Izvor: Mozzart sport | Petak, 27.11.2009.| 21:24
Izdvojite članak Odštampajte vest

Danijela Vranješ, glumica - ritam mog života diktiraju emocije

foto : Branko Starčević (Foto: b)

Zbog glavne uloge u filmu „Ona voli Zvezdu“ zaista je zavolela crveno-bele boje, na poziv „Plejboja“ predstavila se javnosti „kao od majke rođena“, ne sakrivajući nijedan deo svog tela, a iako su joj mnogi nagoveštavali da joj iskrenost u „Velikom Bratu“ neće doneti ništa dobro, ona nije mogla da se odupre nagonu da bude ono što jeste. Iako od glume živi, Danijela Vranješ tu veštinu koristi isključivo na poslu. Kada se spuste zavese ili ugase kamere, jedna od najseksepilnijih srpskih glumica nastavlja da prati svoj instinkt i koja se, kako je ispričala Miloradu Plaziniću, ne libi da, na primer, zaigra i zapeva u omiljenim kafanama

Hipoteka koju je preuzela dobijanjem prve glavne uloge, Danijeli Vranješ i danas visi nad glavom i, kako stvari stoje, pitanje je hoće li je ikada otplatiti. U trenutku kada je zvanično prihvatila angažman u kultnom tinejdžerskom filmu „Ona voli Zvezdu”, pretpostavljala je da će, zbog raspolućenosti u zemlji Srbiji po pitanju navijačke pripadnosti nekom od naša dva najveća kluba, postati meta otrovnih strelica s crno-bele strane Topčiderskog brda. Međutim, ni u snu joj nije padalo na pamet da će tako dugo, ma gde se pojavila i ma šta uradila, fudbalski gigant iz Ljutice Bogdana biti povezivan s njenim imenom.

- Iz nekih razloga koje ne mogu da razumem, Crvena zvezda kod pojedinih navijača Partizana izaziva čudne emocije. Iako je prošlo toliko godina, po raznim forumima i dalje ima neviđene pljuvačine. Ali ima tu i lepih stvari, kao na primer kad su mi prilazili mladi navijači Partizana i govorili mi da im se film veoma dopao. Kako god bilo, ako bih sutra, ne daj bože, dobila Oskara, sigurno bi u štampi opet osvanuo naslov „Ona voli Zvezdu” - u vedrom tonu započinje Danijela Vranješ razgovor za MOZZART Sport.

Dobro, a šta u poslednje vreme ima novo kod tebe?

- Kod mene ima novo na poslovnom planu. Pretpostavljam da te to interesuje, pa sad sam...

Čekaj, čekaj, samo pod uslovom da se nisi udala u međuvremenu...

- Zar misliš da bi to prošlo tako neprimećeno?! Sigurno bi se saznalo, a-ha-ha... Skoro su me nešto udavali, međutim, bio je to bezuspešan pokušaj.

Garantovano si jedna od onih devojaka koje isključivo čekaju na „lepog protinog sina“?

- Kako da ne, pošto sam ja lepa protina kći, naravno da čekam lepog protinog sina. Šalim se, naravno. Svo to čekanje za mene je jedna budalaština, glupost i prevaziđena stvar. Ljubav se dogodi ako treba da se dogodi. Ako si vernik, ne možeš da budeš ljut na boga što ti nije poslao muža. To što ga nije poslao može samo da znači da je bolje da ga nemaš. Isto važi i za decu.

A šta ako ti je poslao „gospodina pravog“, a ti ga nisi videla?

- To ću ja s njim da raspravim jednog dana kad se budemo sreli! Radi se o tome da sve što nam se dešava treba da doživljavamo kao nešto što je dobro za nas. I zato ne patim što nisam s nekim, mada sam mislila da hoću. Da se nešto nadam, ne nadam se. Živim normalno... I šta znači „gospodin pravi“?! Može da bude pravi i za dva meseca, što opet može da bude lepo i sasvim dovoljno.

U medijima se pojavljivala vest kako u Italiji snimaš telenovelu za RAI 1. O čemu se zapravo radi?

- Da su me novinari pitali, tačno bi znali šta se dešava. Dakle, snimanja nisam imala u Italiji, već ovde kod nas. Dobila sam jednu manju, ali prijatnu ulogu časne sestre. Poslednji dan snimanja je 4. decembra, tako da sam postala bogatija i za iskustvo rada sa stranim producentima.

Hoće li i naši gledaoci imati priliku da te gledaju u ovoj seriji koja se, to ne rekosmo, zove „Strah od ljubavi“?

- Stvarno ne znam da li će to naše TV kuće da preuzimaju. U principu, dogodi se da gledamo te italijanske serije, samo znatno kasnije. Videćemo kako će se stvari odvijati ovog puta.

Planiraš li možda da se ovom ulogom nametneš italijanskim filmadžijama za neke buduće projekte?

- Ne, ne, uopšte mi to nije namera. Posmatrala sam ih i primetila da su potpuno drugačiji, da drugačije razmišljaju. Volela bih da mi raspolažemo s više finansijskih sredstava, koja bi omogućila brojnija snimanja, jer mi smo daleko talentovaniji od njih na tom polju. Kad si poslednji put gledao odličan italijanski film? Zato nemam ambicija da budem tamo neka fam fatal. Biću zadovoljna da ovde radim i imam posla.

Kad smo već kod „ovde“, čime si trenutno zaokupljena na domaćoj sceni?

- Prvo da kažem kako sam samostalni dramski umetnik koji iza sebe ima niz dragih predstava. Jednu od njih upravo obnavljamo, zove se „Fejk porno“ i proteklih godina punila je salu Bitefa. Napravili smo pauzu, međutim, pošto smo dobili signal od publike, a i mi smo se uželeli, odlučili smo da je ponovo uvrstimo u repertoar. Startujemo početkom sledeće godine. Reč je o stendap komediji u kojoj igramo Marinko Madžgalj, Jelena Ilić, Žarko Lazić i ja.

Sećaš li se trenutka kada si rekla sebi: „Hoću da budem glumica“?

- Tog trenutka se baš ne sećam, ali znam da mi je majka rekla kako sam ispoljavala glumačke simptome kada sam imala četiri godine. Kao klinka sam bila opsednuta serijom „Neven“. Kad bismo negde išli u goste, obavezno sam stavljala šešir i po dolasku postavljala pitanje: „Je l’ možno?“ A svesno sam odlučila da postanem glumica negde u srednjoj školi.

foto : Branko Starčević (Foto: b)

Da li si lagano prošla na prijemnom?

- Ne, ne, meni ništa u životu nije bilo lagano. Primili su me iz trećeg puta. Baš kao i jednu Miru Karanović. Jednostavno, čovek ne može uvek da bude spreman. Jedno je biti talentovan, a drugo svakog trenutka biti u stanju to da dokažeš.

Kako ocenjuješ svoj doprinos u, kako ga mnogi nazivaju, veličanstvenom filmu „Čarlston za Ognjenku“?

- I jeste veličanstven film, lično sam zadovoljna kako je to sve ispalo. Ipak, to ostvarenje nije moglo baš svima da se dopadne, a razlog je krajnje jednostavan - nije pravljen po sveopštem ukusu naroda. Film poseduje poetiku karakterističnu za Uroša Stojanovića i pisca Aleksandra Radivojevića. Ona nije pitka i čitka za one koji su slabo šta pročitali u životu. Takođe, prijemčiva je za sofisticirane gledaoce koji imaju nešto drugačije viđenje humora u odnosu na onaj koji se ovde najčešće nudi.

U kojoj meri si imala problem da se s klasičnog beogradskog „prešaltaš“ na čuveni čačanski akcenat?

- Na početku sam „išla“ na užički akcenat, da bi mi reditelj rekao da pokušam s čačanskim izgovorom. Mislim da Užičani i Čačani imaju najčistiji govor u Srba, s tim što su Čačani malo oštriji. Pobrkana sam Sremica i Beograđanka, pa čudno govorim, te sam „Čarlston za Ognjenku“ iskoristila da pokažem ljudima kako ja ne moram stalno tako mazno da pričam, kao klasična beogradska cura, nego da mogu da dobijem i tu čvrstinu u glasu.

Pratiš li, kao bivša učesnica VIP „Velikog Brata“, nastavke tog rijaliti šoua?

- Sigurna sam da je sada svima jasno šta je „to“ i kako funkcioniše. Valjda svi oni koji su eventualno bili zbunjeni sad razumeju šta me je navelo da se onako ponašam. Moja drugarica psiholog rekla je da je moja reakcija na „Velikog Brata“ predstavljala školski primer očekivanog postupka u nenormalnim okolnostima. Nikada se ni zbog čega u životu ne kajem, to je bila jedna velika škola za mene koja me je očeličila i naučila pameti. U biti sam jedna teška naiva, ali je to osobina koju ne bih volela da menjam. Ne sviđaju mi se ljudi koji su sad nešto kao namazani, lukavi. U tom slučaju bi izgubila ono dragoceno dete u sebi, a kako bih se onda bavila glumom?

Šta misliš o „Farmi“, koja predstavlja bitno drugačiji projekat?

- „Farma“ je kud i kamo humanija vrsta šou-programa, jer oni tamo nešto rade i niko ih ne ponižava. Dobro, jedino što oni sami sebe ponižavaju. Posle svega, nisam od onih koji će reći „ua rijaliti šou“. Nisam u tom fazonu. Meni je to užasno glupo, baš kao i sve druge mržnje. Nije tamo sve tako strašno. Ko voli ljude, može da uoči dosta lepih osobina. E sad, ima onih koji misle da je ponižavajuće pokazati sebe kakav si, da su zvezde samo oni od voska i plastike, bez mimike koji ne pokazuje dušu. Ja baš volim kad vidim malo duše kod čoveka.

Ovo malo duše...

- Ej, to mi je jedan od omiljenih filmova!

Svojevremeno si nagim, veoma zgodnim telom, ukrasila naslovnicu „Plejboja”. Učinila si to zbog novca, popularnosti ili nečeg trećeg?

- U životu malo stvari radim samo zbog novca, pošto uvek razmišljam šta bih još mogla da dobijem. Malo sam se iznenadila kad su me pozvali urednici „Plejboja“, ali sam rado prihvatila ponudu. Moj seksepil je nešto s čim ne baratam otvoreno i ne koristim ga u nastupima. I, eto, bila mi je super ideja da pokažem i tu svoju stranu. Naravno, na svoj način. Reakcije su bile sjajne i niko me u medijima nije nazvao zečicom, što znači da me nisu poistovetili s „Plejbojem“.

Da li si, kao mala devojčica s početka našeg razgovora, imala običaj da roditelje pitaš: „Je l’ možno da se bavim nekim sportom?“

- A-ha-ha... Jesam, jesam. Ja sam taj ženstveni sportski tip, mislim da nije prošla godina u mom životu a da se nisam bavila nekim sportom. Krenula sam s gimnastikom u sremskomitrovačkom Partizanu...

Verovatno si trenirala s Marijom Savić - Srećković, nedavnom gošćom „Tiketa uz kaficu“?

- Marija i ja smo ista generacija, s tim što je ona već bila takmičar kad sam ja počinjala. Ona je tada bila gimnastička zvezda. Dosta dobro je i meni išlo, sve dok mi razboj nije postao koban. Strah od letenja je učinio svoje. Kasnije sam prešla na folklore i balet.

Zašto lopte nema nigde na vidiku?

- Lopte sam se bojala kao đavo krsta! Kad je na času fizičkog neko baci u mom pravcu, bežala sam što dalje od nje. Igrom slučaja, na Akademiji sam ustanovila da imam talenat za fudbal. Naime, za vreme pauze smo u amfiteatru igrali na „maliće“ i bila sam super. Valjda zato što sam fudbal doživljavala kao đuskanje. Samo se treba opustiti, uhvatiti ritam i poslati loptu tamo gde treba.

Gledaš li neki od sportova na televiziji?

- Samo ako je na programu nešto veoma atraktivno, pre svega na polju košarke. Novaka Đokovića i njegove performanse pre, za vreme i posle meča, obožavam. Nole je pravi šuoumen. Fudbal ne gledam jer me mnogo nervira što im ne vidim lica dole na terenu.

Da li voliš Zvezdu samo na filmu ili...

- Ih, to ti je isto kao kad si s nekim bio dugo u vezi, pa te neko pita: „Je l’ ga voliš?“ Kako da ga ne volim?! Ista stvar je i s Crvenom zvezdom. Ona je obeležila početak moje karijere i tako nešto se ne zaboravlja. Dok sam spremala ulogu, čitala sam enicklopediju i naučila svašta nešto o Zvezdi, o navijačima i njihovim vođama. Posebno mi se dopala ta kultura odlaska na utakmice koje danas sve manje ima, zbog čega mi je veoma žao.

Jesi li lokal patriota kao brojni Zemunci ili u provod ideš i s druge strane mosta?

- Nisam klasičan lokal patriota, jer kao javna ličnost imam običaj da obilazim te VIP koktelčiće. A kad stvarno hoću da izađem, odlazim u zemunsku „Tercu“, jednu malu kafanicu u kojoj ima muzikica na uvce. Tu je i „Milagro“, kao mirnija varijanta, gde praktikujem da odem s drugaricama.

Kažeš, mirnija varijanta. Kako izgleda ona nemirna?

- Meni je žešći provod u kafani kad mogu da pevam i da đuskam. Ne volim mesta na kojima postoji distanca prema muzici, jer kad ti neko svira gitaru i harmoniku na uvo, ti si s njim u kontaktu, zajedno to radite.

Postoji li repertoar pesama koje naručuješ kao iz rukava?

- Trenutno je moj hit „Ja baraba, a ti vila“ od Blek pantersa. Zatim, mnogo volim Džeja, naročito one njegove stare pesme, poput „Uspori malo, sudbino sestro“.

Verovatno si čula da Džeki, kad atmosfera dostigne vrhunac, peva i plače?

- Pa, čoveče, nikad ne bih mogla da slušam pevača koji ne ispoljava emociju. Ja tako reagujem na muziku, a ako ne regujem emotivno, ne znam kakva da je umetnost u pitanju, meni ništa ne znači.

Za tvoju divnu figuru „krivo“ je isključivo bavljenje sportom ili strogo paziš šta jedeš?

- Ne eksperimentišem mnogo s hranom. Najčešće jedem pršut, sireve, masline i pijuckam vino. Obožavam i domaće specijalitete kao što su ajvar, papričice i tako te stvari. Kada hoću da jedem nešto fensi, lagano, tada se na stolu nađu rukola, mocarela i čeri paradajz. Sve u svemu, ne prenemažem se po pitanju jela, nisam izbirljiva - otkriva Danijela Vranješ.

foto : Branko Starčević (Foto: b)

GLUMICA NA BICIKLU

Omiljeni hobi atraktivne plavokose glumice je vožnja biciklom.

- Počela sam intezivno da vozim pre sedam godina i vremenom sam postala ludo zaljubljena u bicikl. Na početku sam bila smešna. Nikad neću zaboraviti jednu vožnju Zemunskim kejom, kad su deca za mnom vikala: „Gledajte, glumica na biciklu“. U to vreme malo ko je vozio, dok je sad to potpuno normalna stvar. Nadam se da ćemo dobiti mnogo više biciklističkih staza u doglednoj budućnosti. Beograd je mnogo lepši, naročito noću, kad ga obilaziš na dvotočkašu – kaže Danijela.

UVEK DOSTUPNA ZA PRIJATELJE

Mobilni telefon je stvarčica bez koje Danijela Vranješ ne može da zamisli svakodnevni život.

- Poput većine Srba, ni ja se ne odvajam od mobilnog telefona. Znam da je glupo, ali šta da radim. Čak ga ne isključujem ni kad idem na spavanje. Razlog su moji nenormalni prijatelji koji imaju neobičan bioritam, pa ako nekom, ne daj bože, zatrebam ujutru, moram da budem dostupna.

GLUMCI PENZIONERI SASTAVLJAJU KRAJ S KRAJEM

Sve veća socijalna ugroženost glumaca koji su okončali svoj radni vek, našu sagovornicu čini tužnom.

- Penzioneri imaju veoma male penzije i teško žive. Oni što su dobili „nacionalne“ penzije su kud i kamo u boljoj situaciji, mada je meni i to malo za nekoga ko je ceo život bio zvezda. Znam da ima dosta bolesnih kolega koji jedva sastavljaju kraj s krajem. Istina je da su nekada mnogo radili, ali nisu zarađivali baš toliko da bi mogli nešto i da uštede. Jedino što su živeli normalno. Ko od naših poznatih glumaca ima vilu? Nema niko! Dobro, ima onih koji se snađu, posebno muškarci, samo je mnogo više jezivih priča. Drugo, mi govorimo o poznatim glumcima, a šta je s onima koji su ceo vek proveli u nekom pozorištu. I oni su glumci, samo što preživljavaju s penzijom od devet-deset hiljada dinara.

izvor :

Unos komentara je omogućen samo ulogovanim korisnicima.