Izvor: Blic | Nedelja, 27.09.2009.| 14:58
Izdvojite članak Odštampajte vest

Ivan Tasovac, direktor Beogradske filharmonije - Zarazan sam, to je moj jedini dar

Ivan Tasovac


Svirao sam na najrazličitijim mestima. Sredinom 80-ih, dok sam studirao na Konzervatorijumu "Čajkovski" u Moskvi, vodili su nas laureate međunarodnih konkursa na koncerte širom Sovjetskog Saveza. Tada sam, recimo, pored vodećih sala filharmonija, svirao u fabrici. Koncert je, u jednom delu fabrike koji se zvao "krasni ugalok" i bio predviđen za kulturno-umetničke događaje, počinjao u sedam sati ujutro, na prelasku između treće u prvu smenu. Ne znam ko je u to doba bio raspoloženiji za koncert, da li izvođači ili pospani maljčiki. Možete se podsmevati tom vremenu, ali tamo je koncertni klavir na kome smo svirali bio bolji od većine na kojima sam kasnije svirao u Srbiji, započinje svoju ispovest za "Blic nedelje" Ivan Tasovac, pijanista i direktor Beogradske filharmonije.

Brat Toma
U Bostonu sam, desetak godina kasnije, svirao u jednom od najstarijih pozorištu u SAD. Koncert je bio zakazan u istoj nedelji kada je moj brat Toma primao na Harvardu diplomu iz filologije. Za još tri dana sam produžio boravak u Bostonu da bih video kako izgleda ceremonija dodele diploma na jednom od najprestižnijih svetskih univerziteta.

Promašaj

Nekada su mudre beogradske porodice slale jednog sina u četnike, a drugog u partizane. Moji su jednog školovali na Zapadu, a drugog, mene, na Istoku. Na kraju se sve pokazalo promašenom investicijom jer danas se više ne zna ni gde prestaje kapitalizam ni gde počinje komunizam. Od sve te geostrategije ostala mi je omiljena filozofska misao: "koka-kola" je jednako gazirana gde god je pili. Danas moj brat živi u Berlinu i radi, potpuno sam, veliki projekat digitalizacije srpske književnosti i, isto kao ja, ne pije "koka-kolu".

Nostalgija

Moj otac Predrag Tasovac, glumac, često je nastupao na Dubrovačkim letnjim igrama, pa se iz ranog detinjstva sećam jurcanja po Stradunu i svog tvrdoglavog odbijanja da izađem iz mora. Ni tada nisam znao kad je u životu dosta, i eto me već devetu godinu na čelu Beogradske filharmonije.

Najbolje smo se provodili na plaži obližnjeg ostrva Lopud. Kasnije, svaki put kada sam se našao na morskoj obali, imao sam osećaj da sam se vratio kući. Moja nostalgija od tada se zove Mediteran i nisam nikada uspeo da razumem jugonostalgičarski trend ovdašnje kulturne elite

Božić Bata

Proslave svetkovina u dedinom stanu na Vračaru bile su za mene početak životnog saznanja. Porodica me vaspitala da je Deda Mraz izmišljen koliko i Paja Patak, a da je stvaran Božić Bata, i da je on taj koji mi lično na Badnje veče isporučuje poklone. Verovao sam im.

Moj pokojni deda Miroslav Nešić posle rata je delio stan sa porodicom čuvenog kompozitora Zorana Hristića i pravio božanstvene svetkovine poput badnjih večeri i slava. Na njima sam slušao razgovore starijih dok sam se igrao u ćošku sobe i, moram da priznam, da sve do punoletstva nisam imao pojma da iko na svetu slavi 29. novembar, sve dok nisam zaglavio na nekom svinjokolju, tako da sam raznim svinjokoljima danas zahvalan što su mi proširili vidike i izveli me iz mraka ideološke isključivosti. Da nije bilo svinjokolja, ko zna, možda bih danas i ja iskopavao Dražu.

Kafansko iskustvo

Moji roditelji su toliko voleli da sede kod čika Bude i Ive da mi se danas čini kako je mama samo otišla u bolnicu da me rodi, a onda smo se sve troje vratili u Klub književnika. Bio sam jedan od najmlađih gostiju jer su me tamo redovno vodili posle tatinih predstava. Bio je to naš "peti čin", meni najzanimljiviji, koji se odigravao u Francuskoj 7. Kada su mi prvi put rekli da posle premijere ne mogu sa njima na večeru, bio sam uveren da se predstava koju smo gledali nije odigrala do kraja. Ruku na srce, tako je i danas.

Drug iz detinjstva

Klavir sam počeo da sviram sa šest godina jer su se u to vreme tako prepoznavala deca iz dobrih kuća. Nije bilo kao danas, kada devojčice za 16. rođendan dobijaju silikone, dečaci džipove, a najtalentovaniji među njima i heklere. Roditelji me nisu nikad terali da sviram, ali su me podržavali. Uostalom, otac je mislio da je bolje da budem svirač nego glumac. Danas kao roditelj mislim da je samo polovina ove dileme tačna, ali, gledajući sadašnji zakon o kulturi, ne znam koja. Tada sam najviše voleo da čitam "Lunov magnus strip", jurcam za krpenjačom, i dižem roditeljima pritisak spuštajući se niz Dorćol na skejtbordu.

Pivo u "Lisinskom"

Sa dvanaest godina dobio sam poziv da sviram sa Zagrebačkom filharmonijom na nekoj reviji mladih talenata u dvorani "Lisinski". Da li sam bio talenat, ne znam, ali da sam bio mlad, definitivno jesam. Dok su moji ponosni roditelji primali čestitanja, uspeo sam da se te večeri u foajeu "Lisinskog" upoznam sa pivom. To je bio početak jednog velikog prijateljstva, iako je, kao i svaki prvi put, bolelo. Možda zvuči nastrano, ali ja sam jedini čovek koga svaki mamurluk podseti na Mocartov koncert u A-duru K.V.488, koji sam te večeri svirao.

Sam na svetu

Čuveni ruski profesor klavira Timakin me čuo u Beogradu krajem 70-ih i mojim roditeljima predložio da nastavim školovanje na Moskovskom konzervatorijumu "Petar Iljič Čajkovski". Roditelji, školovani na dr Spokovom uvažavanju ličnosti maloletnika, pitali su me želim li da idem u SSSR. Ne kalkulišući kako je to dobra prilika za sticanje odličnog obrazovanja, prvi put u životu sam racionalno razmišljao i shvatio da sa 15 godina mogu da počnem da živim sam bez ičije kontrole, i to još u inostranstvu. Elan Haklberija Fina držao me sve do aerodroma. Kada sam se pozdravio sa svojima, zaplakao sam jer sam prvi put u životu ostao potpuno sam.

Internatski život

U hodnicima Konzervatorijuma "Čajkovski" u Moskvi sretao sam ljude koje sam pre toga viđao samo u udžbenicima i na omotima vinilskih ploča. Znate kako je izgledao internatski život? Gledali ste Harija Potera u "Hogvortsu"? E, pa, ni slično! Tamo smo imali vrhunske profesore koji su nas učili da je sviranje samo jedan veoma važan deo naših života, a nikako život sam. To sam shvatio doslovno, i toga se držim do danas, na moju veliki sreću i veliku žalost moje karijere.

Život je scena

Moja klasa, koju je vodio profesor Sergej Dorenjski - u njoj bili Kolja Luganski, Denis Macuev, Olga Pušečnikova, kasnije zbog karijere Kern, Andrjuša Pisarev, Pavel Nersesjan - bila je jedna od najuspešnijih, čak i za tamošnje standarde.

Na međunarodnim muzičkim konkursima kupili smo sve nagrade, a na svojim časovima privlačili televizijske ekipe iz celog sveta koje su dolazile da snime to čudo. Bili smo kao "Grandovi" klinci, samo što nismo morali da pevamo. Na jednom od najkonzervativnijih univerziteta imali smo sreću da budemo u klasi čoveka koji nam je pomogao da shvatimo da je ceo život scena i da, ako imate dovoljno obrazovanja, čak i Dostojevskog možete da tretirate kao pisca kriminalnih romana.

Čovek za raspad

Početkom 90-ih gledao sam raspad Sovjetskog Saveza iz prvih redova. Pošto me krenulo sa dobrim mestima u političkim pozorištima, vrativši se u Beograd, gledao sam, opet iz prvog reda, raspad još jedne zemlje. Povlasticu povlašćenog posmatrača raspada zadržao sam do današnjih dana, tako da osećaj odgovornosti što sam bio u Belgiji neposredno pre nego što su Flamanci na referendumu rešili da se otcepe, izaziva u meni grižu savesti i strah za sudbinu bilo koje zemlje za koju dobijem vizu. Tih godina sam više svirao u inostranstvu, sedeo u žirijima i držao majstorske kurseve nego što sam bio kod kuće. Sredinom 90-ih smo, svirajući Mocartov koncert, Beogradska filharmonija, Oskar Danon kao dirigent i Rambo Amadeus kao autor kadence, poručili ljudima da bi bilo logičnije da se uzbuđuju oko rata koji besni na 200 kilometara od Beograda nego oko neke muzičke kadence.

Podrška

Kadence mi ni danas nisu najvažnije. Naučio sam da nije važno da li proizvodiš note ili maline. Možda sam imao dar za veru da je ono što radim veoma važno i da sam uspevao da je prenosim na svoju okolinu. Zarazan sam i to mi je godinama kasnije mnogo pomoglo da se borim za status muzičara Beogradske filharmonije. Neskromno, držim svojim velikim uspehom što su me u tome podržali i publika i građani, kao i to što političari još uvek oklevaju kalkulišući može li Filharmonija da im poveća rejting. U svakom slučaju, i jedni i drugi su dva čvrsta dokaza da sam u pravu.

Strah od kupatila

Uvek sam se plašio letenja, što je za moju profesiju otprilike jednako hirurgovom strahu od noža. Moj prijatelj, inače psiholog, savetovao me da pre ulaska u avion uzmem "bensedin" ili nekoliko žestokih pića. Kad sam mu rekao da ionako bez pola flaše žestine u sebi ne ulazim u avion, predložio mi je da zamislim kako veći broj ljudi gine od povreda zadobijenih za vreme tuširanja nego u avionskim nesrećama. Poslušao sam ga i odleteo sa tim podatkom u glavi. Kad sam odsvirao koncert, malo sam se više opustio i pozvao prijatelja telefonom iz hotela u tri ujutru: Vidi, u avionu sam se plašio kao i ranije, ali sad imam još jedan problem. Ne smem da se istuširam."

Homoseksualni heteroseksualci

Koncert koji je najavio nastupajuću sezonu Beogradska filharmonija odsvirala je ne samo za ljude koji su bili u sali već i za one koji nisu imali sreće da uđu. Par stotina ljudi u foajeu zgrade "Kolarca" sedelo je na stepeništu. Ja veće priznanje ne umem da zamislim. U našem orkestru sviraju ljudi prosečne starosti od trideset godina i njihovo umeće je danas cenjeno u svetskim prestonicama. Državi, koja ima pare za razne gluposti, a nema za pristojne plate takvih filharmoničara, zahvalni smo za slogan naše nove sezone – "U inat svima i uprkos svemu". Tamo gde ima i za Madonu i za "kalašnjikove", i za "Egzit" i za "Guču", i za proslave novih godina i za božiće, i gde vlada istovremeno "iskreno" podržava i gej paradu i patrijarhalne vrednosti - tamo se kao kulturni model očituje neka vrsta vladine heteroseksualne homoseksualnosti iliti zagovaranja zapadnih vrednosti u istočnoj izvedbi. Tako da nam u Filharmoniji, koja se drži zapadnim izumom, ne preostaje ništa drugo nego da uvezemo trbušne plesačice iz Egipta, tako se umilimo vlasti i konačno na čelo ukinutih nacionalnih institucija kulture inaugurišemo njihove omiljene estradne menadžere.

Srbija puna talenata

Ne volim rialiti forme, zbog čega sam prihvatio da budem član žirija najgledanijeg televizijskog formata u svetu "Ja imam talenat". Verujem da na taj način pomažem nečemu što je Dragutin Gostuški opisao rečima da istorija umetnosti penuša od nepravednog gneva prema kritičarima koji nisu prepoznali nečiji talenat, ali da istorija umetnosti ne prepoznaje kategoriju nerealizovanog talenta, koji uvek pronađe svoj put. Ovaj šou može biti prva globalna prečica za to. A Srbija je, verujte, prepuna talenata i, kada budem prisustvovao rađanju nekog od njih, uopšte mi neće biti teško da budem babica.

Lična karta

Ivan Tasovac je rođen 1966. godine u Beogradu. Školovao se na prestižnom Konzervatorijumu "Petar Iljič Čajkovski" u Moskvi. Svirao je klavir u klasi čuvenog profesora Sergeja Dorenjskog. Nastupao je u svetskim muzičkim prestonicama. Direktor Beogradske filharmonije. Oženjen, ima četvorogodišnjeg sina.

(Napomena: tekst je u potpunosti preuzet iz lista Blic od 27.09.2009.)



Unos komentara je omogućen samo ulogovanim korisnicima.