Izvor: Ekonomist magazin | Subota, 29.08.2009.| 13:47
Izdvojite članak Odštampajte vest

Vladimir Arsenijević, književnik - Namerno pisac

Pula, Split, Beograd, London, Beograd, Meksiko Siti, Atina pa opet Beograd – bez putovanja, jednostavno ne može. Prevashodno je pisac, ali budući da ni posle uspeha ne može da se izdržava od pisanja, bavio se i drugim stvarima. Najmlađi dobitnik NIN-ove nagrade danas je urednik u izdavačkoj kući

Totalno sam bio iznenađen kad mi je jedan turista, dok sam boravio u Atini kao turistički vodič, pokazao novine u kojima sam bio na spisku pet finalista.

"Bilo mi je smehotresno. Dosta se raspravljalo te 1994. o tome hoće li nagradu dati Draškoviću ili Đilasu. Poslužio sam žiriju da se izvuče iz neprijatne situacije. Moja knjiga je bila dovoljno kvalitetna da mogu da izvrše taj slalom, a ja sam ionako od početka primećivao da je politički premašivao književni faktor. Znao sam da sam zloupotrebljen, ali sam znao i kako da zloupotrebim zloupotrebu“, kaže na početku razgovora Vladimir Arsenijević, do danas najmlađi dobitnik NIN-ove nagrade za roman godine.

Knjiga „U potpalublju“ je, takođe, do sad jedini debi roman kome je dodeljena ova nagrada. „Finansijski deo nagrade nije bio kao sad. Kupio sam košulju i pantalone da pristojno izgledam na dodeli. Ali je sve ostalo bio veliki bum“.

„Onaj kuvar“

„Ja sam prevashodno pisac, ali budući da čovek i posle uspeha ne može da se izdržava od pisanja, pisci su prinuđeni da se bave i drugim stvarima. Tako sam, igrom najrazličitijih slučajeva 2000. godine krenuo da se bavim izdavaštvom“. Trenutno radi kao urednik u izdavačkoj kući VBZ Beograd i piše kolumne za novine.

Rođen je na moru, u Puli. „Otac je bio vojno lice u mornarici pa je provodio mesece van kuće. Za mene je bio, jasno se sećam, čika koji donosi poklone. Sačekam ga, uzmem poklon i odem u sobu. Majka se nije bavila književnošću, ali joj je bila sklona, tako da sam od malih nogu odrastao sa obiljem knjiga oko sebe. Prosto sam bio upućen na čitanje“.

Odrastanje je nastavio prvo u Splitu, a onda u Beogradu. Trenirao je plivanje do 15. godine. Voleo je i muziku. U početku Bitlse „i to one njihove brutalnije pesme“. Onda je u Džuboksu čitao o panku, slušao ga, a nešto kasnije i uspešno svirao prvo u Urbanoj gerili, a zatim i u grupi Berliner Strasse. „Rođen sam ’65 tako da sam ’76 i ’77. bio dovoljno odrastao da mogu da shvatim šta pank zapravo predstavlja. Za mene, koji sam u to vreme tražio identitetski paket, pank je zaista došao u pravo vreme“.

Iako bi se na osnovu njegove životne linije i iskustava moglo slobodno reći da baš tako pisac treba da izgleda, kaže da je u književne vode došao iz nekog drugačijeg, netipičnog konteksta. „Voleo sam da pišem, ali moje interesovanje je pre svega bilo usmereno na neku vrstu kreativnog rada, a ne za književnost kao takvu. Nije me interesovalo da studiram književnost, a nije me interesovalo, u to vreme, čak ni da studiram“.

Od zvaničnih diploma ima onu na kojoj piše: kuvar tehničar. „Posle osmog razreda pohađao sam dve godine usmerenog obrazovanja. Svirao u bendovima i nameravao da odem u London. U Politici je tada objavljen dodatak o upisima pa sam brojao u kojoj školi ima koliko predmeta. Najmanje je bilo za kuvara tehničara, a među njima nije bilo predmeta koji su me užasno nervirali poput fizike, hemije, matematike. Sad kad neko želi da me uvredi, jer ne voli to što ja pričam i radim, kaže: e, onaj kuvar. Mene to ne vređa“

Kako pisac kaže

Pošto je, kako kaže, bio zarobljen činjenicom da sviranje u bendu iziskuje dosta novca i rađa još dosta problema, otišao je u nešto za šta neki veliki uslovi nisu ni potrebni. „Počeo sam da pišem sa 17 godina. I danas imam taj rukopis koji se zove Nasmejani život, na nekih 300 strana“. Tad se, svedoči, uverio u dve stvari. Da taj rukopis ne valja, ali i da je u stanju da piše romane.

Otišao je u vojsku, pisao „neke pokušaje dramskih tekstova“ i najzad uspeo da ostvari mladalačku želju i ode u London. „Tamo sam morao ozbiljno da radim da bih preživeo. Prvo sam bio kuvar, dok nisam opekao ruku, a gazda mi prvo rekao da pokrijem to da ne vide mušterije, pa mi sutra dao otkaz. Onda sam se zaposlio u magacinu neke kompanije gde sam pakovao kozmetičke proizvode. Fantastičan posao jer se radio isključivo rukama, dok je glava ostajala čista i mogao sam da odem kući i da počnem da pišem“.

Marta ’89. se sa devojkom, kasnije ženom, vratio u Beograd. Dan posle 9. marta 1991. rodio mu se sin Filip. Pošto nije odlazio u London dve godine istekla mu je stalna engleska viza. Radio je kao tehnički sekretar u jednoj od prvih eksport-import firmi u Železniku i upao u „ozbiljnu stvaralačku krizu“. Tek posle gotovo godinu dana počeo je ponovo da piše. I napisao roman „U potpalublju“. Kasnije „Anđelu“ i najnoviji „Predator“. Prvi Arsenijevićev roman preveden je na ukupno 20 jezika, a pozorišna predstava koja je po ovom romanu nastala u produkciji Jugoslovenskog dramskog pozorišta i u režiji Nikite Milivojevića, proglašena je za najbolju 1996. i nagrađena Sterijinom nagradom.

Avangarda i konzervativizam

Pre VBZ-a radio je u izdavačkoj kući „Rende“. „Rende, kuhinjsko rende. Uvek nas je nervirala sklonost domaćih izdavača da daju jako pompezna imena svojim izdavačkim kućama. Mi smo otišli u drugu stanu, kao deo evropske avangarde. Rende dekonstruiše sir, pa smo mislili da imamo pravo da dekonstruišemo ono što se smatra elementima književnosti i izdavaštva koji se ne preispituju i da nudimo rešenje“.

Kaže da su na početku bili samosvesni laici. „Znali smo da sa samim izdavaštvom nemamo veze, ali da smo dosta prilježni i istančani čitaoci. Osećali smo izvesne rupe i debalanse u ponudi knjiga kod nas. Namera je bila da pokušamo u onoj meri u kojoj je to uopšte u granicama naših moći da te rupe pokrijemo. U okviru toga otkrijemo mnoge probleme vezane za izdavaštvo, a najveća je činjenica da se knjige ne prodaju“.

Kaže, vrlo brzo je otkrio da se bavi dvema delatnostima od kojih nema hleba, a jedna drugoj kradu vreme. „Moje pisanje je zaista patilo zbog činjenice da sam se bavio izdavaštvom. Koje me je pak s druge uzbuđivalo. Ne kao firma, već kao vrsta projekta“.

Sad ustane u sedam ujutru, piše do deset, a onda ide na urednički posao. Uveče ponovo piše ili provodi vreme sa Filipom koji sad ima 19 godina i Nađom od 14 godina. „Nemam ja neki bogat društveni život. Više volim neku kafu preko dana nego večernje izlaske“. Kaže da ga nervira preveliki konzervativizam i isključivost generacije njegove dece. „Filip je dobro dete, ali ta čitava generacija ima jak odnos prema materijalnim vrednostima. Previše su konformistički nastrojeni“.

Nije član ni simpatizer nijedne političke partije. „Jesam simpatizer kad glasam, jer čovek mora da donese neke odluke. Svi su oni meni listom antipatični ali, za razliku od onog budalastog - svi su oni isti, ja ipak pravim dramatične razlike jer nas je neko gurao u ratove, a neki drugi nisu“. Nema za sebe nacionalnu odrednicu i kaže da mu je bliska ideja latinoameričkih pisaca koji su se odrekli svih svojih identiteta zarad latinoameričkog.

Učestvovao je u stvaranju „Leksikona Yu mitologije“, zbirci ličnosti, institucija i stvari koje su nekad činile život, a za koje nije bilo mesta u nekim drugim leksikonima. Zbog svega pobrojanog, čini se da je Arsenijević već obezbedio makar dve strane u nekom narednom leksikonu. Samo toliko je potrebno prostora da se pobroje svi poslovi koje je radio, knjige i tekstovi koje je napisao i mesta na kojima je bio i na koja će sigurno ići jer, kako kaže, putovanja su ono bez čega ne može

poziv na pretplatu na

Unos komentara je omogućen samo ulogovanim korisnicima.