Izvor: Mozzart sport | Petak, 12.03.2010.| 15:10
Izdvojite članak Odštampajte vest

Kokan Mladenović, reditelj i upravnik Ateljea 212 - pozorište je starije i veće od svih naših malih sukoba

(Foto: Mozzart sport)

Dolaskom na čelo institucije od vitalnog značaja za srpsku kulturu, nekadašnji golman niškog Radničkog oko sebe je oformio poligon za pokaznu vežbu u kojoj vladajuće stranke dopuštaju sebi luksuz postavljanjem nestranačkih kadrova na važne funkcije. To može da zaliči na prvi korak kojim se od primitivnog plemena, spremnog da skoči na zvuk trube, naziru konture društva koje se estetički oslobađa

Kao klinac više je bio u vazduhu nego na zemlji, jer je kao velika golmanska nada Fudbalskog kluba Radnički iz Niša leteo od stative do stative, braneći šuteve protivničkih igrača. Ubrzo se ispostavilo da ta distanca od gol-crte do prečke nije bila dovoljno inspirativna za Kokana Mladenovića, upravnika Ateljea 212. Žudeći za još većim visinama koje izazivaju snažnije adrenalinske udare, odložio je rukavice i sportsku opremu, zamenjujući fudbalski teren pozorišnom scenom.

Učinio je to teška srca, jer fudbal za njega u to vreme nije bio najvažnija sporedna stvar, nego glavna stvar na svetu. Ipak, velika unutrašnja strast koju je osećao prema glumi učinila je svoje.

- Od malena, kao i svi, krenuo sam od dramske i recitatorske sekcije i pobeđivao sam na nekim takmičenjima recitatora. Imao sam sreću da se, u vreme kad je trebalo da upišem srednju školu, u Nišu otvori srednja glumačka škola, koja je bila jedina na čitavoj teritoriji ondašnje SFRJ. U odeljenju je bilo Hrvata, Bosanaca, naravno i Srba, a od nas 24, na kraju je sve četiri godine završilo 14 učenika. Po srednjoškolskom obrazovanju sam glumac, tako mi piše na diplomi – kaže Kokan Mladenović na početku razgovora za MOZZART Sport.

Zašto ste uporedo s upisivanjem glumačke Akademije poželeli i diplomu režisera?

- Iz jednostavnog razloga što sam imao nameru da se pored glume bavim još nečim u životu. Stvari su krenule u takvom smeru da se gotovo isključivo bavim pozorištem i režijom, sem nekoliko glumačkih „incidenata“ koji su vezani za prijateljske usluge. Kao, na primer, rola u filmu „Sedam i po“ ili uskakanja u pojedine predstave kako bi se spasile. I tako, gluma je postala potpuno drugi deo priče, mada iskreno mislim da je baš gluma najveća i najznačajnija umetnost na svetu. Mnogo veća od bilo čega drugog.

Imamo dosta kvalitetnih glumaca. Možete li da definišite zbog čega neki postanu vrhunski, dok drugi nikad ne probiju granicu proseka?

- Naša škola je zanatski veoma kvalitetna, gotovo svi s Akademije izađu s dobrim i tačnim zanatom. Međutim, ono što je njihovo specifično osećanje sveta i specifičnost njihovih karaktera preporučuje ih za konkretnu ulogu. Imamo sreću što u našem glumištu postoji na desetine specifičnih darova, što nije baš često u svetu. Originalnost u glumačkom izrazu, ta neočekivana rešenja predstavljaju osobenost balkanske glumačke škole. To je taj faktor iracionalnosti u rešenju. Sve analize uradite tačno, a onda ipak nađete neko posebno prilagođenje, nešto potpuno neočekivano. Meni je briljantan primer takve lude balkanske glume ono što su uradili Lazar Ristovski i Miki Manojlović u prvih pola sata „Andergraunda“. E ta vrsta kreativnog ludila na sjajnom talentu daje vrhunske rezultate.

Hoće li se u našem glumištu pojaviti bolji improvizator od legendarnog Zorana Radmilovića?

- Kad pogledate „Radovana III“, vidite da je to genijalna solo violina na zadatu temu. Istovremeno, nema nikakvog odstupanja od tog perfektnog lika. Postoji, recimo, čitav žanr koji je obeležio pozni Srednji vek u istoriji pozorišta, komedija „de la arte“, koja se bazirala na tome da glumci koji su vični improvizacijama igraju ljubomorne sluge, bahate bogate starce, mlade ljubavnike, te tipske likove, ali da je čitava predstava u stvari samo jedna situacija u kojoj glumci ponekad improviziju po sat i po na zadatu temu.

Mogu li se takve stvari naučiti ili se čovek jednostavno rodi s tom vrstom talenta?

- Improvizacija je duboko ukorenjena u samu srž pozorišta i često predstavlja najbolje rezultate koje postižemo radeći na predstavi. Improvizacije zadajemo glumcima na probi, tražimo da ostave tekst i vide šta bi rekli na tu temu. Mnogo toga dobrog i originalnog se rodi iz tih improvizacija. E sad, ima tu jedan problem. Veliki improvizatori, poput Radmilovića ili Branimira Brstine, povuku one s nedostojnim talentom za improvizaciju da rade to isto. Da bi se neko tako smelo bacio u ambis improvizacije, mora da bude siguran u sebe. Mora perfektno da poznaje tekst i lik, da zna kad treba da se vrati iz tog kalambura.

(Foto: Mozzart sport)

Mora da zna da leti?

- Da. Ovi nevičniji se osmele, pa se razbiju o beton. Tom prigodom nanesu bol i sebi i publici.

Koliko vam je trebalo snage i volje da kao mlad reditelj opstanete na sceni, odbijete napade sujete karakteristične za pozorišnu sredinu i izađete na svoj put?

- Imao sam sjajnog profesora Miroslava Bjelojevića, jednog od naših najvažnijih i najvećih pozorišnih reditelja. Dušan Petrović, Ana Miljanić i ja imali smo sreću da budemo njegova poslednja generacija. Radio je s nama beskrajno, želeći da nam prenese sva znanja. Diplomirao sam u Beogradskom dramskom pozorištu, s „Povratkom Don Žuana“, gde su igrali Đuza Stoiljković, Tanja Lukjanova, pa onda cela ta sjajna generacija koja je dolazila - Branka Katić, Milena Pavlović... Bila je to uspešna predstava koja se lepo igrala i učvrstila moje uverenje da ću imati stabilno mesto u pozorišnom svetu.

Postoji li trenutak koji je imao odlučujući uticaj za vaš rediteljski bum?

- Najradosniji period mog bavljenja teatrom dogodio se u Somboru. Tamošnje Narodno pozorište angažovalo je više od deset mladih glumaca sa sjajne klase Branka Pleše i Petra Banićevića. Zbog njih su brojni reditelji pohrlili u Sombor. Tamo sam napravio desetak predstava koje su imale festivalski život i dobijale nagrade. One su mi otvorile put ka velikom tržištu, tako da sam u 25. godini života režirao najbolju posleratnu dramu „Razvoji put Bore Šnajdera“ na sceni beogradskog Narodnog pozorišta. Tadašnji upravnik Radomir Putnik imao je veliku hrabrost da ukaže šansu tako mladom reditelju. Imao sam odličnu saradnju s glavnim protagonistom Branimirom Brstinom. Moj stav je da je, šta god se dešavalo na tržištu, a ima sujete, sukoba, ratova, raznih interesa, nemoguće izbeći kvalitet.

Hoćete da kažete da, uprkos predrasudi o upisu na Akademiju preko veze, oni koji vrede nikad ne budu ignorisani?

- Mladi glumci zaista misle da postoje razni nedostojni načini da se upiše gluma. Ja ne želim da verujem da je to tako. Ali čak i da jeste, istinski veliki talenat nije nikada preskočen kako bi na njegovo mesto došao neko ko tu ne pripada. Naprosto, pozorište je starije i veće od svih naših malih sukoba.

Da li ste se pomalo umorili od brojnih predstava koje ste radili tokom protekle dve decenije, a koje u sebi ne nose optimističku notu?

- U vreme te nakaradne vlasti Slobodana Miloševića mi smo, hteli to ili ne, morali da se bavimo teatrom zdravog razuma u tom svetu u kojem su sve vrednosti bile poremećene. Borili smo se da nešto funkcioniše kako treba, da se uspostave osnovni postulati pravde, čestitosti, ljubavi... To je već delovalo kao veliki angažman. Zato sam smatrao kako je najnormalnije da pravimo izuzetno angažovane predstave, ne da bismo pomogli da režim ode s vlasti, pa da posle govorimo kako smo svi heroji... To prosto nije tačno. Ali, boreći se da sačuvamo zdrav razum, očigledno smo se borili da se i društvo promeni. Pad Miloševića doživeo sam kao estetičko oslobađanje. Verovao sam da posle toga ne moramo da pravimo angažovani teatar, da ćemo doći do društva u kojem su stvari same po sebi normalne, pa da pozorište može sebi da dozvoli luksuz da se bavi nekim mnogo većim fenomenima...

Uprkos činjenici da niste član nijedne partije, postali ste upravnik Ateljea 212. Jeste li očekivali da će vam se podnošenje prijave posrećiti?

- Bio sam prijatno iznenađen. S jedne strane, to pokazuje kako ne moraš da budeš stranački angažovan da bi se našao na tako značajnom mestu. S druge strane, možda ima nade za takvu politiku koja dozvoli sebi luksuz da na neka važna mesta postavi nestranačke ljude. Voleo bih da to bude pravilo kod budućih selekcija za važna mesta u kulturi, a ne izuzetak koji će potvrditi da je sve ostalo stranačko.

Jedno vreme su vođe naroda u širokom luku zaobilazile vaše pozorište, pošto se nisu osećali baš najprijatnije u prvom redu. Kako sada stoje stvari?

- Na ovim našim prostorima u poslednjih 15-20 godina politikom se bavi specifičan soj ljudi, koji ima dobrano mnogo devijacija u odnosu na to kako se narod ponaša. Svi njihovi standardi, percepcija društva u kojem žive, prilično su izmenjeni položajem na kojem se nalaze. Ne verujem da njih pogađa šta god ima da kaže kultura. Da im je stalo, drastično bi se promenio položaj kulture u društvu. Užasno mnogo novca i marketinga je utrošeno da se jedna dobro postavljena zemlja, kao što je bila bivša Jugoslavija, uprosti u primitivnim plemenima kakva danas jesu. Treba očigledno napraviti neki primitivan, zaglupljen narod koji će jurišati na svaki zvuk trube.

(Foto: Mozzart sport)

U kojoj meri su postpetooktobarske vlasti učinile napor kako bi se kulturna politika podigla na mnogo viši nivo?

- Veoma malo napravljeno je od pada Miloševićevog režima u smislu većeg ulaganja u vrhunsku kulturu, promovisanja pravih kulturnih vrednosti koje će postaviti standarde. Ne možete nigde, ni ovde ni u Americi, uništiti estradu kao fenomen. Samo, zna se koje su poreske osnove za estradni program, a šta su ulaganja u vrhunsku kulturu, šta je to što država projektuje. Nisam siguran da je, ako predsednik države ne ode na premijeru opere, nego ode na snimanje serije ‘Selo gori a baba se češlja’, to dobar znak vrednovanja šta je šta u kulturi. Naši političari su željniji glasova i popularnosti nego suštinskih promena sistema vrednosti.

Da li vas aktuelna vlast podržava samo činom imenovanja za upravnika ili njeni predstavnici imaju običaj da se prošetaju do vašeg pozorišta?

- Što kaže ona poslovica, ništa ne uspeva tako dobro kao uspeh. Pošto je Atelje 212 veoma uspešan, onda na tom talasu imamo značajan odziv političke elite. Imali smo lepu, za mene iznenađujuću priliku da u mesec dana premijer Cvetković bude na dve predstave... Sami su se organizovali i nabavili karte za predstavu „Dokle“ u podrumu Ateljea. Reč je o sjajnom tekstu Milice Piletić u režiji Alise Stojanović, koji upravo govori o vremenu od protestnih šetnji u vreme Miloševića do danas. Šta se to dogodilo sa svima nama da smo se obreli u ovome u čemu živimo?! Više od 40 poslanika Demokratske stranke je rezervisalo i kupilo karte da bi posle na koktelu komentarisali predstavu. Time sam bio prijatno iznenađen, jer se tako nešto ne očekuje od politike. Imali smo i uspešnu premijeru „Kose“, gde je značajan broj javnih ličnosti prisustvovao, zajedno s političarima, što mi je veoma drago. Govoreći o problemima sveta u kojem živimo na globalnoj ravni mnogo toga kažemo i o zemlji u kojoj mi živimo.

Prihvatate li stav prema kojem su elektronski mediji izvojevali pobedu u odnosu na pozorište i film i postali dominantni faktor oblikovanja javnog mnenja?

- Ne, tu imam obrnutu tezu. Mislim da je ovo što se dešava poslednjih pet-šest godina potpuno okrenulo stvari. Pozorište je od samog osnivanja, sve do pojave Gutenberga i štamparije, ali realno do pojave radija, bilo jedini medij na svetu. Šta god biste hteli da kažete društvu, s kim god ste hteli da komunicirate, jedina javna reč kroz istoriju upravo je bilo pozorište. I pozorište je vrlo lagodno živelo gotovo 2.000 godina na tom monopolu saopštavanja svetu šta se dešava s ljudima, bogom i istorijom... Naravno da su došli masmediji koji su postali brži i aktuelniji od nas, gde je pozorište izgubilo moć da prvo saopšti neke važne stvari. I to je, po mom mišljenju, trajalo do pre nekih šest-sedam godina, to jest do interneta i kablovske televizije. Onda se pojavio višak informacija.

Složićete se da višak informacija istovremeno ne podrazumeva i adekvatan kvalitet istih...

- Pa da. Živimo u vremenu u kojem imamo neverovatnu količinu informacija, a manje znanja. Nove generacije koje dolaze su drastično informisanije od nas. Imaju na hiljade informacija dnevno i problem kako da uhvate suštinu, odnosno kako da se isfiltrira taj talog i besmisao viška informacija. Vi na internetu imate najblistavija naučna dostignuća i najbanalnije svakodnevne rečenice na bilo čijem blogu. U tom mulju informacija upravo je umetnost ta koja ima novu priliku da, filtrirajući višak informacija za narod, uspostavlja neke nove suštine. Ljudi su pogubljeni u toj količini informacija. Šta treba da misle, kome treba da veruju? Smatram da je sad prava prilika da pozorište vrati sebi suštinu dobrog tribuna, koji će govoriti na sav glas jasnim jezikom, pročišćenim od viškova. Da se tiče suštine samog čoveka, naše sudbine u svetu.

Da pređemo na sport. Za koga navijate, jeste li zvezdaš ili partizanovac?

- Potičem iz vatreno-zvezdaške porodice. Dolazio sam u Beograd i kupovao crveno-bele štucne i dresove kad nije bilo „Red star“ butika, nego se oprema s mukom nabavljala. Verovatno sam i ja, kao i svi, razočaran s ovim što se generalno dešava u našem sportu. Zato kad me neko pita za koga navijam, odgovorim da sam zvezdaš više po navici nego što mi to nešto znači. Sve je postalo prilično besmisleno. Ako pratim sport, pratim Ligu šampiona, pratim te velike utakmice koje se onako bliže ozbiljnoj umetnosti.

Sigurno dobro pamtite nezaboravnu eru „Reala s Nišavu“...

- Da, to su slavni trenuci niškog fudbala, ona dva polufinala Kupa UEFA. Potičem iz predgrađa Niša, kraja koji se zove Donja Vrežina. Tu sam trenirao fudbal u Proleteru, bio sam golman. U to vreme obavio sam ozbiljan transfer u niški Radnički, vredan nekoliko vreća lopti. Kad sam se bavio fudbalom, mislio sam da ću još da rastem i razvijam se, a ispostavilo da nije tako. Branio sam za kadete i juniore Radničkog, a u vreme kada je trebalo da se opredelim, a bilo je veliko interesovanje da nastavim, imao sam 16 godina. U tom uzrastu nisam mogao da potpišem ugovor, nego bih dobio stipendiju koja je tada bila prilično visoka, a problem je nastao kada sam upisao glumačku školu i kad je moralo da se prelomi. Izabrao sam pozorište. Neretko pomislim da sam pogrešio, ali tako je kako je. Sad bih kao Dino Zof završavao karijeru u ovim godinama, pa bih kupio sebi pozorište da se igram. Pošto se to nije desilo, onda se igram ovako.

REDITELJ JE KAO FUDBALSKI TRENER

Na drugoj godini Kokanovih studija, čuveni profesor Bjelojević studentima je održao predavanje o podudarnosti fudbala i pozorišne režije.

- Fudbalski trener za neku utakmicu mora da sastavi tim od najboljih igrača, kao i reditelj za premijeru. Da tačno zna ko su mu tu zvezde, šta ko zna, ko su najsposobniji i najlucidniji igrači, na kojima bazira igru, a ko su epizodisti. Prosto je nužno da funkcioniše kolektiv, da se napravi pobednički duh i da vrlo jasnom strategijom na kraju pobedi. Mnogo toga je slično u postavci igre i u strategiji pozorišne režije, ako ne i isto. Imam sreću i nesreću da u predstavama radim s mnogo ljudi. Kad sam radio „Čikago“ ili „Maratonce“, bilo ih je preko stotinu. U „Kosi“ ih ima tačno 50. U tom rasporedu snaga, u tom baziranju igre na velikim driblerima, dobrim improvizatorima, tačnim egzekutorima i ostalima koji opslužuju tim, ima mnogo sličnosti s fudbalom.

kaficu pio: Milorad PLAZINIĆ

izvor :

Unos komentara je omogućen samo ulogovanim korisnicima.