Izvor: Politika | Četvrtak, 13.08.2009.| 23:46

Nikola Rackov, pijanista – Štraus svirao po nalogu Kneza Miloša

Istaknuti pijanista i profesor muzike priča o fudbalu i plivanju, pijanisti Langu koji sviranjem pomera granice mogućeg i hrabrom Tasovcu, Bahu i Betovenu, Bramsu koji je osvojio Šumanovu ženu, strasti i erotici...

Njegovo ime i prezime su druge reči za muziku. Nikola Rackov je magistar klavira, redovni profesor Fakulteta muzičkih umetnosti, gostujući profesor na Megatrend univerzitetu i Akademiji lepih umetnosti.

On je za pedeset godina umetničkog rada održao više od dve hiljade koncerata na svih pet kontinenata. Sa svojim „kvintetom snova”, koji čine Merima Njegomir, Ekstra Nena, Jadranka Jovanović i Oliver Njego, proizvodi muziku svih žanrova na jedinstven način.

Napisao je i priručnik „Putovanje kroz muziku”. Ovo je lako i svima jasno štivo koje u svet muzike uvlači i one koji to baš nisu imali nameru da učine.

Veoma je posvećen i sportu. Sad posebno plivanju i trčanju uz jezero na Adi Ciganliji, a nekad tenisu i vožnji snažnih motora.

Sa suprugom Borislavom, psihologom, ima dvojicu sinova: Ognjena (31) i Andreju (27). Obojica su diplomirani pijanisti i diplomirani stručnjaci za medije.

Odakle ste krenuli u život?

Rođen sam 1939. godine u Kovačici, vojvođanskom selu koje je sad poznato po naivnim slikarima. Moji roditelji, majka Vlasta, poreklom Italijanka, i otac Radoslav iz Zrenjanina, bili su učitelji. Jedna od njihovih učenica bila je i Zuzana Halupova, kasnije istaknuta slikarka. Majka je govorila šest svetskih jezika i svirala na pet instrumenata, a otac je svirao violinu i gitaru.

Kako su Vam tekli školski dani?

Kad sam imao sedam godina upisali su me u privatnu muzičku školu „Mokranjac” u Beogradu. Iz Kovačice sam polazio u tri časa posle ponoći vozom do srušenog pančevačkog mosta, pa na skelu preko Dunava... Časove sam plaćao u naturi: piletom i jajima. I sve tako do upisa u srednju muzičku školu u Pančevu. Na Akademiji sam diplomirao kao student generacije, a magistarske studije okončao sam u Frankfurtu. Paralelno sa muzičkom Akademijom završio sam i prvi stepen na Pravnom fakultetu u Beogradu. Učinio sam to zbog oca. On je sumnjao u siguran muzički posao.

Kad ste stali na scenu?

Majka me u devetoj godini „upoznala” i sa harmonikom. Tada sam, sa sestrom Mirjanom, koja je bila tri godine starija, učestvovao na koncertima. Pevali smo u dva glasa uz pratnju moje harmonike. Mirjana je, na veliku žalost, preminula kad je imala samo trideset pet godina.

A kad ste krenuli u svet?

Čuveni Dobra Putnik, koreograf „Kola”, uveo me u to profesionalno društvo sa kojim sam dva puta obišao svet. Pamtim iz tog ansambla divne ljude. Bio je tu Kuzmanović Mihajlo-Maki, veliki solista, visok momak, baletske građe i baletskog pokreta... Sjajni igrači su još bili Kljaca, Sorke, pa čuveni Bata Grbić... I, naravno, Olga Skovran, koja je sve to stvorila.

Koliko ste se dali sportu?

Igrao sam fudbal. I otac mi je bio fudbaler, a posle toga republički, pa savezni fudbalski sudija i na kraju sportske karijere savezni inspektor fudbalskih suđenja. U toj sprezi, između oca i mene, razvijao se moj emotivni stav prema sportu, a naročito prema plivanju koga obožavam. Zatvoreni bazeni, zimi u Beogradu, su moja slabost, a u toku leta otvoreno toplo more u Tunisu je moj životni kod.

Uporedite takmičenja u sportu i muzici?

To je jako teško. U sportu se to izražava brojevima, rezultatima. A u umetnosti je to veoma teško, jer nema jasnih parametra. Na pitanje: da li je Vladimir Horovic najbolji pijanista sveta ne bih mogao da odgovorim. Jer, sledi pitanje - zašto to nije Artur Rubinštajn...

Ipak, da li je baš uvek tako?

Dosad je tako bilo, ali kad su u pitanju pijanisti ističem čoveka koji pomera granice mogućeg. To je Kinez Lang Lang. On će da promeni muzičku istoriju ovog veka! Živi bili, pa videli. Ima dvadeset četiri godine. To što on radi na klaviru ne može da se poredi sa normalnim ljudskim merilima.

Koji Srbi zaslužuju sve pohvale?

Imamo mi umetnike koji po kvalitetu pripadaju svetskom vrhu. To je pijanista Aleksandar Madžar i violinista Nemanja Radulović. A mislim da je bariton, Željko Lučić, svetski operski pevač koji može da uđe na vrata Baljšog teatra i opere u Los Anđelesu kad god to poželi! Oni su svetska imena. A imamo i violinistu Stefana Milenkovića koji je odavno postao ikona tog posla. A mladi tek dolaze. To je, pre svih, violinista Robert Lakatoš iz Novog Sada. Ima samo sedamnaest godina. On je „zmaj”...

Šta mislite o radu Ivana Tasovca?

On je sjajan direktor Beogradske filharmonije. Ima ideje, maštu, hrabrost... Odlično poznaje muziku. Sve što traži ume i da učini. Bio je, a mislim da je to i sad, veličanstveni pijanista. A uspeo je i da svojom ležernom pojavom, bezbrižnim izgledom, a pre svega maestralnim marketingom i izborom repertoara, oduševi publiku, ali i svoje muzičare. Trebalo bi da čujete ovacije njegovih „svirača” kad svojim vrcavim govorom otvara sezonu filharmonije.

Zašto svirate bez nota?

Kad je klasika u pitanju pijanista obavezno svira bez nota. Ovo je uvedeno 1840. godine kad je to prvi učinio Franc List. Njemu su zamerili da time ne poštuje dovoljno kompozitora, jer ne gleda u note. Ali, List je pokazao da pijanizam počinje od trenutka kad pijanista sve složi u sebe, spusti pult, skloni note i - ostane sam sa osamdeset osam dirki. To je posvećivanje muzici.

Ko su Vaši kompozitori?

Sa posebnim poštovanjem govorim o delu oca svih muzičara sveta. To je Johan Sebastijan Bah. Njegova muzika je neprevaziđena. A onda, posle Betovena, tu su romantičari Šopen, Šuman i Šubert. Muzika prošlog veka kreće od Rusa: Prokofjeva, Šostakoviča i Stravinskog. Zatim je tu Madžar Bartok, Amerikanac Geršvin, pa „reinkarnacija” Stevana Mokranjca, Marko Tajčević, čoveka koji je napisao malo, ali tako kvalitetno da je Jaša Hajfec njegova dela priređivao za violinu i svirao u Karnegi holu, u Njujorku.

A kakav je čovek bio Bah?

Živeo je od 1685. do 1750. godine. Ali ostavio je veliki porod. Imao je, sa dve žene, dvadeset jedno dete. Od toga petorica su bili kompozitori. Bio je fantastičan orguljaš i čembalista. Kad se klavir rodio Bah ga nije prihvatio. Verovao je samo u orgulje koje imaju nekoliko klavijatura, a ne samo jednu. Tek je na polovini svog života shvatio da je klavir budućnost. Bio je skroman. Oslepeo je na kraju života. Komponovao je i po porudžbini.

Ko je još radio po nalogu?

Mnogi, ali za nas je posebno značajan Johan Štraus mlađi, kralj valcera. Knez Miloš Obrenović je četrdesetih godina devetnaestog veka bio u izgnanstvu, u Beču. Tada je došao na ideju da okupi Srbe koji su tu živeli. Da bio tome dao veći značaj pozvao je Johana na dogovor. Miloš je Johanu dao svesku sa srpskim varoškim pesmama uz zahtev da napiše muziku za orkestar, za veliki bal koji je održan 28. januara 1846. godine u restoranu „Zlatna kruška” u Beču. Štraus je to dobro naplatio. Nazvao je ovu muziku „Srpski kadril”. I svirao je to delo sa svojim orkestrom. A od 1995. godine, ova muzika je zaštitni znak svih srpskih Svetosavskih balova u Beču!

Koju muziku posebno volite?

Uvek sam voleo filmsku muziku, jer film je čudo koje je rođeno 1895. godine. Film odgledamo, prođe neko vreme, pa se mnogo toga zaboravi, ali, ako je kompozitor bio raspoložen svi zapamte muziku iz filma. Tako ja, u toku određenih svečanosti, muzički slažem film na filam: „Prohujalo sa vihorom”, „Lovac na jelene”, „Treći čovek”, „Čarobnjak iz Oza”, „Titanik”, „Mambo kings”, „Doktor Živago”... Kad se to ukomponuje sa slajdovima iz tih filmova, na velikom platnu, doživljaj je potpun. To je Holivud u malom.

Koju popularnu muziku pamtite?

Bitlsi su čista klasika u Pop muzici. Ostavili su nezaboravni trag u toj vrsti muzike. A kad se pojavio čuveni vokalni kvartet Pletersi to je bilo antologijsko pevanje. I to se više nije ponovilo. Ni Bitls nisu dobili svog naslednika. Kad su došli Stonsi bio je to malo žešći rok, a sve što je sledilo u toj vrsti muzike ima pravce koji izlaze iz domena mog interesovanja. Ali, svet će se vračati Bitlsima kao što to čini kad su u pitanju Betoven, Šopen, List...

Da li Vam kolege opraštaju uspeh?

Što sam bio uspešniji to sam im više smetao. Kad sam bio mlađi to me ljutilo. Ali, brzo sam se na to navikao. I Betoven je rekao da „ujedi mušica ne mogu da zaustave konja u trku”.

Kako čuvate prijatelje?

Stalnim kontaktom, poštovanjem njihove ličnosti i ne nametanjem svoje volje po svaku cenu. Izuzetno je značajna obostrana iskrenost, tolerancija i poštovanje. Prijateljstva su dragocena komponenta života i ona se moraju negovati.

Da li ste osvajali devojke muzikom?

Ooo da. To su radili i rade svi muzičari sveta: Šopen, List... A Brams je muzikom sludeo Šumanovu ženu još dok je ona bila u braku sa Šumanom. Ali, mislim da tu nije samo muzika bila presudna...

Šta je za Vas prava vrednost?

Pre svega iskrenost i prijateljstvo. A ljubav samo do određene mere.

Koliko ste slušali zov erotike i strasti u sebi?

Ne uvek. Ali, često mi je sve to uzburkalo tokove života. Nisam stena.

Čemu se radujete?

Pripremam se za jedno veliko putovanje po Australiji.

napomena : tekst je u potpunosti preuzet iz lista POLITIKA

Unos komentara je omogućen samo ulogovanim korisnicima.