Izvor: Mozzart sport | Ponedeljak, 08.03.2010.| 10:00
Izdvojite članak Odštampajte vest

Bojana Lekić, novinar, vlasnica kompanije Brendon - ljudi me vuku za rukav, a to nije dobro

(Foto: Mozzart sport)

Dugogodišnjom borbom za bolju Srbiju, u kojoj su joj glavno oružje bili mikrofon i diktafon, Bojana Lekić je zaslužila da je običan narod prepoznaje kao "svog čoveka". Zato je i logično to što već tri godine na medijskom nebu opstaje "rupa" izazvana njenim povlačenjem s javne scene, iako su mnogi pokušali da je popune. Miloradu Plaziniću ispričala je da joj godi to što ljudi imaju potrebu da joj se obrate, jer tako pokazuju da njena borba nije zaboravljena, ali je i brine, pošto tim gestom odražavaju nezadovoljstvo stanjem na televiziji i u društvu

U vreme kada su zbog javno izgovorenih kritičkih reči uperenih protiv vlasti padale glave, Bojana Lekić je s diktafonom i mikrofonom u ruci neustrašivo jurišala na barikade nazadnog režima Slobodana Miloševića. Istorijska dešavanja u noći između 5. i 6. oktobra 2000. godine zato je doživela kao finale dugogodišnje borbe koju je vodila za pravednu, perspektivnu i evropsku Srbiju. Na svoje nemalo razočaranje, ubrzo je shvatila da će se na političkom repertoaru naći dugi i iscrpljujući "produžeci".

Bez snage, volje i želje da bude izveštač s utakmice na kojoj je zabranjen pristup gledaocima, pre tri godine povukla se s javne scene. Takođe i iz posla od koga i za koga je živela pune dve i po decenije. Opet, stanovnici prestonice koji još uvek ne gube nadu u svanuće pravog 6. oktobra, svakodnevno je presrecu na ulici i pitaju kada će njena voditeljska električna stolica ponovo "pržiti" političare i novokomponovane biznismene...

- Beograđani me zaista često zaustavljaju i pitaju kada ću da se vratim na TV, a ja im, kao i uvek, kažem istinu: trenutno sebe ne vidim ni u jednom programu postojećih televizija. I još dodam da to što me danas građani vuku za rukav više nego ranije nije dobar znak za društvo, jer pokazuje da su ljudi nezadovoljni. I to ne samo onim što vide na televizijama, nego i stanjem u društvu, pa bi da imaju "svog čoveka" koji će političarima da održi bukvicu. Istovremeno mi je drago zbog činjenice da me građani doživljavaju kao "svog čoveka" - kaže Bojana Lekić na početku razgovora za MOZZART Sport.

Hajde da krenemo hronološki, da bi naši čitaoci stekli jasnu sliku kako ste postali gvozdena lejdi srpskog novinarstva. U kom kraju Beograda ste odrastali i po čemu naročito pamtite detinjstvo?

- Moje najranije detinjstvo vezano je za Autokomandu. S mamom i tatom živela sam u veoma malom stanu. Oni su za njega bili veoma vezani, jer su ga kao mladi profesori kupili svojim sredstvima, a ja, s druge strane, zato što sam imala divne drugare i omiljeni prag na kome sam se igrala. Blizina stadiona Crvene zvezde doprinela je da već tako mala postanem, poput tate, velika zvezdašica. Kad smo prešli na Konjarnik, koji je sticajem okolnosti opet bio zvezdaški jer su u njemu stanovale tada najvažnije Delije, jedno vreme sam toliko patila za svojom sobicom da me je tata lagao kako će je iseći i dovući u park ispred naše zgrade. Ali, ipak, detinjstvo pamtim po radosnim trenucima koje je donosila igra i mnogo sporta.

(Foto: Mozzart sport)

Prvi tekst ste objavili kada ste imali 17 godina. Čime su vas privukle novine kao medij?

- Oduvek sam bila, pre svega, čovek televizije. U nju sam se zaljubila kao klinka, zahvaljujući tetki koja je bila producent. Zarazila me dinamičnost tog posla. Međutim, kad sam u srednjoj školi rešila da budem novinar i upisala taj smer, a to je bilo u vreme usmerenog obrazovanja, shvatila sam da mnogo više mogu da naučim o novinarstvu radeći u štampanom mediju. To je bilo vreme jednopartizma, jedini opozicioni list bile su "Omladinske novine". Tada su u njima radili najbolji srpski novinari koji su kasnije, jedan po jedan, postajali glavni urednici najvažnijih medija. Zato sam otišla u NON da tamo ispečem zanat, jer bez tog zanatskog dela nema dobrog novinarstva.

Zašto ste, nešto kasnije, odlučili da upišete Filološki fakultet, a ne klasično novinarstvo?

- Zapravo, nameravala sam da upišem kliničku psihologiju. Pojedini profesori su me savetovali da to ne radim pošto sam emotivno meka, te stoga ne bih mogla da napravim dobar otklon od tuđih problema. A novinarstvo na FPN-u tada nije bilo dovoljno teško, a-ha-ha... I tako, upisala sam jedan od najtežih smerova na Filološkom fakultetu, jugoslovensku i opštu književnost. To mi je dalo široko obrazovanje i obogatilo jezik i rutinu lepog pisanja, što je veoma važno za novinarstvo.

Uprkos nespornom talentu koji ste iskazali pišući za NON, veoma brzo ste napravili transfer u elektronske medije. Zbog čega?

- Zato što mislim u slikama, a televizija je spoj reči, tona i slike. To joj daje moć i upečatljivost izraza. Iz tog razloga mi je bila zabavna. Što se tiče radija, stekla sam i u tom sektoru iskustvo, jer je Studio B imao i radio i televiziju. Naprosto, želela sam da se novinarstvom bavim u svim njegovim oblicima. Radio ima brzinu i neku sasvim posebnu bliskost s publikom. To mi je omogućilo da u vreme kada su sve televizije stavljene pod kontrolu Miloševićevog režima mogu da radim na jedinom slobodnom mediju - radiju B92. Na taj način sam dala doprinos oslobađanju medija, ali i društva. S druge strane, pomogla sam da B92 osnuje televiziju.

(Foto: Mozzart sport)

Jeste li imali uzore među starijim kolegama i od koga ste najviše naučili?

- Meni su uzor svi oni koji dobro rade svoj posao i koji su dobri ljudi. Od takvih učim svakodnevno. Učim od stranih kolega, od razvijenijih svetskih televizija, od dobrih domaćih novinara, od roditelja... Volim da učim.

S obzirom na teška vremena u kojima ste profesionalno stasavali, navedite neka od iskušenja kroz koja ste prolazili?

- O, pa to bi bio poduži spisak. Imam običaj da kažem da u Srbiji imamo previše istorije po glavi stanovnika. I to dnevno. Ukinuli su mi jedan od prvih priloga koji sam radila na TV Beograd... Zatim je bilo teških trenutaka u omladinskim novinama koje su stalno pokušavali da disciplinuju, na NTV Studiju B počela sam da radim na samom početku te televizije koju su više puta pokušavali da osvoje... Kad su nam prvi put oteli Studio B, svi smo doživeli stres koji se pamti.

Pod još žešćim presingom vlasti bili ste u periodu rada na B92. Kada je bilo najteže?

- Da, stalno smo bili pod pritiscima. Bez dileme, najgore je bilo u vreme protesta 1996. i 1997. godine, kao i tokom bombardovanja, kad su nas proglasili državnim neprijateljima i "lokatorima". Bila sam prva žena i najmlađi glavni urednik na RTS-u posle demokratskih promena, kada je tu medijsku kuću trebalo vratiti profesionalnom novinarstvu. Na BK TV sam imala težak zadatak da napravim sistem u fazi u kojoj ga nije bilo i učvrstim je na trećem mestu. Onda je, zbog obračuna s njenim vlasnikom, i ta televizija došla na udar, dok sam ja prošla kroz režiranu hajku. U najtežim političkim vremenima bila sam direktna meta, u najgorim kontekstima pominjana i za skupštinskom govornicom, a ironijom sudbine - policijsku pratnju morala sam da imam u periodu posle 5. oktobra... Bolje da više ne nabrajam.

Sećate li se možda trenutka, odnosno situacije, kada ste prvi put pomislili da je "stvarno gotov"?

- Milošević je bio veliki politički igrač i veoma loš predsednik. Opoziciji je dugo trebalo da shvati šta je potrebno da ga stvarno pobedi. Ja sam znala da je "gotov" onog trenutka kad je konačno definisan jasan matematički cilj – četiri miliona i jedan glas!

U vreme petooktobarske euforije svi smo se nadali da ćemo konačno živeti u dosadnoj državi. Da li ste tada mogli da pretpostavite kako će stvari krenuti po zlu, pre svega zbog ubistva premijera Zorana Đinđića?

- Nismo svi. Narod ni danas ne zna koliko je zaista bila teška ta noć između 5. i 6. oktobra. A neki nedovoljne suštinske promene i danas definišu kao situaciju u kojoj se Srbiji još nije dogodio 6.oktobar. Uvek ću pamtiti atmosferu u B92 te noći, u kojoj smo na sebi svojstven, uglavnom samoironičan i delom ciničan način, komentarisali nus-pojave revolucije - one koji su "dugo čekali" promene. Čekali, ali u njima nisu učestvovali. Što ih nije sprečilo da se odmah isture u prvi plan. Pre nekog vremena Vuk Drašković je to fascinantno definisao kao situaciju u kojoj se po završetku revolucija dobošari, koji idu na kraju vojske, čim se bitka završi okrenu za 180 stepeni i tako nađu na čelu kolone.

Možete li posle višegodišnje, istrajne borbe koju vodite za pravdu i bolje sutra građana Srbije, da kažete sami sebi kako je vaše žrtvovanje vredelo?

- Najpre, ja ne volim ulogu žrtve. Drugo, sve što radim – radim iz srca. Prema tome - vredelo je.

Opišite u tri reči kako se danas osećate?

- U dve reči - nedovoljno zadovoljno.

Vratimo se u školske dane. Da li ste imali peticu i iz fizičkog vaspitanja i jeste li se aktivno bavili nekim sportom?

- Bila sam "vukovac", to jest, imala sam sve petice. Bavila sam se rukometom, košarkom, odbojkom i plivanjem. Trčanje nikad nisam volela, baš kao ni gimnastiku. Nikako mi nije polazilo za rukom da preskočim kozlić.

Već ste rekli da u vašoj porodici postoji tradicija navijanja za Crvenu zvezdu. Jeste li odlazili na Marakanu?

- Mi smo u familiji okoreli zvezdaši. Od onih koji kažu da je i krv sastavljena od crvenih i belih krvnih zrnaca. Išla sam na stadion s tatom, i to u crvenim pantalonama i majici na kojoj sam imala veliku devetku. Moj broj i broj Dušana Savića.

Pratite li i u kojoj meri aktuelne sportske događaje?

- Pratim sport, ali više ne znam da vam nabrojim sve igrače. Ruiniran nam je fudbal, pa se radujem pomacima koje je napravio selektor reprezentacije Radomir Antić. Divim se mladim ljudima poput Nađe Higl i Milorada Čavića. Naravno, i našim teniserima Novaku, Jeleni, Ani, Janku i Nenadu.

Jeste li imali priliku da upoznate nekog od vrhunskih sportista i ko je na vas ostavio poseban utisak?

- Znam mnogo njih, a s nekima sam i privatno bliska. Jedna od mojih najboljih prijateljica je naša nekadašnja vrhunska, svetska rukometašica Zita Galić. Otac moje najbolje prijateljice Mišeč je - Ratomir Dujković. Volim i cenim Dušana Savića, Žarka Paspalja, Aleksandra Šapića i mnoge druge.

(Foto: Mozzart sport)

Imate li omiljene restorane i kafiće za izlazak? Da li je uvek u pitanju mirnija varijanta ili praktikujete odlaske i na živu svirku?

- Beograd je svet i po tome što ima pregršt raznolikih restorana i predivnih kafića. Volim mesta koja imaju dušu i neki svoj fazon. A bogami, volim i da jedem.

Na koje pesme ste slabi?

- Na sve. Volim muziku, volim igru i volim da pevam.

Čemu se uvek obradujete?

- Pažnji koja ilustruje ljubav. To me raduje i kad je vidim na ulici i kad je sama doživim. Obradujem se svom čoveku, roditeljima, svom psu Bafiju, prijateljima. Život čine neke male stvari. A pre svega ga čine ljudi.

Da li ste u skorije vreme odgledali dobar film ili pozorišnu predstavu?

- Kritikujem sama sebe što nedovoljno često idem u pozorište, koje inače volim. Poslednji zanimljivo urađeni film koji sam gledala bio je "Šerlok Holms". Bez obzira na to što spadam u one koji misle da je Šerlok ono što jeste samo kad je uglađeni britanski gospodin, što u ovom filmu svakako nije, veoma mi se dopala režija Gaja Ričija.

A poslednja dobra knjiga koju ste pročitali?

- Upravo čitam Aleksandra Mekol Smita, "Prijatelji, ljubavnici, čokolada". Zanimljiva je.

Šta obavezno pogledate kad je reč o televizijskom programu?

- Nedavno sam na "Diskaveriju" gledala jednu u nizu odličnih emisija posvećenih planeti Zemlji. Radilo se o fenomenu magnetskih polja. Volim da učim i volim da vidim zanatski perfektno urađen posao. Takvih emisija kod nas, na žalost, nema. Srpski gledaoci su obasuti prizemnom zabavom i loše odrađenim političkim sadržajima. To je posledica lenjosti novinara i nedostatka para.

NOVINAR UVEK U REVOLUCIJI

Vreme početka borbe za pad Miloševićevog režima usko je povezano s imenom Bojane Lekić. Imajući u vidu gde je sve bila i šta je sve radila, upitali smo je da li se tokom tog perioda profesionalnog izražavanja više osećala kao revolucionar nego kao novinar.

- Ja sam uvek novinar. I uvek u nekoj vrsti revolucije.

KRIZA KOČI DOBRE PROJEKTE

Bojana se pre tri godine povukla iz sveta TV novinarstva, da bi se maksimalno posvetila privatnoj firmi "Brendon" koja se bavi konsaltingom, edukacijom i produkcijom.

- Raduje me činjenica što mogu i to da radim. Istovremeno, nisam zadovoljna opštim stanjem i lošom ekonomskom situacijom koja ne dozvoljava pravi razvoj i koja koči dobre projekte.

SRBIN BI AUTOMOBIL PARKIRAO I NA DRVO

Zbog nedostatka opšte kulture, od čega boluje dobar deo Beograđana, slavnoj novinarki ponekad dođe da iskoči iz sopstvene kože...

- Mnogo me nerviraju nevaspitani ljudi. Bilo bi nam bolje kad bismo i sami malo više brinuli o svom gradu. Izluđuje me to što Srbi misle da su najpametniji, pa ne poštuju nijedno pravilo. Pogotovo u saobraćaju. U stanju su da parkiraju automobil i na drvo, samo ako je ono neposredno ispred radnje u koju bi oni da uđu.

izvor :

Unos komentara je omogućen samo ulogovanim korisnicima.