Izvor: Politika | Nedelja, 04.10.2009.| 12:59
Izdvojite članak Odštampajte vest

Branislav Grujić, predsednik kompanije "PSP Farman": Moj kapital su znanje, upornost i vera u sebe

Branislav Grujić
Branislav Grujić (Foto: b)

Uspešni srpski biznismen priča o košarci i sportskim zakonima koje primenjuje u svakom poslu, poređenju rada u Srbiji i u Rusiji, odnosu prema novcu i harmoniji života, letovanju uz obalu Sardinije i sreći u druženju sa sinom...

Branislav Grujić (48) jedan je od najuspešnijih srpskih biznismena koji rade van Srbije. Predsednik je i suvlasnik kompanije "PSP Farman" iz Ženeve, čija je osnovna delatnost građevina.

Ima velike poslove u Rusiji i razgranatu mrežu predstavništava u Belgiji, Švajcarskoj, Italiji, Ukrajini, Belorusiji i Srbiji.

Godišnje izgradi do 200.000 kvadratnih metara prostora različite namene uz obrt, u istom vremenskom periodu, od oko 350 mil USD.

U mladosti se, vođen rukama roditelja i dvojice ujaka, najviše posvećivao učenju i prvoj velikoj ljubavi – košarci. Ovaj sportski izbor, kao i niz drugih opredeljenja, prenosi sad na sina.

Živi i u Moskvi i u Beogradu. U Moskvi je najčešće sam, a u Beogradu je sa porodicom. Oženjen je Anisijom, kćerkom jedinicom Bore Kostića, nekad istaknutog fudbalera Crvene zvezde. Imaju sina Petra (14), koji je, sa dva metra, viši nekoliko centimetara od oca. Deda je vodio unuka na fudbalski teren, ali koš mu je, ipak, bliži.

Koji odnos ste poneli iz kuće?

Još u vreme kad sam bio dečak otac Bogdan i majka Milica su me naučili da je rad jedini način da se postigne rezultat. I da su velika dela uvek plod velikog rada i malo sreće. Otac je bio profesor na Tehnološkom fakultetu, a profesori na fakultetu bili su i moji ujaci: Aleksandar i Sava Dedijer. Oni su bili moj uzor u učenju, radu, obrazovanju, poštenju... Nažalost, sad niko od njih nije živ.

Kad ste se zaposlili?

Bilo je to početkom osamdesetih. Imao sam dvadeset tri godine kad sam, kao diplomirani inženjer, bio asistent na Mašinskom fakultetu u Beogradu. Tada sam video sebe u nauci i u naučnom radu. Bio sam i savetnik, pa direktor inženjeringa u "Jugodrvu". Ali, devedesetih su nas pogodile sankcije i svi prateći događaji. Osnovna pravila uređene države više nisu važila...

I šta ste tada učinili?

Otišao sam iz zemlje. Ceo život sam učio i radio po jednim pravilima, a tada sam došao u situaciju da primenjujem neke druge vrednosti, meni strane. Svi znamo da za sreću, kao ni za ljubav, ne postoji recept. Zato je moj jedini kapital bio i ostao znanje, upornost i vera u sebe. To su sportska pravila koja sam naučio baveći se košarkom, kao osrednji prvoligaški igrač.

Koji je klub bio Vaš?

Moja generacija, u OKK Beogradu, rođena 1961. godine, stigla je do titule pionirskih prvaka Srbije. Bili su tu Zoran Radović, Branko Vukićević, koji je posle igrao za zagrebačku Cibonu, pa Cane Mićović, Nebojša Nikolić, Zoran Ristanović... Treneri su mi bili Zdravko i Branko Rajačić, pa Slobodan–Piva Ivković, Vlada Đurović... A istovremeno sam bio odličan učenik, student, asistent na fakultetu...

A sport Vas je nedavno uveo u Zvezdu, uz Piksija...

Bio sam tu vrlo kratko. I posle toga sam napustio rad u tom Upravnom odboru predsednika Dragana–Piksija Stojkovića. To je odnos koji sam morao da zatvorim. I tako će da bude dogod se u našem sportu ne regulišu odnosi. Jer, Zvezda je nacionalno blago koje ne može da bude vlasništvo pojedinca. Ali, može da bude akcionarsko društvo u kome bi bilo desetak krupnih akcionara i mnogo malih ulagača. Na tom principu rade Real iz Madrida i Barselona.

U kome smeru ste krenuli iz Srbije?

Prvi korak sam, tada, devedesetih, napravio ka Italiji, preko Mađarske. Jer, Italija je bila jedina zemlja koja nam nije uvela vize. I tamo sam osnovao prvu firmu. Bio je to prvi "Farman". Posle toga sam "osvajao" jednu po jednu zemlju. I uvek sam se bavio nekretninama, građevinom i proizvodnjom.

Kako ste dočekani u Rusiji?

Raširenih ruku. Tako su prihvaćeni svi Jugosloveni. To se dogodilo zbog toga što smo mi, posle raspada Sovjetskog Saveza, bili jedina istočna zemlja koja je za Ruse bila zapad. Oni su tada, kao zemlja koja se tek otvorila prema svetu, imali mnogo para i mnogo želja, a mi znanje i kontakte. Poznavao sam ljude iz zapadne Evrope. Govorim pet jezika... Bio sam na pravom mestu u pravom trenutku. To je ono malo sreće i mnogo odgovornosti u radu, s početka naše priče.

Kako sad sve to doživljavate?

Sad, kad saberem sve što sam radio i šta mi se sve dogodilo, shvatam da nisam imao drugog izbora sem da uspem. Put kojim sam išao bio je jednosmeran. Nisam imao gde da se vratim. Tada sam radio da bih preživeo. I kako su "Farman" i moj sin Petar rasli, a oni su vršnjaci, moj život se pretočio u rad. A moj najveći uspeh je što me taj stvaralački nemir nije napustio. Ja sam "trkač" na duge staze. Ne jurim samo za novcem. Zarada je, po meni, samo mera uspeha.

Šta je sa srpskim građevinarstvom?

Titova vizija, sa otvaranjem tržišta u "trećim" državama, u nesvrstanim zemljama, bila je pun pogodak. Ali to, posle Tita, nije negovano. Građevinske firme su potom imale kratkoročne planove, pa i po principu – radi kako znaš i beži. A građevinarstvo je sad, u Srbiji, dovedeno na najniži nivo, na preduzimački rad. Takav način rada u Rusiji je odavno zaboravljen.

Zašto je kriza, ipak, iznenadila Srbe?

Članovi Vlade su se, u pripremi za borbu protiv krize, još "sunčali" na plaži ne vodeći računa o upozorenju da je na vidiku talas "cunamija". Sad je najgore prošlo. Ali, traži se odgovor na pitanje kako „isplivati” na površinu. A za dve, tri godine uslediće drugi talas "cunamija": inflacija. Jer, u vreme krize ceo svet je štampao novac.

Kako vidite srpske stranke?

U svetu više nema velikih ideologija. Svi su za demokratiju, svi su za osnovne ljudske vrednosti, svi su za socijalnost... Uspešni i neuspešni razlikuju se samo po stanju privrede. I naši političari jedino bi trebalo da se bave stanjem privrede, a to znači da bi od Beograda trebalo da naprave regionalni centar gde će se ukrštati putevi između zapada i istoka. Sad je to Beč, a to baš, geografski, nije logično.

Šta je u Srbiji bolje nego u svetu?

Imamo mnogo malih prednosti. Imamo blagu klimu, kvalitetnu hranu, lepu društvenu atmosferu... Van Srbije je drugi način života. Ovde se češće susrećemo sami sa sobom, češće se srdačno družimo, a tamo je usamljenost, praktično, pravilo. Tamo se, posebno u Americi, živi da bi se radilo, a kod nas se radi da bi se živelo.

Koja je Vaša ideja o savršenoj sreći?

Potrebno je naći unutrašnji mir i zadovoljstvo. A to je harmonija između želja i mogućnosti.

Čega se plašite?

Svako ima neki strah. Ko ga nema nije čovek. Strah me je više puta sačuvao od mogućih padova. To je instinkt da ne idem u neke odnose.

Koje svoje vrednosti razvijate?

Imam nešto što dolazi s godinama. Trudim se da što više razumem ljude. Kao mlad bio sam jako sekantan, brzo sam sekao neke odnose. Činim to i sad, ali ređe.

Šta Vam je najvažnije u životu?

To je, pre svega, sigurnost porodice. Nemam neki strah za sebe. Voleo bih da iza mene ostane nešto po čemu će me ljudi pamtiti. Želim mnogo toga na napravim za opšte dobro.

Čemu ne možete da odolite?

Čokoladi... Ne, stvarno mnogo volim čokoladu. To ne znači da u životu volim baš sve što je slatko. Ponekad i slano učini čoveku život "slađim" nego što, inače, jeste.

Čime se ponosite?

Jako sam zadovoljan što u susretima sa velikim ljudima sveta, i na istoku i na zapadu, nikad nisam imao kompleks inferiornosti.

Šta je Vaš uslov za druženje?

Sva moja nova druženja, i sa muškarcima i sa ženama, jesu radna i površna. Suštinski sam opušten i družim se samo sa onima sa kojima se znam iz vremena kad smo delili petnaest maraka sa namerom da preživimo.


Kako ste prišli ljubavi, Anisiji?

Uuu... to je bilo odavno. Mi smo zajedno od naše devetnaeste godine. Ona je psiholog, ali ne radi. Bavi se vaspitavanjem sina.

Gde letujete?

Volim Italiju i more uz obalu Sardinije. Tamo sam najčešće. Ranije sam odlazio u Crnu Goru, na Sveti Stefan, Ali sad, kad su tamo neki drugi ljudi, idemo, ponekad, u Bečiće.

Kakav imate odnos sa sinom?

Imamo baš drugarski odnos. Možda to uvek nije dobro, ali ne mogu od tog odnosa da pobegnem, jer ne živimo zajedno. Zato uživam u tom našem druženju. Da bismo bili više zajedno, kad sam u Beogradu, vodim ga i na sve moje poslovne sastanke da bih što duže bio sa njim. To me jako čini srećnim...

(Napomena: tekst je u potpunosti preuzet iz lista "Politika" od 4.10.09.)


Unos komentara je omogućen samo ulogovanim korisnicima.
Pratite na našem portalu vesti, tendere, grantove, pravnu regulativu i izveštaje.
Testiraj besplatno!
Prijavite se na naš dnevni ekonomski bilten koji će stizati na vašu mejl adresu krajem svakog radnog dana.
Potpuna informacija je dostupna samo komercijalnim korisnicima-pretplatnicima i neophodno je da se ulogujete.
Testiraj besplatno!
Testiraj besplatno!
Potpuna informacija je dostupna samo komercijalnim korisnicima-pretplatnicima.
Testiraj besplatno!

Ako ste već korisnik, ulogujte se:
Zaboravili ste šifru? Kliknite OVDE
Za besplatno probno korišćenje, kliknite OVDE