Izvor: Mozzart sport | Petak, 26.03.2010.| 12:15
Izdvojite članak Odštampajte vest

Aleksandar Čotrić, aforističar i narodni poslanik - aforizam je kao volej

U vreme odrastanja u lozničkom selu Jadarska Lešnica, Aleksandar Čotrić je iskazivao veliki dar za sport, a posebno za fudbal. Vrhunski igrač nije postao samo voljom roditelja, prosvetnih radnika koji u loptanju nisu videli dobru budućnost za njega. Mladalački bunt u jednom trenutku je pretočio u pisanje aforizama uz pomoć kojih pune tri decenije „trese mreže“ nesolidnim vođama naroda, društvenim anomalijama, policijskim službama, ljudskim slabostima...

Narodni poslanik, član Srpskog pokreta obnove i Udruženja književnika i jedan od vodećih srpskih aforističara Aleksandar Čotrić u mladosti je iskazivao veliki talenat za fudbal i košarku. Ali vrhunski sportista nije postao samo zahvaljujući tome što su mu roditelji bili prosvetni radnici. Naime, uvek kada je trebalo da napusti rodnu Jadarsku Lešnicu i dobije stipendiju od nekog kluba iz obližnje Loznice, njegov otac se ljubazno zahvaljivao pregovaračima govoreći da u loptanju ne vidi dobru budućnost za svog sina.

- Imao sam veoma dobrog učitelja Milivoja Petrovića, kod koga smo svaki dan imali fizičko. Mislim da je naše odeljenje jedino umesto likovnog i muzičkog imalo sportske aktivnosti. Trčali smo za loptom u svim vremenskim uslovima. Bio sam veliki borac kako na fudbalskom, tako i na košarkaškom terenu. Padao sam i bacao se po blatu kao da sam golman, a ne izraziti napadač. Svaki dan sam kući dolazio prljav, tako da majka i otac nisu znali šta da rade sa mnom. Jednom je malo falilo da me celog ubace u mašinu, a-ha-ha... – rado se Aleksandar Čotrić za MOZZART Sport prisetio lepih dana svog detinjstva.

Šta vam je od pomenutih sportova bila uža specijalnost?

- Moram da kažem da sam bio podjednako uspešan na oba fronta. Na selu je problem to što ste, ako ste želeli ozbiljnije da se bavite sportom, morali da putujete. U Fudbalskom klubu Cer, koji i dan-danas postoji, igrao sam sve do 19. godine. Postojala je mogućnost da postanem i košarkaš, jer sam imao poziv jednog lozničkog kluba. Za oca u tim trenucima nije bilo ni najmanje dileme, pošto je školu uvek postavljao na prvo mesto. Moj brat Zoran je bio još talentovaniji fudbaler od mene, o čemu najbolje govori poziv srpskoligaša Loznice. Međutim, tata Ljubomir nije hteo da čuje za to, pa smo obojica morali da se posvetimo knjizi.

Kada ste definitivno stavili tačku na druženje s loptom?

- Posle dolaska iz JNA upisao sam prava u Beogradu i tu je praktično bio kraj mojim sportskim aktivnostima, ako se ne računa prva godina na kojoj smo imali fizičko. Prava je šteta što na sve četiri godine fakulteta ne postoji predmet fizičko vaspitanje. Zato i imamo porazne rezultate po pitanju fizičke spremnosti i kondicije naših učenika i studenata. Tu bi trebalo da se ugledamo na druge zemlje, pre svih Ameriku koja pridaje ogroman značaj univerzitetskom sportu.

Na koji način i u kom periodu odrastanja ste postali zaljubljenik u aforizme?

- Aforizme sam počeo da pišem u srednjoj školi i to tako što sam preko jednog rođaka koji je studirao u Beogradu dobijao časopis Student. Tamo sam čitao aforizme koji su bili upereni protiv socijalizma, Tita, štafete i ostalih kultova socijalističkog samoupravnog sistema. Već u tom dobu sam imao bunt u sebi. Osećao sam da društvo mora da se menja. Tako inspirisan, počeo sam da i sam pišem aforizme.

Sećate li se prvog aforizma koji ste napisali?

- Sećam se, naravno. Glasio je: „Kafe nema ni za lek, ali nema ni lekova.“ Tada, posle Titove smrti, bile su velike nestašice svega i svačega. To su bili prvi znaci krize i počelo se s pričama o zamrzavanju cena koje se nikako nisu sprovodile. Tada sam napisao i sledeći aforizam: „Došla je zima, sve je zamrznuto osim cena.“ Eto, to su bili moji prvi bezazleni aforističarski počeci. U Ekonomskoj školi u Loznici smo imali svoje novine i u njima sam objavio aforizam „Mnogo nas je zadužio u inostranstvu!“ Bila je to jasna aluzija na Tita koji je umro tri-četiri godine ranije. Međutim, postojao je Zakon o zaštiti imena i dela Josipa Broza i nije se javno smelo ništa govoriti protiv njega. Mnogi su odgovarali za uvredu mrtvog čoveka. Pročita moj otac to i savetuje mi da ako dođe neko iz policije da me ispituje, a hoće sigurno, dodao je, da kažem kako sam mislio na Šabana Trstenu. On je u to vreme bio naš najbolji rvač koji je po svetu osvajao brojne medalje, a-ha-ha...

I šta se dogodilo, je l’ bilo informativnog razgovora?

- Nije, ali ubrzo sam imao jedan drugi problem, pošto sam na zidu učionice napisao: „Nismo za realni socijalizam, ali nismo ni za fantastični.“ Primetili su to profesori, pa su pozvali direktora i krenula je istraga. Mada me niko nije video, svi su znali da sam ja autor. I onda su zadužili profesora marksizma Boru Blagojevića da sa mnom radi dodatno, kako bi me edukovao. Osim toga, morao sam da s „petobankom“ sastružem sa zida sve napisano kako me ne bi kaznili. Uf, kad se setim, baš sam se namučio, jer sam koristio crni marker.

Koliko je večita studentska neprilagođenost doprinela da definitivno prepoznate životnu misiju?

- Podrazumeva se da je to bilo presudno, s tim što sam aforizme pisao i za vreme služenja vojnog roka. U to vreme je bilo opasno baviti se takvim stvarima, ali sam ipak kao vojnik sarađivao sa Studentom i Omladinskim novinama. Jednom sam im poslao sledeći aforizam: „Mi smo naš put u socijalizam tako dobro trasirali da njime mogu da prođu i tenkovi.“ Oficir zadužen za moralno-politički rad je to pročitao i odmah me pozvao na razgovor. Tom prilikom je pokušao da me vrbuje, ponudivši mi da radim za kontra-obaveštajnu službu (KOS). Nudio mi je još kodno ime i broj telefona na koji bi mu dostavljao informacije. Zahvalio sam mu se i odgovorio da to meni ne priliči. E potom sam se, kao student, upoznao i postao prijatelj s vodećim srpskim aforističarima kao što su Aleksandar Baljak, Petar Lazić, Vladimir Jovićević Jov...

Verovatno ste imali mnogo zanimljivih situacija koje su inicirale vaše oštro pero?

- Bilo je raznih zgoda. Jednom mi je rođak koji je radio u vrhu Sindikata doneo tajni bilten koji je bio namenjen samo za službenu upotrebu i rekao mi da ne zna da li je dobro ili loše što se i moje ime, odnosno aforizmi, nalaze u njemu. Postojao je, naime, neki crveni i plavi bilten Tanjuga, u kojem su pravili izbor tekstova iz domaće i strane štampe.

A kada ste imali prva iskustva s policijskim interesovanjem za vaš rad?

- Moja koleginica je imala prijatelja koji je radio u stanici „29. novembar“ i jednom prilikom ga je zamolila da pogleda šta imaju za mene. Ispostavilo se da poseduju sve moje aforizme iz brojnih novina, pa bih voleo da, kad jednog dana budem pravio antologiju, zavirim u tu policijsku zbirku mojih radova, kako ne bih propustio koji aforizam, a-ha-ha... Jednog dana neki inspektor me je lično pozvao telefonom i poručio da dođem do zgrade MUP-a u Kneza Miloša. Misleći da se neko šali, rekao sam mu da je bolje da on dođe do mene. Međutim, kad sam uvideo da je stvar ozbiljna i da nemam kud, seo sam u policijski automobil koji me odvezao tamo gde sam pozvan. Tamo sam saznao da su od javnog tužioca dobili zahtev da me saslušaju zbog dva aforizma.

Kako su oni glasili?

- Prvi je bio: „Interesuje me kako je Slobodan Milošević došao iz Požarevca u Beograd, da li je pušten ili je pobegao“, a drugi: „Svi Srbi su živeli u jednoj državi sve dok Slobodan Milošević nije došao na tu ideju.“ Onda su mi rekli da nikom ne pričam da sam dolazio, da to ostane tajna. Čim sam otišao, sazvao sam konferenciju za medije u Tanjugovom pres-centru kojoj su prisustvovali i strani novinari, među kojima i dopisnica Tajmsa. Posle toga me više nisu dirali. To je najbolji način da se zaštitite ako neko pokušava da vas zaplaši i to bih svima savetovao da urade u takvim situacijama.

Da li ste pomislili da će za vas aforističare biti manje posla posle petooktobarskog „događanja naroda“?

- Do pre dve-tri godine, bar kad sam ja u pitanju, nije moglo da se piše ništa što nema veze s politikom. Podsetiću vas da sam posle 5. oktobra bio u opoziciji. U to vreme sam imao još veću inspiraciju, jer sam, posle jednog, na raspolaganju imao 18 lidera. A dobro se sećam da su mi neke kolege iz Udruženja književnika govorile da, pošto je otišao Milošević, više nećemo imati šta da radimo. Ali krenule su gotovo svakodnevne afere i skandali i opet je bilo prilike da se piše. Čak su se otvorili i mediji za nas aforističare, pa su me prvi put pozvali da gostujem na RTS-u u Jutarnjem programu. Pre nego što su se uključile kamere, saopštili su mi da ću moći slobodno da govorim aforizme, uz napomenu da ne budu protiv vlasti, a-ha-ha...

Jedan ste od osnivača Srpskog pokreta obnove. Zbog čega ste uplovili u političke vode?

- Vuka Draškovića sam upoznao preko Šešelja još 1987. godine, u njegovom stanu na Labudovom brdu. Svideo mi se pre svega kao čovek. Kupio me za sva vremena čim mi je rekao da čita moje aforizme. Osećao sam da, bez obzira na njegova politička opredeljenja, imam obavezu da tom čoveku pružim podršku. Jednostavno, verovao sam mu. Video sam da neke stvari treba menjati, istovremeno uviđajući da samo pisanjem neću postići željeni efekat. Iz tog razloga sam odlučio da se angažujem u politici. Evo, 14. marta smo proslavili 20 godina od osnivanja stranke, a samo smo Vuk i ja ostali od svih osnivača.

Verovatno ništa slabiji utisak na vas tokom tog prvog susreta nije ostavila ni Danica Drašković?

- Dana je te večeri rekla: „Pazite šta vam kažem, za godinu dana četnici će da pobede i uzmu vlast.“ Dakle, to je bila 1987. godina. Uplašio sam se, pošto sam bio uveren da nas policija prisluškuje i da će se brzo stvoriti pred nama. Mislio sam da se ti četnici tu negde nalaze, naoružani i kao zapete puške čekaju na znak da zauzmu skupštinu. S druge strane, privlačila me ta nova vizija. Priznajem da sam bio i ostao srpski nacionalista, što je bio moj osnovni motiv da se angažujem u SPO.

Jeste li se nekada pokajali što ste postali deo srpskog političkog establišmenta?

- Nisam. Pre svega zbog toga što sam zahvaljujući političkom delovanju upoznao mnogo dobrih i značajnih ljudi koje na drugi način ne bih sreo. Bogat sam čovek zato što sam stekao dosta prijatelja i poznanika. Naravno, bilo je i razočaravajućih trenutaka kada sam se uverio da u politici ima svakakvih ljudi. U politici se najbolje vide i dobre i loše osobine čoveka. Stekao sam pravi sud o pojedincima za koje sam verovao da su mi iskreni prijatelji. Tog 5. oktobra mnogi su mi okrenuli leđa. Bukvalno preko noći. Čak je i kum prestao da mi se javlja.

Hajde da se vratimo na temu s početka razgovora. Kao nekadašnja velika fudbalska nada, sigurno ste navijački opredeljeni. Za koga navijate?

- Zvezdaš sam i ponosan sam na to. Uvek kad sam slobodan odem na stadion i gledam utakmice crveno-belih. I to sa severne tribine za koju imam pretplatnu kartu.

Imate li neko objašnjenje za sunovrat Crvene zvezde, kojem se, kako stvari stoje, ne nazire kraj?

- Kao da neko namerno radi na uništenju svega onog što je najvrednije, najznačajnije u Srbiji. Zvezda je važila za jedan od četiri stuba srpstva, pored Akademije, crkve i Politike. Zaista mi je teško, ali verujem da ćemo se izvući, jer je bivši prvak Evrope i sveta iznad svih nas. Mislim da je rešenje problema u privatizaciji koju ne treba toliko odlagati. Onaj ko preuzme klub imaće odgovornost i ulagaće novac, a neće gledati samo kako da izvuče neku korist od kluba. Duša me boli kad odem na Marakanu i vidim kako je zapuštena, ižvrljana, polovina stolica polomljena, dok u VC-u može da se igra vaterpolo. Igrači se prodaju na poluvremenu, ne čeka se ni kraj utakmice. Sve se urušilo od Barija i normalno što mi se stalno nameće poređenje s tim vremenom. Srbin sam, pravoslavac, član SPO i zvezdaš. To ni po koju cenu neću promeniti.

S kakvim nadama ispraćate naše najbolje fudbalere na Mundijal?

- Ispostavilo se da je bio potreban samo dobar selektor, pošto imamo kvalitetne igrače. Prijatno sam iznenađen dobrom postavkom i izborom. Sve u svemu, očekujem da ćemo igrati značajnu ulogu na Svetskom prvenstvu. Uspeh bi bio i da prođemo grupu, pa posle šta bude.

Posećujete li utakmice crveno-belih košarkaša?

- Da. I tamo je loša situacija, dug je nekih 10 miliona evra. Dozvolili smo da Partizan osam godina zaredom bude šampion. To nije dobro, pošto vidim da se mlađi naraštaji polako okreću ka crno-belima zbog njihovih uspeha. Uprkos svemu, optimista sam, možda bez pokrića, ali verujem u bolje dane. Što bi svojevremeno rekao Nikola Pašić: „Spasa nam nema, ali propasti nećemo.“

Na koji način volite da provodite slobodno vreme?

- Viđam se s kolegama aforističarima u restoranima hotela „Balkan“ i „Moskva“. To su nam omiljena mesta. Zanimljivo je da sastanke beogradskog aforističkog kluba držimo u jednoj psihijatrijskoj bolnici, pošto je jedan od kolega psihijatar. Dakle, nalazimo se na pravom mestu da ludujemo. Šalim se, naravno, a-ha-ha...

Zašto ne pominjete nekada kultni Klub književnika?

- Krajem osamdesetih godina tamo sam bio redovan, skoro pa deo inventara. Išao sam svake večeri dok je Klub književnika imao dušu i dok su se tamo okupljali Vuk Drašković, Momo Kapor, Miodrag Bulatović, Dobrica Ćosić, Matija Bećković... Rečju, disidenti iz tog vremena. Sad tamo sede neka druga lica, biznismeni sa džipovima...

BORIM SE PROTIV VETRENJAČA, NE OKREĆEM SE KAKO VETAR DUVA

Aleksandar kaže da je aforizme najteže pisati po „zadatku“.

- Evo, skoro je bio neki konkurs na temu slanine, dok je prošle godine bio sličan konkurs na temu ekologije. Najlakše je kad mi ideja za aforizam dođe spontano. Na primer, za vreme brijanja, kad vozim kola ili tokom razgovora s nekim. Nekad se ideja rodi dok čitam novine ili knjige drugih aforističara. Pisanje mi dođe kao ventil za pražnjenje, beg od stvarnosti i očajanja. Ako u ono vreme nisam mogao ništa Miloševiću, ako sada ne mogu ništa ovom tajkunu što opljačka sve, mogu bar da objavim aforizam, da mi bude lakše. Baš jutros, dok sam dolazio u skupštinu na posao, doživeo sam trenutak inspiracije: „Borim se protiv vetrenjača, jer se ne okrećem kako vetar duva!“

UČITELJU, IZVINITE, POGREŠILI STE

Kao dete prosvetnih radnika, Aleksandar Čotrić je tokom čitavog školovanja ispunjavao očekivanja roditelja.

- Imao sam sve petice i u osnovnoj i u srednjoj školi. Zanimljivo je kako se tokom prva četiri razreda moj učitelj stalno žalio mom ocu. Naime, govorio mu je kako ima strah od mene, da nešto ne pogreši, pošto sam imao običaj da ga ispravljam.

ĆALE, ŠTA MISLIŠ, KOLIKO SAM DAO GOLOVA?!

Roditelji Čotrića juniora su u svakom trenutku znali da li je njihov sin možda „popustio“ u školi, jer su u istoj radili kao nastavnici. Iz tog razloga mu nikada, pošto bi stigao s nastave, nisu postavljali čuveno pitanje: „Sine, kako je bilo u školi?“

- Čim bih ušao u kuću, ocu i majci nisam pričao ni o matematici, ni o srpskom, ni o bilo kom drugom predmetu, nego bih im pričao protiv koga sam igrao fudbal ili košarku. Prethodno sam ih primoravao da pogode rezultat i koliko sam ja postigao golova ili koševa. To je bila jedna vrsta moje interne kladionice, a-ha-ha...

Kaficu pio: Milorad PLAZINIĆ

izvor :

Unos komentara je omogućen samo ulogovanim korisnicima.