Izvor: Politika | Nedelja, 10.01.2010.| 13:46
Izdvojite članak Odštampajte vest

Ivana Jovanović, glumica - Kad dan posivi, prefarbam ga

Ivana Jovanović
Ivana Jovanović (Foto: b)

Niko do sada, među sagovornicima "Politike" u Razgovoru nedeljom, nije bio mlađi od rođene Beograđanke, nove glumačke zvezde Ivane Jovanović (27), koja često doda svom prezimenu ime trogodišnjeg sina Viktora jer sve svoje uloge – njemu i posvećuje.

Ivana Jovanović Diplomirala je kao jedan od najboljih studenata na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu u klasi Gordane Marić. Još dok je studirala, zapazilaje njen talenat i nesvakidašnju lepotu Ivana Vujić i dala joj uloge: Leni Rifenštal, Ofelije, Mage Magazinović, rolu u "Fridi Kalo".

Potom je zablistala u ulozi Puslice koju je u filmu "Neki to vole vruće" igrala Merilin Monro. S pozorišne scene pozvao je Milan Karadžić da odigra Mariju u TV seriji "Pare ili život", a pravu TV popularnost, zapravo, doživela je igrajući glavnu ulogu, Nedu, u TV seriji "Greh njene majke" Zdravka Šotre.

Neda, glavni lik TV serije "Greh njene majke" reditelja Zdravka Šotre, koji tumači sve popularnija glumica Ivana Jovanović, ušao je u više od dva miliona domova. Tako bar kažu piplmetri koji uredno beleže gledanost ove nove serije na RTS-u.

- Neda je oprostila nešto što je neoprostivo, a to je smrt majke koja se desila zbog Bojana (igra ga Ivan Bosiljčić), pa je zarad sopstvene sreće to potisnula iz svog života - kaže Ivana Jovanović, objašnjavajući lajtmotiv ove melodramske priče, u kojoj je središnja tema – praštanje.

Vi ste kao lik prilično trpeljivi, suzdržani, ne galamite i ne protestujete zbog učinjene vam nepravde, prosto plivate iz jedne u drugu epizodu?

Takvi su svi likovi kod Mir-Jam. Ona se trudi da predstavi idealne, malo nestvarne devojke. Možda bih lično taj lik malo drugačije uradila, ali sam sledila instrukcije reditelja koji i te kako zna glumce i celu materiju drame.

Snimanje je bilo neuobičajeno intenzivno, danonoćno tri meseca. Svakako da pamtite i lepu stranu svega?

Naravno. Ja sam bila neka vrsta di-džeja jer sam u hotelu u selu Andrevlje, gde smo bili smešteni, svako jutro uz muziku i pesmu Madone budila sve kolege. Prvo im je to bio šok, posle su mi naručivali kojom pesmom da ih budim sledeće jutro. Volela sam i moje i Ivanove (Bosiljčićeve) ponoćne razgovore jer je i on, kao i ja, noćobdija. On je izuzetno korektan kolega, prijatan i od retkih koje zaista nagla slava nije iskvarila. A ne mogu da zaboravim ni divnu, predivnu Ružicu Sokić, koja bi svaki put pre snimanja scene odlazila u obližnji šumarak i glasno ćućorila s – pticama. Ružu posebno volim jer se dugo znamo i ona je bila ta koja je, kad me je videla u jednoj predstavi kod Božidara Mandića u "Porodici bistrih potoka", rekla: "Dete, ti treba da upišeš glumu, dođi kod mene da budeš moj student na Akademiji umetnosti".

Među glumcima postoji prijateljstvo, ali i surevnjivost. Da li ste osetili i tu stranu slave?

Nisam, iako verujem da tako nešto postoji. Jednostavno nisam imala vremena da obraćam pažnju na takve stvari kao što su ogovaranja jer sam mislila samo na tekst i ulogu. Volim da se družim s kolegama, pogotovo s Buletom Goncićem. S njim mogu da pričam posle predstave i do tri sata ujutru.

Imate zavidnu moć transformacije jer oni koji vas gledaju u hit mjuziklu Pozorišta na Terazijama "Neki to vole vruće", kao fatalnu i glamuroznu Puslicu, teško mogu da prepoznaju skromnu i suzdržanu Nedu iz TV serije.

Obožavam da igram i pevam, volim uloge zavodnica jer onda zapravo i ne moram da glumim. Najviše volim filmove Ingmara Bergmana, a omiljene glumice su mi Liv Ulman, Šeron Stoun i Nikol Kidmen. Želja mi je da zaigram bar jednu od 26 žena Panča Vilje u filmu koji Emir Kusturica sprema s Džonijem Depom.

Imali ste samo deset godina kada su se vaši roditelji razveli i ne želite da pričate o tome. Ipak, porodica vam je izuzetno važna.

Želim da sačuvam svoj privatni život jer, iako sam javna ličnost, nisam u "Velikom bratu" ili na "Farmi". Ne bih za sebe ni rekla da sam javna ličnost, već glumica koju ljudi vole ili ne vole zbog tog mog rada. Znam da oni sada vole Nedu, a mene i ne poznaju.

Ipak, obavezni ste prema publici da bar nešto znaju o Ivani Jovanović, privatno.

Pa eto, moj muž Nemanja, arhitekta, srećan je kad sam i ja srećna, trogodišnjem sinu Viktoru još ništa nije jasno, samo je, gledajući seriju, rekao: "Eno, mama ušla u televizor". Dok sam bila na snimanju najteže mi je bilo što sam bila razdvojena od Viktora. Naravno da su priskakali u pomoć moja majka i Nemanjini roditelji. Živimo u kućicina Vračaru, koju mi je ostavila baka, a pre toga smo živeli u Ulici Svetozara Markovića, u kojoj, gle slučaja, živi i Zdravko Šotra i gde je bila audicija za "Greh njene majke". Samostalno živim od svoje osamnaeste godine, s Nemanjom, s kojim sam se upoznala u jednom kafiću. Zajedno smo devet godina, od toga sedam u braku. Uvek su mi najveća podrška u poslu bili mama i baka. Kad je reč o Nemanji, povremeno smo ljubomorni jedno na drugo i mislim da je to dobro jer znači da postoji strast. Naravno da se tolerantnost takođe podrazumeva.

Kad ste odlučili da Vam profesija bude gluma, kakav ste smisao našli u tome?

Smisao mog izbora ne vidim u sigurnosti, niti njoj težim. Smisao vidim u poigravanju koje mi gluma pruža. Kroz nju mogu nešto pozitivno da uputim publici jer javne ličnosti svojim stavovima ipak imaju mogućnost da utiču na mišljenje, pa i da formiraju generacije kojima su uzor.

Gostovali ste po Evropi, u Kanadi, a i u Australiji, gde su Vam nudili da ostanete uz dobre uslove, pa ipak niste. Zašto?

Zaljubila sam se i udala ovde u Beogradu, tu su mi prijatelji, mama, Narodno pozorište u kome sam igrala, za koje sam verovala da će me podržati kao glumicu... Pare mi nikada nisu bile presudne u donošenju odluka.

Za vreme bombardovanja branili ste se lepotom, putujući autostopom u Porodicu bistrih potoka kod Mandića (ekološka komuna u podnožju planine Rudnik, u selu Brezovica, koju je 1977. osnovao književnik, likovni umetnik i dramaturg Božidar Mandić, prim. aut.), a sada, posle deset godina, kakav to život živite?

Bombardovanje... svako ima svoje mehanizme odbrane, a moj je bio da ne dozvolim da to užasno bombardovanje promeni moj život i moje dane. Išla sam autostopom jer prevoz nije radio. Dva sata sam putovala do planine Rudnik na kojoj su predavanja držali Kosta Bunuševac, Vladeta Jerotić, Jovan Ćirilov čije sam priče o pozorištu upijala.

Kažete da Vas užasava i sama pomisao na politiku, pa, ipak, neke Vaše kolege su, najčešće, iz pragmatičnih razloga ušle u stranke, kao što su i upravnici u beogradskim teatrima izvučeni iz dobro promešanih, partijskih špilova. Koliko to opterećuje onu drugu vrstu umetnika, poput Vas?

Težiti ka tome da budeš nečiji pion u nekoj političkoj stranci je zaista mazohistički. Ja, kao glumica, prepoznajem svaku uvežbanu pauzu amaterski izgovorenih monologa koje političari upućuju narodu. U takve rečenice ne mogu da verujem, a kada u nešto ne verujem, ne mogu time ni da se bavim.

Može li kulturna ponuda Beograda da zadovolji zahtevnije duhovne apetite kad je reč o pozorištu, filmu, knjizi, izložbama, koncertima?

Vrlo malo. Finansiraju se projekti koji su potvrda sveopšte depresije. Meni ne treba pogled u dno jer nisam inertna masa koja teži padu. Treba mi nov pogled koji otvara mogućnosti o nekom novom životu u Srbiji. A kada mi dan baš posivi, ja ga prefarbam, najčešće pisanjem, krečenjem zidova stana fluorescentnim bojama, garderobom koja me uveseljava, dugim šetnjama... A ako imate još i ljubav pored sebe, ne može vam biti sivo, moram da priznam.

Gledala sam vas kako ste se hrabro javili na kasting za "Kosu", smelo prolazite te rediteljske trijaže u potrazi za ulogom. Fakultetska diploma je stalno na proveri za glumca, ali ne i za druge profesije. Pa, i kad doživi penziju, umetnik je ponovo na ispitu raznih komisija ne bi li dobio nacionalnu penziju. Da li je to nepravda, što bi rekao Kalimero?

Ne mislim o nepravdi niti trošim vreme na žaljenje za izgubljenim bitkama. Naravno da ih ne mogu sve osvojiti. Žarko sam želela da dobijem ulogu Šile kod Kokana Mladenovića. Uloga nije toliko zanimljiva koliko me je interesovao rad s tim rediteljem. Ali, nisam je dobila i idem dalje i uvek kažem: "Ko zna zašto je to dobro".

Znam da ste strasni filmofil. Šta biste rekli za kinematografiju u Srbiji?

Našoj kinematografiji neophodna je potpuna reanimacija. Volela bih da gledam nove glumce, nove reditelje, ali, najviše od svega, nove – ideje. Toga još, izgleda, nema.

(Napomena: tekst je u potpunosti preuzet iz lista "Politika" od 10.01.2010.)

Unos komentara je omogućen samo ulogovanim korisnicima.