Biljana Cincarević, slikarka - višebojka tela i duha

Pod konstantnim teretom fabrikovane svakodnevice, u kojoj fizički izgled utiče na društveni opstanak pružajući afirmaciju i sigurniju sutrašnjicu, dela Biljane Cincarević dobijaju posebnu ulogu jer će, poput letopisa, dobro poslužiti onima koji će u dalekoj budućnosti tragati za nekadašnjim idealom lepote. Uslovi za takvu misiju daleko su od idealnih: kako je rekla Miloradu Plaziniću, ljudi se više skoro i ne bave svojim duhom, nego prvenstveno vlastitim izgledom

Ona živi svoju slobodu, ona živi svoje slike, ponaša se onako kako želi i uvek glasno kaže ono što misli. Razbijanje tabua i pomeranje granica provokativnog večita su joj inspiracija, zbog čega su pojedini kritičari njeno stvaralaštvo okarakterisali kao čisti rok.

Biljana Cincarević poslednji put je iz temelja prodrmala javnost šokantnom izložbom pod imenom „Gospode, pomiluj“, na kojoj je iznela oštar kritički stav prema crkvi. U trenutku kada je epitete „mlada i vitka, atraktivna, zgodna, zavodljiva, provokativna, najpopularnija slikarka mlađe generacije“, počela da doživljava kao (ne)svesni pokušaj omalovažavanja neospornog talenta koji poseduje, povukla se u neki lep, spokojan svet koji je izgradila po sopstvenoj meri i meri sedmogodišnje ćerke Srne.

- Moje iskustvo s medijima na najlepši način dočarava ona narodna poslovica „Dala baba dinar da uđe u kolo, a dva da izađe“! Naime, 1998. godine imala sam prvu samostalnu izložbu, koja je nekim mojim prijateljima u sredstvima informisanja bila interesantna. Tako je sve počelo. Vremenom sam shvatila da moja platna nisu u prvom planu, nego informacije tipa „na izložbi je bio taj i taj, ta i ta je obukla to i to, mrko su se gledali ona i on, slikarka je popila malo više“. U jednom trenutku, stvari su se otele kontroli i prešle u vode žute štampe, zbog čega sam donela odluku da podvučem crtu i prekinem svaki kontakt sa senzacionalističkim medijima – objašnjava Biljana Cincarević razloge povlačenja u „ilegalu“.

Možda bi sve bilo drugačije da na slikama ne gajiš kult lepih žena. Kada i kako je nežniji pol postao tako inspiritivan za tebe?

- Rođena sam u Opovu, mestu udaljenom 30 kilometara od Beograda, tu odmah iza Borče. Kao i sve vojvođanske kuće, i moja je bila ušorena, dok je ispred kuće bio betonski trotoar. E na njemu sam nacrtala prve tete u mini suknjama. Do danas je sve ostalo isto. Žene su u estetskom smislu vrednije od muškaraca, zato su slikari kroz vekove dočaravali ideal ženske lepote. Ideal moderne lepote je onakav kakav vidite na mojim slikama. A to znači da je moja junakinja visoka, mršava, manekenski tip, samosvesna, zanosna, sposobna. Zato za sebe umem da kažem kako sam biograf vremena u kojem živimo. Izazov je slikati savremenu ženu, a da to ne bude na onaj klasičan način. Stoga ih smeštam u klubove, na plaže i neka neobična, urbana mesta.

Fakultet likovnih umetnosti upisala si još kao srednjoškolka. Da li to znači da si oduvek znala čime želiš da se baviš?

- Ne baš. Prvo, moram da kažem da sam i srednju školu i fakultet upisala bez znanja roditelja i bilo čijeg nagovora. Prvo sam pohađala ekonomsku školu, da bih u drugoj godini uvidela da nemam šta tu da tražim. Srećom, imala sam divnu nastavnicu likovnog, koja je primetila moj dar i ohrabrivala me da upišem neki umetnički fakultet. Ubrzo sam prelomila, ispisala se i položila diferencijalni ispit, s obzirom na to da nisam imala četvrtu godinu, posle čega je usledio regularni prijemni ispit na Akademiji likovnih umetnosti gde sam super prošla. Normalno, bez ikakvih veza. Odmah sam nazvala mamu i saopštila joj da sam primljena. Nije mogla da veruje. Dogodilo se to u teška, ratna vremena, kada su ljudi čekali u redu za hleb i mleko. Onda možeš da zamisliš kako je bilo slikarima da nabave materijal za rad. Uprkos svemu, pošlo mi je za rukom da diplomiram s desetkom.

Ko su bili tvoji uzori tokom perioda umetničkog sazrevanja?

- Neke specijalne idole nisam imala, ali sam zato neprestano listala monografije Van Goga, Gustava Klinta, naročito impresionista, potom naše Nadežde Petrović i Save Šumanovića. Svi su oni izvršili određeni uticaj na moj sadašnji rad. Na primer, moje prve slike izgledale su kao da sam bila ćerka pomenutog Klinta, kao da sam u njegovom ateljeu izučila umetnost.

Mnogi su tvoju izložbu „Gospode, pomiluj“ ocenili kao veoma hrabar performans. Kičica i platno tvoja su oružja, ali šta te je navelo da „pucaš“ u instituciju koja, bez obzira na sve, kod svakog vernika izaziva strahopoštovanje?

- Uporedo sa studiranjem umetnosti, izučavala sam Bibliju. To je taj presudan trenutak kada sam stekla ogromno znanje, koje mi je pomoglo da vidim šta se zapravo događa. Kao društveno odgovorna, osvešćena građanka i umetnik, nastojala sam da uvek budem u toku s dnevno-političkim zbivanjima. Naprosto, nisam mogla sebi da dopustim da ćutim o onome što znam. Prisetimo se samo naslova u medijima tokom poslednje tri godine u vezi skandala u crkvi. To je nedopustivo. Malo je onih što su mogli da im se suprostave na kritičko-logičan način, jer treba posedovati znanje iz religije za tako nešto. Imajući na umu Jevanđelje po Mateji, 23. poglavlje, gde se govori kako je Hrist kritikovao sveštenstvo tadašnjeg doba, a koje se danas potpuno uklapa i oslikava savremeno sveštenstvo, izvela sam taj, da ga nazovem, umetnički krik. Ta kritika je bila pozitivna što se tiče crkve, ja nisam bacala kamenje na boga, niti na instituciju crkve koja mora da postoji.

Čitav događaj nije mogao da prođe bez intervencije policije. Znaš li ko ih je obavestio?

- Hm, nemam previše dilema po tom pitanju. Verovatno su odreagovali odgovorni iz crkve, pošto njima nikako ne ide u prilog razotkrivanje skandala.

Biblija, izložba, policija! Asocijacije koje same po sebi nameću sledeće pitanje. Šta misliš o knjizi Dena Brauna „Da Vinčijev kod“?

- Interesantna je, zanimljiva, drži pažnju i napeta je. Uz to je potkovana brojnim istorijskim činjenicama, pa tako još više potkrepljuje dilemu da li je zaista bilo onako ili nije. Odnosno, šta to hrišćanstvo krije. U vezi s tim imam jednu zadršku: da li je Hrist zaista imao dece, da li je bio oženjen, da li je imao aferu ili brak s Marijom Magdalenom? Stvarno ne znam, moram još mnogo da čitam i istražujem da bih donela konačan zaključak. Ovako, sve to lebdi u vazduhu. U svakom slučaju, knjiga je odlična, prvenstveno iz razloga što je bacila u razmišljanje mnoge vernike i zatalasala duhove. Umetnost treba da vrši takav uticaj na čoveka, jer postoji nešto iza onog materijalnog. Upravo to je bio osnovni motiv moje izložbe „Gospode, pomiluj“.

Imaš li neko valjano objašnjenje zbog čega su maltene svi slikari osobenjaci?

- A-ha-ha... Mogla bih da odgonetnem zašto su svi slikari čudaci, mada se ja trudim da ne izazivam pažnju svojom pojavom. Mi kad se rodimo, na svet dođemo s nekim talentom koji je otvoreno polje u glavi, svesti, našem biću, gde mi ne razlučujemo samo trodimenzionalno, nego i duhovno, u stanju smo da vidimo boje... Zajedno s tim talentom dobijamo i slobodu, jer kad možeš na taj način da gledaš i doživljavaš stvari, osećaš se slobodnim. E zato mi mislimo da je sve što kažemo ili uradimo normalno, da je okej, jer mi to prirodno doživljavamo i ne mislimo da je nešto različito, upravo zbog te slobode u glavi. Slikari žive, rade i misle u skladu sa svojom prirodom, jer nisu opterećeni stegama koje nameće društveni sistem. To praktično znači da nismo robovi i ne pravimo kompromise. Živimo kako želimo da živimo.

- Većina ljudi bi to isto volela, ali društvene norme nalažu drugačije.

Da li si kao devojčica, u pauzama između dva crteža na trotoaru, imala i neke sportske aktivnosti?

- Kako da ne. Bukvalno me je sve od sporta interesovalo. U osnovnoj školi sam trenirala atletiku i išla na takmičenja. Bila sam dobra u skoku u dalj i trčala na 100 metara. Uporedo sam trenirala rukomet, a bogami i stoni tenis.

Pa, ti si bila prava desetobojka.

- Da, da, s tim što se tu ne završavaju moji sportski talenti, jer sam bila sjajna gimnastičarka. Izvodila sam akrobacije na gredi, zvezdu, salto... Sve u svemu, kompletno slobodno vreme bilo je posvećeno sportu, što je za decu od velikog značaja, kako bi se telo i mišići razvijali i oblikovali na pravi način. Zato danas, kao roditelj, u vaspitanju svog deteta strogo primenjujem devizu „u zdravom telu, zdrav duh“.

Pomenula si slobodno vreme. Kako i na kojim mestima ga danas provodiš?

- Postoji jedno fantastično mesto na koje obožavam da izlazim, nalazi se kod mene „na gajbi“. Imam širok spektar prijatelja najrazličitijih profesija, počev od naučnika istraživača, pronalazača, preko profesora, glumaca, zgubidanovića, rokera i političkih aktivista. Jednostavno, nemam više želju da izlazim među ljude koje ne poznajem i da osećam energije koje mi ne prijaju. Kod mene se zna - svako veče neko svrati, dok klasične žurke pravim jednom u dve nedelje.

Ima li među tebi dragim ljudima i pripadnika ovdašnjeg džet-seta?

- Srpski džet-set me apsolutno ne interesuje, s takvim ljudima se ne družim. Mislim, poznajem ljude koji pripadaju tom javnom životu, samo što se oni ne eksponiraju. Stvarno se gadim onih što vole da se hvale kolima koje im je kupio dečko, torbicama i noćnim izlascima. U zemlji u kojoj postoje građani koji sebi ne mogu da priušte običan obrok, takvo ponašanje bih nazvala sramotnim.

Postoji li još nešto zbog čega se automatski iznerviraš?

- Nervira me površnost i to što se ljudi ne bave svojim duhom, nego prvenstveno fizičkim izgledom. Zvuči kao otrcana fraza, ali je činjenica da spoljašnja lepota izvire iz one unutrašnje. Intelekt je taj koji čoveku omogućuje da pozitivno zrači na okolinu. Tek kad pojedinac počne da radi dobre stvari za sebe, krenuće i društvu na bolje.

Imaš li kakva iskustva sa igrama na sreću?

- Da, i to posredstvom bivšeg muža koji je u to vreme bio veliki obožavatelj ruleta. Često sam morala da ulazim u kazina da bih ga izvukla napolje. Događalo se da ga zateknem s gomilom osvojenih žetona, koje sam preuzimala kako bih ga onemogućila da ulaže previše. Nikada nisam bila za hazarderske, ekstremne varijante, a podržavam igre na sreću i klađenje kao lepu razonodu – zaključila je Biljana Cincarević.

ZNAM ZAŠTO SAM IKONA GEJ POPULACIJE

U jednoj anketi pripadnika gej populacije, Biljana Cincarević je zauzela treće mesto na listi najpopularnijih ljudi.

- Verovatno im se dopala moja prirodnost, istupi u javnosti, izgled i estetski momenat. Oni se bore za svoje sopstvene slobode i onda u ženi koja se bori za istu stvar prepoznaju solidarnost, te su me uvrstili na tu listu – kaže Biljana.

FUL TRETMAN KOD DOKTORA „FILGUDA“

Neposredno po završetku fakulteta, ekstravagantna umetnica nije imala vremena za rekreativno bavljenje sportom.

- Nisam se osećala dobro, ni fizički, ni psihički. Čim su se stekli uslovi, počela sam da dolazim kod doktora „filguda“, koji je izuzetno pozivna osoba, baš kao i njegov program. Stvarno sam prezadovoljna. Vežbe su tako koncipirane da razmrdavaju svaki mišić, a meni naročito prija to što se pri tom ne povećava mišićna masa. Želim samo da ostanem u dobroj kondiciji, da budem razgibana i zategnuta. Uz vežbe dobijamo i dragocene savete vezane za način ishrane, tako da imamo, što bi se reklo, ful tretman.

izvor :