju ka Terazijama, u značajnoj meri doprinela je da Vesna Dedić postane jedno od najpopularnijih srpskih TV lica. Verovatno da emisija „Balkanskom ulicom“ ne bi tako munjevitom brzinom ušla pod kožu gledalaca, da njena autorka nije i sama, jednog letnjeg dana, doputovala iz rodne Podgorice u prestonicu, da bi mukotrpno krčila put ka vrhu.

U medijski vrtlog, blagodareći isijavajućoj snazi mnogostrukih talenata koji su je krasili, bila je uvučena još kao 14-godišnja devojčica...

- Podgorički novinar Buda Kralj, koji mi je dao prvi novinarski zadatak, verovatno je tada prepoznao u meni ono što danas vidi i Tijanić: da sam pametna, vredna i odgovorna. Uz to, umem da budem i kreativna. Uglavnom, Buda se pojavio u dečjem odmaralištu, gde nas je bilo 150, i odlučio da baš meni uruči magnetofon težak 12,5 kila, s kojim sam uradila prilog za emisiju „Suncokrili“. Kada je preslušao, rekao je: „Vau, super, dođi ti stalno da radiš“ - priseća se Vesna Dedić novinarskih početaka.

Jeste li već tada predosetili šta je vaša životna misija?

- Ma ne, ja nikada ništa nisam znala jer, nažalost, život mi po pitanju posla nije pružao priliku da nešto odlučujem. Kao osnovac bila sam saradnik na radiju, realizovala sam neku tinejdžerasku emisiju, a u srednjoj školi sam pisala novinske tekstove. Onda sam došla u Beograd i bila dopisnik za Podgoricu, posle čega sam prešla na NTV Studio B, gde me zatekao poziv iz Duge. Usledio je potom angažman u Jutarnjem programu RTS-a... Mene su stalno tako nešto zvali.

Ipak, ne možete da se požalite, pošto je očigledno da vas je medijska matica uvek nosila u dobrom smeru?

- Da, samo hoću da kažem kako sam završila fakultet i već radila kao urednik i voditelj, pa nikada nisam bila u prilici da imam tri slobodna dana. Iz tog razloga nikako sebi nisam stizala da postavim pitanje: „Dobro, čime ti želiš da se baviš u životu?“ Evo, nadam se da ću, kad jednog dana odem u penziju, konačno odlučivati čime ću se baviti do kraja života, a-ha-ha...

Za vreme tog silovitog medijskog uzleta, da li ste bar na trenutak sebe videli u nekim drugim delatnostima?

- Imala sam 16 godina kada su mi ljudi iz podgoričkog pozorišta Dodest rekli da sam veliki talenat za glumu i da bi trebalo da idem na glumačku akademiju u Beograd. Ali kad sam došla kući, mama i tata su rekli „ne“. Sledeće godine sam opet pokušala, na šta su mi odgovorili otprilike ovako: „Ne može žensko dete da ide u Beograd, i to da bude glumica. Nema šanse!“ Sa 18 godina i meni je bilo bezveze da budem glumica, pa sam pokušala da upišem dramaturgiju na FDU. Tu me Nebojša Pajkić oborio na prijemnom, zbog čega sam, silom prilika, upisala Svetsku književnost.

Sećate li se kako je posle toga izgledao vaš prvi susret s profesorom Pajkićem?

- Posle nekoliko godina, kada sam već postala neka mlada zvezda RTS-a, dala sam jedan intervju. Na pitanje mrzim li nekoga u životu, uzviknula sam: „Da, mrzim Nebojšu Pajkića, on me je oborio na prijemnom i zbog njega nisam postala dramaturg“. Imala sam tada 21 godinu, a danas tako nešto nipošto ne bih rekla. E onda, na jednom prijemu, Pajkić mi je prišao i rekao: „Vidite da sam učinio pravu stvar. Da vas nisam oborio, sad ne biste bili to što jeste“.

Da li se „izvukao“ s tim uistinu logičnim opravdanjem?

- Dobila sam histeričan napad i uzvratila da me novinarstvo nikada nije interesovalo, da me baš briga što sam voditelj Jutarnjeg programa i dodala kako mi je uništio život i snove. Čovek je bio u nebranom grožđu. Ali i danas ga oslovljavam s „profesore“.

Možete li kao i vaši poznati sagovornici da izjavite kako ste osvajanje Beograda započeli baš preko Balkanske ulice?

- Naravno, jer bukvalno drugi put nisam ni znala. Sećam se odlično tog dana. Roditelji su mi kupili kartu za voz i objasnili otprilike ovako: „Ništa, ideš uzbrdo Balkanskom, dođeš do hotela ’Moskva’, posle čega ćeš se lako snaći“.

Hteli su da kažu kako u tom rejonu sve vrvi od Crnogoraca...

- Ne, nego da je tu centar, pa ću dalje bez problema gradskim prevozom. Prvo sam svratila u „Moskvu“, popila kafu i pojela parfe od lešnika. Gledala sam oko sebe i strašno se zbunila od silnih autobusa, pa sam odlučila da do Bulevara umetnosti, ondašnje Ho Ši Minove, odem taksijem. Padnem prijemni i opet se vratim na Terazije. Pozovem svoje iz govornice i razočarano saopštim kako neću ništa da studiram i da ću otputovati u Ameriku. Mama mi je samo odsečnim glasom poručila: „Rekao ti tata da položiš neki prijemni i upišeš taj fakultet“.

Čemu ponajviše možete da zahvalite za uspeh?

- Nema tu neke filozofije. Samo sam se pridržavala onoga što danas govorim mojim studentima, pošto držim radionicu za medije „Oficina“, zajedno sa Sanjom Marinković. Dakle, novinarstvo, to ti je ono malo talenta što ti bog da, na drugom mestu je malo sreće, a sve ostalo je rad. Najbitnije je da si sam sa sobom čist.

Na šta tačno ciljate?

- U novinarstvu, naročito televizijskom, najveći je broj onih slučajeva koji stradaju zato što uvek misle da neko drugi ima više nego što njima sleduje i da je nekom drugom lepše i lakše i da je neko drugi popularniji. Mogu reći da sam sve što sam napravila, napravila upravo zato što sam uvek radila ono za šta sam smatrala da je moja mera. U vreme kad sam bila urednik i voditelj Jutarnjeg programa, gledalo me je šest miliona ljudi. Međutim, još popularnije su bile neke emisije iz kulture. Nisam poželela da ih radim.

A da li ste poželeli da radite udarnu informativnu emisiju - Drugi dnevnik?

- Početkom devedesetih, najveća primanja na RTS-u imali su oni što su radili Dnevnik, s obzirom na to da su te pare imale i moralnu cenu. Ne da nisam priželjkivala to da radim, nego sam odbijala razne pozive. Na kraju, kao i u svakom drugom poslu, novinarstvom se treba baviti iz ljubavi, da radiš samo ono što znaš, da se ne trpaš tamo gde ti nije mesto i da ne želiš ono što ne možeš da sprovedeš.

Pod kakvim okolnostima ste došli na ideju o snimanju emisije „Balkanskom ulicom“?

- Moram priznati da sam privatno veoma nežno i romantično stvorenje, ali u poslu nisam. Emisiju „Balkanskom ulicom“ smislila sam iz krajnje praktičnih razloga. Naime, Milomir Marić, koji je tada radio časopis Profil, zvao me da uradim seriju intervjua. U to vreme sam imala malo dete, bebu, i znala sam da ne mogu sad nešto tu da jurim. Zato sam razmišljala šta da mu ponudim, a da ne moram previše da se zadržavam napolju. Pre toga sam objavila knjigu „Muškarci devedesetih, jesi li slobodan večeras“, u kojoj sam se bavila tipovima koji su bili simboli beogradskih šmekera.

I, listajući je, uvidite neobičnu zakonitost...

- Upravo tako. U uvodu svakog od tih eseja stajalo je mesto rođenja. Ukapiram da 99,9 odsto njih nije rođeno u Beogradu, nego su stigli iz provincije. I tu meni klikne! Odlično se sećam te noći kad mi se Lenka dva puta budila. Ujutru sam pozvala Marića i ponudila mu priču o ljudima koji su stigli u prestonicu Balkanskom ulicom. I tako je sve krenulo.

S kakvim osećanjima ste iščekivali prve reakcije gledalaca i kritičara?

- Planirala sam malo skromniju produkciju, razgovor jedan na jedan, jer taj tip emisije tada niko nije radio. Naime, početkom veka bili su popularni politički tok-šou i zabavni programi s mnogo gostiju, po principu „ajmo, ajde, svi u napad“, u nekoj estradnoj varijanti. Iskreno, mislila sam da ću to raditi samo godinu dana, ali malo me je zbunila fenomenalna kritika Branke Otašević posle prve emisije. Neposredno po emitovanju četvrtog nastavka sa Sonjom Savić, u nedeljniku Vreme neko je emisiju „Balkanskom ulicom“ okarakterisao kao kultnu. E tu sam se stresla i poslu pristupila na mnogo ozbiljniji način.

Koliko vam je urođena crnogorska drčnost pomogla da postanete to što jeste?

- Ja jesam Crnogorka, ali mnogo fina Crnogorka, a-ha-ha... Tačno je da sam drčna, vrlo svojeglava i da ne dam na sebe, ali samo da bih jasno pokazala šta neću. Međutim, nisam nikada bila drčna u smislu da bih rekla šta ja to hoću. I ako ima nešto zbog čega se kajem, kao mane mog karaktera, kako privatno, tako i poslovno, jeste što ne umem da budem onako puna samopouzdanja, razmažena i samoživa... Da kažem: „E, to hoću“.

Pored negovanja novinarskog i glumačkog dara, da li ste u detinjstvu, uz zdrav duh, posvećivali pažnju i zdravom telu?

- Bavila sam se sportom. Igrala sam najviše rukomet i košarku, ali brzo sam ih napuštala. Sport i to udaranje za mene su bili isuviše grubi. Uprkos tome, celog života intezivno pratim sport. Znači, ne propuštam nijednu košarkašku, fudbalsku, vaterpolo utakmicu...

Kada se daju na televiziji, ili idete na mesto događaja?

- Dok nisam dobila dete, išla sam i na mesto događaja. Bila sam na skoro svim utakmicama fudbalera Partizana. Čak sam i trudna gledala Partizan. Jedno vreme je na stadionu postojala loža „Duško Radović“, gde su sedele poznate ličnosti. Tamo mi je baš bilo lepo. Poslednji meč koji sam odgledala pre Lenkinog rođenja bio je Partizan - Obilić. U poslednje vreme ne pratim domaću ligu jer mi je dosadna. Ali zato pratim sva evropska i svetska prvenstva. Povremeno odgledam neki meč iz engleskog i italijanskog prvenstva, to me opušta. Imam veliki problem s drugaricama koje muževi ili frajeri zapostave u vreme odigravanja neke utakmice. Tada me nazovu da malo ćaskamo, na šta im se izvinim i spustim slušalicu, pošto i sama pratim taj meč.

Nemate problem da kao javna ličnost obelodanite za koga navijate?

- Ne, ja to govorim u svojim emisijama. Jednom prilikom je sportski novinar RTS-a Miki Terzić u okviru Jutarnjeg programa pozvao Zorana Avramovića, direktora marketinga Crvene zvezde. Pričali su o nekim klupskim akcijama, a ja sam kao najgori navijač, kao ovi što su ih nedavno pohapsili, uporno minirala taj razgovor.

Partizanovci su garant cvetali...

- Avramović se našao u čudu, dok me Terzić gledao ne verujući šta radim. Kada sam završila emisiju, čekao me ogroman paket sa svim mogućim marketinškim materijalom Partizana, koji su mi poslali Zečević i Novaković. Imala sam i tu čast, povodom ne znam kojeg jubileja crno-belih, da se u njihovoj monografiji objavi moj tekst. I to je moj najdraži tekst u životu.

Imate li omiljene sportiste i da li se možda s nekim privatno družite?

- Strogo se pridržavam principa da se ne družim s javnim ličnostima iz hiljadu i jednog razloga, mada sam sa svima u divnim odnosima. Jedino su izuzetak dve-tri novinarke s kojima se znam otkad nismo bile poznate. Redovni gledaoci moje emisije znaju da su mi omiljeni sportisti košarkaši i vaterpolisti, najveći broj najdražih i najnežnijih intervjua uradila sam upravo s njima. Bilo je i nekoliko fudbalera, na čelu s Duletom Savićem i Matejom Kežmanom. Veoma mi je draga emisija sa Željkom Obradovićem. Evo, skoro sam radila intervju s Bodirogom.

Zašto volite sportiste?

- U glumi, novinarstvu i brojnim javnim poslovima, dva i dva mogu da budu pet ili osam, sve zavisi od nečijeg ukusa. A u sportu ili si dao koš ili gol, ili nisi. Zato ih poštujem.

Autor ste veoma gledane emisije, vodite novinarsku školu, pišete knjige, scenarije, režirate spotove, radite za magazine. Imate li vi uopšte vremena za dokolicu?

- Imam mnogo slobodnog vremena. Vrlo sam alergična kad žena, bilo da je domaćica ili uspešna poslovna žena, priča o neviđenoj posvećenosti ovome ili onome i kako jedva izdvaja vreme za decu. Uz sve što ste nabrojali, stignem da vodim Lenku na časove klavira, violine, francuskog, engleskog, košarke, plesa... Ma svašta nešto imam od obaveza i opet stignem da izađem dva puta nedeljno.

E tu sam vas čekao. Važite za prestoničku damu koja ume da uživa u dobrom provodu. Gde se možete videti u gradu kad ne hodate Balkanskom?

- Leti već godinama sedim u kafiću „Pastis“, a minulu zimu sam provela u „Mima baru“. Kad u dva sata posle ponoći hoću da pevam narodnjake, idem u „Vespa bar“.

Okreni, obrni, ništa bez narodnjaka?

- U životu ih nisam pustila u automobilu ili u stanu. Volim ih samo u kafanskoj atmosferi, i to ne ove „sa, sa“ narodnjake, nego miks u kojem se nalaze Džej, Haris, Ceca... Imam baš mnogo omiljenih pesama.

Možete li ovom prilikom da navedete neke favorite?

- Odgovoriću ovako. Čim uđem u „Vespa bar“, pevaju mi „Haljinicu boje lila“, zatim obavezno „Miljacku“ i „Ovo je moja kuća“.

Da li ste gurman i kakav status uživaju restorani u vašem životu?

- Jao, volim i da kuvam i da idem po restoranima. Obožavam „Litl bej“,a i u „Franšu“ se uvek lepo jede. Pomenula bih i restoran Dragane Ognjenović.

ZABRANA PUŠENJA VRHUNAC LICEMERJA

Najava nadležnih državnih organa da će uvesti zabranu pušenja na javnim mestima šokirala je našu sagovornicu.

- Stvarno nisam zdravsteni radnik da bih se bavila štetnošću duvana. Znam to i sama. Međutim, u jednoj zemlji u kojoj još ne postoji kršten zakon o kriminalu, ti meni uvodiš zakon o pušenju?! To je zaista vrhunac licemerja. Daj prvo da sredimo toalete, pa da pohapsimo kriminalce, da sredimo neke osnovne stvari u ovoj zemlji. Da sredimo osnovne škole, da deca ne idu na čučavce, kako ne bi doživela kulturološki šok kad krenu u prvi razred. Hajde prvo uglađene Beograđane da naučimo da ne pljuju po ulici, pa onda da se bavimo zakonom o pušenju, ekologiji...

RODILA MAJKA TRENERE GENIJALCE

Kao veliki košarkaški zaljubljenik i ortodoksni navijač Partizana, Vesna Dedić je kao iz rukava objasnila fenomen zvani Dušan Vujošević i KK Partizan.

- Dule Vujošević je pre nekoliko godina bio ljubazan i gostovao u mojoj emisiji, kao i većina legendarnih Partizanovih košarkaša. Mislim da je tajna u pedagoškoj metodi uz pomoć koje prenosi znanja igračima i načinu na koji ih motiviše. Isto to važi za Željka Obradovića. Verujem da obojica tu tajnu neće nikome da otkriju. Majka ih rodila! Šta reći drugo.

OFICINA FABRIKUJE NOVINARSKE ASOVE

- Možda će zvučati narcisoidno, ali „Oficina“ je najuspešnija novinarska škola u gradu. Ne zato što smo Sanja i ja najpametnije, najuspešnije ili možda najvrednije, nego što umemo na pravi način da prenesemo znanje na naše studente. Ima mnogo talentovane dece, ali uprkos toj činjenici, mi nemamo dovoljan broj studenata kako bismo zadovoljili potražnju beogradskih redakcija. Nekada su se urednici bavili saradnicima na dobar ili loš način. Kako god, pekli smo zanat. Danas su mediji brza stvar i niko nema vremena da se posveti mladim ljudima, jer svi hoće gotov proizvod.

KNJIŽEVNOST UPISALA NA FORU

Vesna je upisala fakultet na prilično originalan način.

- Pošto nisam prošla na FDU, vratila sam se u „Moskvu“ i gledala koji mi je fakultet najbliži. Shvatila sam da je Filološki tu, odmah kod Knez Mihajlove. Volim što sam prijemni položila na prevaru. Bio je jedan ispit na kom su mi postavljali nenormalna pitanja iz srpske književnosti. I onda sam pričala kako je Marko Marković u svojoj knjizi, toj i toj, govorio tako i tako. Članovi komisije su mi rekli kako ne znaju tu knjigu, da bih se ja drznula da profesorima Filološkog izdiktiram nepostojeću literaturu. Kao, možete pogledati u izdanju toga i toga, Pera Jovanović napisao 1976. godine...

Piše: Milorad Plazinić

izvor :

Unos komentara je omogućen samo ulogovanim korisnicima.