Izvor: Ekonomist magazin | Nedelja, 18.04.2010.| 13:09

Maja Piščević, izvršna direktorka Srpske asocijacije menadžera - Senka izabrala teži put



Ne pamti da je u nekom trenutku svesno odlučila da napusti glumu, ali zna da joj to nije teško palo jer se ubrzo našla u advokaturi. Rad za Vladu SAD smatra ključnim u profesionalnom razvoju, tokom kog je shvatila da je rečenica da u svakom od nas leži potencijalni lider više od klišea

"Gde ćeš sad? Kući, gde bih...“

Prijatelji se i danas šale s njom zbog te replike, a desi joj se, čak, i da je neko na ulici presretne i pita „Izvinite, da niste slučajno...“. Danas, kad je u ulozi izvršnog direktora Srpske asocijacije menadžera, kaže da joj glumačka karijera deluje daleko, ali se rado seća dana kada je sa 17 godina igrala Senku u Nacionalnoj klasi.


“Igrom slučaja, zabavljala sam se s jednim od članova ekipe i tu me je i video reditelj Goran Marković i, na moje veliko iznenađenje, jednog dana predložio da probam scenu s Draganom Nikolićem. Isprva me uloga nije privukla, ali su uspeli da ubede moju mamu, ona je i potpisala ugovor umesto mene, pošto sam bila maloletna. Na kraju je to ispalo jedno predivno iskustvo“, priseća se uz osmeh.

Uloge

Za razliku od Senke koju je igrala na filmu, Maja Piščević je upisala Akademiju dramskih umetnosti iz prve. Zbog te odluke, umalo da se ozbiljno posvađa sa ocem, koji je kao dugogodišnji Titov lični lekar bio često van kuće, na putu. Krila je to od njega sve dok mu jednom prilikom studentkinja koja je kod njega polagala hirurgiju nije čestitala što su njegovu kćerku konačno primili na Akademiju.

Nesporazum je izglađen tako što je obećala da će pored glume završiti ranije započeti P ravni fakultet. To obećanje je ispunila. Još neko vreme je, ipak, nastavila da glumi i u pozorištu i na filmu. Naročito dobro pamti uloge u predstavama „Venecijanka“, koja se igrala u tad popularnom Pozorištu dvorištu i s kojom je obišla tadašnju Jugoslaviju, predstavu „Koštana, san, krik“, s kojom je jedne godine otvoren Bitef, i film „Osam kila sreće“ Puriše Đorđevića.

U tom filmu je igrala Jeđupku, Ciganku koju streljaju i koja se potom uzdiže ka nebu, a u ulozi nemačkog vojnika koji je strelja bio je Dragan Maksimović, s kojim se tad zabavljala. Film je, međutim, ostao u senci anegdote da njena baka, koja je Maksimovića volela, nikad nije mogla da mu oprosti to što je “pucao u nju“. “Da te zaista voli, on to ne bi uradio ni na filmu“, govorila je i ništa je nije moglo ubediti u suprotno.

(Foto: sam)

PromeneNe pamti da je u nekom trenutku svesno odlučila da prestane da se bavi glumom, ali zna da joj to nije teško palo. Našla je sebe u advokaturi i adrenalinu koji proradi kad nastupa na 10 ročišta za jedno pre podne. Želju da se bavi tom profesijom izgubila je potkraj Miloševićeve vladavine, kad je, kako kaže, postalo očigledno da se odluke donose neregularno i da je pravosuđe postalo puko oruđe u rukama režima.

“Dolazak nove, reformske vlade, sa Zoranom Đinđićem na čelu, bio je okidač za reformu u sopstvenom životu, kada smo svi poželeli da budemo deo promena u Srbiji. Baš kad sam bila spremna za to, pojavio se oglas za poziciju višeg savetnika u Ambasadi SAD, u USAID-u”, priča ona. Sa te pozicije mogla je i sama da doprinese reformama, baveći se onim što najbolje zna i tako se uhvatila u koštac s reformom trgovinskih sudova.

Sedam godina rada za Vladu SAD su joj, kako kaže, bili ključni i u profesionalnom razvoju. Kao službenik USAID-a imala je pristup najboljim treninzima koje Vlada SAD nudi, zahvaljujući kojima je shvatila da je rečenica da u svakom od nas leži potencijalni lider više od klišea.

Kad je, kao lokalac u USAID-u, “dotakla plafon“, počela je da razmišlja kuda bi mogla dalje: u Vladu Srbije, s kojom je sve vreme tesno sarađivala, ili u privatni sektor, iz kog je odavno izašla. “Nisam još ozbiljno razmišljala o odlasku, kad sam u novinama naišla na biografiju Slobodana Vučićevića. Odmah mi je upala u oči njegova atipična priča jer je već u to vreme bio uspešan, a nije imao problem da ‚vrati film‘ i priseti se kako je zaradio svoj famozni prvi milion“, kaže Maja Piščević.

Prijatelj koji je radio kao njegov savetnik joj je ubrzo ugovorio sastanak s njim, a posle kog je bila sigurna da je prvi utisak nije prevario. Kad su se narednog puta sreli, na proslavi 4. jula, u dvorištu rezidencije SAD,Vučićević je pitao: “Majo, kad počinjemo da radimo zajedno?“ “Sve ostalo je već istorija. Tada sam prvi put čula za Srpsku asocijaciju menadžera, ali sam osetila da tu postoji prostor da radim ono što znam i volim jer kroz SAM mogu da nastavim da dajem doprinos promenama u Srbiji”, priseća se ona.

Jedan od osnovnih motiva bio je, kako kaže, da pomogne da se kroz SAM kao udruženje kredibilnih menadžera uspostavi poverenje između vlade i biznisa. “Kad to kažem ne mislim samo na potrebu da Vlada postane otvorenija za pciljeve koji dolaze iz privrede. Štaviše, menadžerima ponekad nedostaje sluh za širi, javni interes, o kom odgovorna vlada mora da vodi računa, i koje moramo uvažiti ako želimo da razvijamo partnerski odnos poverenja. Naravno, uvek pod pretpostavkom da‚ javni interes‘ nije maska za odsustvo hrabrosti i vizije na strani države“, navodi ona.

Energija

Životno načelo da treba izabrati teži put danas pokušava da prenese kćerkama, Lizi, koja ima 19 godina i upisala je psihologiju, i Hani, koja je napunila 13 i ozbiljno se bavi jahanjem. One joj, kako uz osmeh kaže, pomažu da se nikad ne zanese uspesima koje ima u javnom životu. “Kažu da niko nije kralj u svojoj kući, možete da budete koliko god hoćete na poslu važni, ali kad dođete kući vrate vas na ‚vaše mesto‘. Toga se uvek setim kad dođem mrtva umorna u pola devet, a sa vrata me dočeka pitanje kad će večera”, priča uz osmeh.

Iako radi više nego ikad ranije, kaže da joj ništa ne pada teško, tim pre što konačno ima taj luksuz da može sama da planira svoje vreme. Začudi je pomalo kad je čak i prijatelji iz njene generacije pitaju „dokle ćeš, bre, da se ’pališ’ na posao, ’ajde malo uživaj u životu, idemo na skijanje ili jedrenje“. “Naravno da volim i skijanje u Austriji i jedrenje po Kornatima, ali me istovremeno ispunjava velika energija i želja da budem deo promena u Srbiji”, ne odustaje od svoje filozofije. Kad je pitaju u čemu bi još želela da se okuša, odgovara da je uvek, na jedan ili drugi način, radila za državu, ali da nikada nije zaista bila deo vlade. “Volela bih da se i to desi, ali je, kao i uvek, pitanje da li će se moje želje i potreba za mojim sposobnostima u pravom trenutku ukrstiti“, zagonetno će.

poziv na preplatu na - www.emportal.rs




Unos komentara je omogućen samo ulogovanim korisnicima.