Izvor: Blic | Ponedeljak, 28.12.2009.| 08:55
Izdvojite članak Odštampajte vest

Dejan Tomašević, košarkaš - Hteo sam da skočim sa terase od sreće

Dejan Tomašević
Dejan Tomašević (Foto: b)

Na Olimpijadi u Atlanti 1996. u finalu naspram nas našle su se NBA zvezde Skoti Pipen, Dejvid Robinson, Šekil O’Nil. Pred utakmicu sam bio sa Zoranom Savićem u maloj dvorani za zagrevanje košarkaša. Zoki je dva puta šutnuo na koš i ostavio me samog u sali. Polako sam se zagrevao kad su počeli da ulaze Hakim Oladžuvon, Džon Stokton...

Oladžuvon me je kratko pitao "šta ima" i pozdravio se mangupski sa mnom. Tri dana mi je ruka mirisala na kreme koje on koristi. Bio je u tom trenutku najbolji centar sveta. Njih dvanaest je šutiralo na jedan koš, ja na drugi. činilo mi se da sam višak u sali i krenuo sam ka izlazu, a oni su povikali da ne moram zbog njih da idem. Bilo mi je neprijatno pa sam izmislio da imamo sastanak sa selektorom, kaže u ispovesti za "Blic nedelje" Dejan Tomašević, košarkaš. Finale olimpijskog turnira u Atlanti smo izgubili iako smo igrali nerešeno prvo poluvreme protiv "drim tima". Posle utakmice na doping kontrolu smo išli Šekil O’Nil i ja. Meni su lekari momentalno uradili doping test, a Šekil se samo nasmejao, podelio par autograma, meni namignuo i izašao iz ambulante.

Vikendi u Takovu

Moj otac Dragomir i majka Branka poreklom su iz sela Takova od Gornjeg Milanovca. Venčali su se u Beogradu i živeli u Žarkovu kad sam se rodio 1973. godine. Obožavao sam da idem u zavičaj mojih roditelja jer sam tamo na našem imanju mogao da se igram s domaćim životinjama. Svaki vikend i praznik porodično smo provodili u Takovu. Dragomir je najveći deo radnog veka proveo u "Tehnoprometu", dok je Branka sve vreme radila u pošti, današnjem "Telekomu". Danas su oboje u penziji i žive na Banovom Brdu. Posle proslave mog drugog rođendana preselili smo se u stan u Bloku 70 u Novom Beogradu.

Trka oko Bloka

Širina igrališta i novobeogradskih bulevara inspirisala me je kao i sve klince na izmišljanje različitih lokalnih olimpijada. Bez obzira na godišnje doba i meteorološke uslove, igrali smo fudbal i s plastičnim reketima i lopticom od sunđera maštali da ćemo jednog dana postati svetski slavni teniseri. Posebna atrakcija za sve žitelje iz našeg komšiluka bila je biciklistička trka oko Bloka 70, koju sam sa drugarima za vreme letnjeg raspusta često organizovao. Bilo nam je mnogo važno ko će prvi da prođe kroz cilj nakon izvezenih pedeset krugova oko bloka.

Igrarije

Jednom se dogodilo da sam u dvadesetom krugu pao, pa je trku nastavio moj brat Darko, dok je dežurna medicinska ekipa u sastavu mama Branka i otac Dragomir u našem stanu sanirala moja raskrvavljena kolena. Tri kruga pre kraja trke ponovo sam seo na bicikl s gazom i flasterima na kolenima i na kraju pobedio. Neki od očeva mojih drugara koji su kroz cilj prošli iza mene žalili su se na regularnost trke, ali su uz par piva zaboravili na "proceduralna pravila". Niko tada nije bio srećniji od mene. Deca danas ne igraju fudbal ni na računaru, nego drugi igraju za njih. Klinci su u ulozi menadžera najpoznatijih evropskih klubova.

Za glavu viši

Po nagovoru Milutina Šoškića, legendarnog golmana "Partizana" i našeg komšije, počeo sam da treniram fudbal u crno-belom dresu. To je trajalo samo šest meseci jer je čitava moja porodica uvek navijala za Zvezdu. Logično je bilo da se preselim na "Marakanu" gde sam na treninge išao kod Stevana Ostojića i Jovana–Kuleta Aćimovića. Ljubav prema fudbalu i Zvezdinom dresu bila je glavni argument u raspravljanju s Aleksandrom Jeftićem, mojim razrednim starešinom i nastavnikom fizičkog u osnovnoj školi. On me je nagovarao da počnem da treniram košarku, tvrdio je da ću u pubertetu izrasti preko dva metra. Samo sam na zimskim raspustima igrao košarku u školskoj sali jer tada nije bilo treninga na "Marakani". Nastavnik je bio u pravu jer sam u sedmom razredu osnovne škole bio viši za glavu od sve dece koja su trenirala fudbal u "Crvenoj zvezdi".

Matematičar

Na raspustu između sedmog i osmog razreda moja porodica se preselila na Banovo brdo. Tamo sam upisao XIII beogradsku gimnaziju i sa velikom željom učio matematiku, fiziku, biologiju… sve prirodne i tehničke predmete. Da nisam odlučio da se profesionalno bavim košarkom, sigurno bih probao da upišem neki fakultet na kojem bi najznačajniji predmet bio matematika.

Razočaran

Čim sam upisao gimnaziju, otišao sam u Košarkaški klub "Crvena zvezda". Tamo me je trener Antić posle deset treninga svrstao u grupu dece kojoj je saopštio da nemaju dovoljno talenta za bavljenje košarkom. Reči trenera Antića su obeležile moj ulazak u pubertet jer sam tada doživeo veliko razočaranje. Nisam mogao da zamislim život bez košarke.

Dejan Tomašević
Dejan Tomašević (Foto: b)

Prekobrojni

Dve godine kasnije sam opet došao na trening juniorskog tima "Crvene zvezde". Tamo sam zatekao Mileta Protića koji je mnogo voleo decu i specijalno za sve dečake koji su bili višak u juniorskom timu "Crvene zvezde" održavao treninge dva puta nedeljno. Priključio sam se treninzima prekobrojnih klinaca, što je bio najznačajniji momenat za uspostavljanje mog sportskog samopouzdanja u osetljivim godinama puberteta. Jedne večeri sam čekao mog oca da me odveze kući posle treninga kada se ispostavilo da nema dovoljno visokih igrača u juniorskom timu "Crvene zvezde". Moj ćale je "srećno" zakasnio pola sata, a Mile Protić me je uvrstio u juniore "Crvene zvezde". Te sezone smo osvojili juniorsko prvenstvo Srbije pobedom nad vršnjacima iz "Partizana" za koje je tada igrao moj današnji veliki prijatelj Mića Berić. U toj utakmici sam postigao šest koševa i bio uveren da sam se popeo na Mont Everest.

Mokin odlazak

U momentu kada je Zoran–Moka Slavnić 1991. godine napuštao kormilo seniorskog tima Zvezde, u klubu je nastalo rasulo jer se nije znalo ko će ga naslediti i koji će igrači nastupati u predstojećoj sezoni. Mile Protić je većinu igrača iz juniorske selekcije prekomandovao u seniorski tim u kojem su nas sačekali stariji igrači Saša Obradović i Nebojša Ilić. U tom prelaznom roku su se u klub vratili neki stariji igrači kao što je pokojni Slobodan Janković, a odmah iza njega stigao je i trener Duško Vujošević, koji je doveo još par igrača. Na mojoj poziciji igrao je samo Rastko Cvetković, tako da sam prvih nekoliko utakmica započinjao u startnoj petorci. Bio sam potpuno izgubljen u vremenu i prostoru ne verujući da sam prvotimac "Zvezde".

Vujošević

Srećom, trener mi je tada bio fenomenalni Duško Vujošević, čiji su treninzi bili ozbiljni i naporni. Posle nekoliko nedelja činilo mi se da ću fizički kolabirati ako odradim još jedan Duletov trening, pa sam odlučio da prekinem karijeru i pre nego što je realno započela. Neko vreme nisam dolazio na treninge, što Dule nije tumačio kao nedisciplinu, već kao slabost. Očinski mi je poslao poruku preko svog pomoćnika da dođem ponovo na trening. Poslušao sam ga i nastavio da treniram košarku. Malo je reći da sam mu zahvalan. Danas smo dobri prijatelji.

Titula

Vujošević je samo jednu sezonu trenirao "Zvezdu" i konsolidovao tim u momentu kada je u klubu vladalo rasulo. Sledeće sezone ga je trenerski poziv odveo u Italiju, a nas je preuzeo Vladislav–Lale Lučić. Odigrali smo odlično tu sezonu i maja 1993. stigli do titule prvaka države. U finalu doigravanja savladali smo "Partizan" u karnevalskoj atmosferi u Hali "Pionir". Dule je došao iz Italije i prisustvovao petoj odlučujućoj utakmici doigravanja u Pioniru. Bila je tolika gužva u hali, da je meč gledao sedeći na podu. Bili smo u karantinu sve vreme finala doigravanja i noću sam od nervoze uspevao da spavam tek sat ili dva. Toliko sam bio pod adrenalinom, da uopšte nisam osećao umor. Na kraju smo slavili titulu u restoranu na Malom Kalemegdanu, a ja sam palio baklje i pevao napolju na tribinama zajedno s navijačima. Tada sam ispunio dečačke snove. Tek posle slavlja, kada sam došao kući spavao sam dva dana uz kratke prekide da nešto klopam.

Gradska ekipa

Nebojša Ilić i Aleksandar Trifunović su moji saigrači iz "Zvezde" s kojima sam često izlazio u noćni provod. Oni su bili malo stariji, pa su mi na licu mesta pokazivali šmekerske fore u komunikaciji s devojkama i terali da sastavljam mapu obaveznih mesta za izlazak u tadašnjem Beogradu. Restoran "Knez", diskoteke "Taš", "Nana" i "Trezor" bili su mesta u kojima smo slavili pobede, zaboravljali poraze i uživali u mladosti. Bili smo prava gradska ekipa koja nije štedela šarm u udvaranju devojkama.

Najbolja odluka

Sebe nikada nisam mogao da zamislim u crno-belom dresu, pa sam odbijao pregovore s upravom "Partizana" sve dok nisam shvatio da ljudi iz "Zvezde" ne nameravaju da moj status stipendiste zamene profesionalnim ugovorom. Iz "Partizana" su mi na tajnom sastanku ponudili fenomenalne finansijske uslove za prelazak u njihove redove. Jedne noći sam prelomio, iako sam znao da me čeka mnogo vređanja s tribina. Bila je to moja najbolja odluka u životu. Partizan je tada oformio mlad i talentovan tim u kojem su uz mene igrali Miša Berić, pokojni Haris Brkić, Predrag Drobnjak, Aleksandar Čubrilo.

Uvrede

U "Partizanu" sam proveo četiri godine i gde god smo u gostima igrali, publika je vređala i mene i moju porodicu. Kada sam prešao u "Budućnost", onda su me dve godine i navijači Partizana vređali. Tada me jedino u Podgorici nisu psovali. Imao sam sreće da mi van terena niko nikada nije dobacio nijednu reč. U sezoni 1997–1998. u "Partizanu" su me trenirala dvojica trenera. Miroslav–Muta Nikolić je otišao iz kluba na polovini državnog prvenstva, a Milovan–Kime Bogojević nas je odveo na doigravanje među četiri najbolje ekipe u Evropi u maju 1998. godine. Partizan je imao talentovan ali neiskusan tim i ispali smo u polufinalu protiv "Kindera" iz Bolonje. Danilović i Skonokini su nas elegantno sklonili s terena.

Reprezentacija

U reprezentaciju me je prvi put pozvao Dušan–Duda Ivković za prijateljske utakmice na nekom turniru u Atini 1993. Bio sam potpuno fasciniran što na terenu učestvujem u akcijama uz Divca, Danilovića, Paspalja, Đorđevića, Rebraču… Nisam uspeo da pogodim nijednu kretnju u napadu na prvom treningu, ali me ni selektor ni saigrači nisu zafrkavali zbog toga. Govorili su mi da samo napravim blok i da će sve biti u redu. Posle trijumfa na Evropskom prvenstvu u Atini 1995, kada smo postali ponos nacije, zatvorili smo se i slavili u jednoj poluraspaloj piceriji koja je jedina radila čitavu noć.

Slavlje

Zaustavljali smo vozila u ulici na Glifadi u kojoj se nalazila picerija i zgranute vozače terali da pevaju: "Sad si uzeo trofej, Paspalj". Jednom Slovencu nije bilo uopšte svejedno, ali smo ga brzo naučili reči pesme, pa posle nismo mogli da ga prekinemo. Tada nije bilo mobilnih telefona, pa nismo znali kakvo nas slavlje čeka u Beogradu. Nekoliko stotina hiljada ljudi je slavilo sa nama ispred Gradske skupštine. U jednom momentu sam otvorio jedan prozor prema Terazijama i počeo da urlam, što je bilo dovoljno da se okupi nekoliko stotina ljudi i da se zaustave trolejbusi. Obezbeđenje me je bukvalno zadržalo na ivici prozora da ne skočim na ulicu od sreće.

Ubitačni treninzi

Tajna dominacije naše košarkaške reprezentacije na međunarodnim takmičenjima od 1995. do 2000. godine bila je vrhunska pripremljenost igrača. Od kada je reprezentaciju preuzeo Željko Obradović, dešavalo se da na kondicionim pripremama na Kopaoniku neki od nas od napora kolabiraju. Nekoliko puta sam povraćao posle trčanja po Kopaoniku jer naš kondicioni trener Sead Krdžalić nije imao milosti. Zato smo trijumfovali na Evropskom prvenstvu u Španiji 1997. i Svetskom prvenstvu u Atini 1998. godine.

Slobodna bacanja

U jednom delu karijere me je šut s linije slobodnih bacanja potpuno izdao. Problem je bio u tehničkim elementima izvođenja šuta, što je kod mene proizvelo i dodatna psihološka ograničenja. Satima sam posle treninga ostajao da vežbam slobodna bacanja, ali na utakmicama pred publikom nije išlo. Srećom, moja slobodna bacanja nikada nisu odlučila neku važnu utakmicu. Naprotiv osvojio sam Evroligu, prvenstvo i kup sa Panatinaikosom u našoj dvorani u Atini 2007. godine. Karijeru sam završio prošlog septembra jer sam jednog jutra shvatio da u malim klubovima ne bih imao motiva da igram. S druge strane sam želeo da se u potpunosti povetim porodici.

Porodica

Veoma sam srećan što moja porodica skladno funkcioniše već deset godina. Bez obzira na sve trofeje koje sam u karijeri osvojio, najponosniji sam na svoju suprugu Jelicu i naše četvoro dece Marinka, Vanju, Miu i Matiju.

Lična karta

Dejan Tomašević je rođen u Beogradu 1973. godine. Igrao je košarku u "Crvenoj zvezdi", "Partizanu", "Budućnosti", "Panatinikosu", "Paoku", "Tau Vitoriji", "Pamesi". S našom reprezentacijom je osvojio tri evropska prvenstva, dva svetska i jednu srebrnu olimpijsku medalju.

(Napomena: tekst je u potpunosti preuzet iz lista "Blic" od 26.12.2009.)

Unos komentara je omogućen samo ulogovanim korisnicima.