Aleksandar Marić, suvlasnik fabrike čokolade Adore - Čokoladni revizor

Čokolada mu se smučila samo jednom, kada je pre dva meseca za pet minuta pojeo 300 grama.

U fabrici čokoladnih pralina Adore, čiji je vlasnik Aleksandar Marić, radnici su u isto vreme napravili deset proizvoda. Pošto daje konačan sud, Marić je morao da proba sve ukuse. To je jedini put kada je rekao da više neće jesti čokoladu. Narednih dva dana.

U ozbiljne poslovne vode zaplovio je kao student. Do tada je ovom jedinom fabrikom praline u Srbiji upravljala njegova tetka, Mirjana Kostić, ali je zbog zdravstvenih problema posao morala prepustiti sestriću. Bez iskustva, sa pet ispita do diplome i 25 godina postaje suvlasnik, menadžer, direktor prodaje… Pošto je od tada prošlo tri godine, a Adore ne samo da opstaje na tržištu već i osvaja nova, jasno je da tetkin naslednik nije razočarao. Praline su postale deo zvaničnog poklona predsednika Srbije, kupuju ih najveće kompanije na domaćem tržištu kao dar svojim partnerima, a nedavno je isposlovao da se u vidu franšize nađu i na hrvatskom tržištu.

U poslu mu je donekle pomoglo menadžerisanje po beogradskim lokalima tokom studentskih dana. “Organizacija ljudi mi nije bila strana upravo zbog toga. Svojim najvećim nedostatkom, međutim, smatram što nemam korporativno iskustvo, ali mi to trenutno ne predstavlja veliki hendikep jer Adore nije korporacija”, kaže on.

U početku je nailazio na mnoge probleme od kojih su neki uzrokovani i njegovim godinama. U banci su mu se obraćali sa: “Izvoli, dečko” što ga je nerviralo. I on je međutim pravio greške. Seća se kada je na ugovaranje posla sa direktorkom jedne od najvećih banaka otišao u majici i farmerkama, jer nikada, pa ni danas, nije voleo formalno oblačenje.

“Žena je bila vidno iznenađena kako sam bio obučen. To je u početku bio moj revolt, jer sam se krio iza svog proizvoda. Razmišljao sam kao da nisam direktor neke velike firme sa nekoliko stotina zaposlenih i da mogu sebi da dozvolim da ne nosim odela”, priča ovaj Beograđanin. Shvatio je da je pogrešio jer taj posao nije uspešno završen. Banka je čokoladu kupila od druge kompanije, a veruje da se to desilo zbog njegovog izgleda koji je poručio da je svoje afinitete stavio ispred posla. Takve greške više ne pravi iako nije zavoleo odela, niti se prijatno oseća u njima. Zato nikada ne nosi kravatu.

Iako mu je prva ljubav revizija, što je i diplomirao na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, rukovođenje “čokoladnim svetom” mu ne predstavlja problem. Gurman je i obožava čokoladu, ali isključivo konzumira svoju, bar 100 grama dnevno. Ne voli da jede svašta, a Adore je, kako kaže, najkvalitetnija čokolada na srpskom tržištu.

“Ne volim nekvalitetnu hranu, ne volim da pijem loše vino. Hedonista sam. Pre ću da kupim manje pakovanje, a skuplje”, kaže Aleksandar. Voli razne ukuse, meša kiselo i slatko, slano i slatko. Kaže da drugim ljudima obično pripadne muka kad vide šta se sve nađe u njegovom tanjiru.

Hrana je presudna i kada bira zemlje koje će posetiti. Istru je zavoleo zbog „nikad svežije“ ribe koju je jeo, uživao je i u njihovom vinu i siru. Belgiju voli zbog peciva i najkvalitetnijeg piva, koje inače nije njegov omiljeni napitak. Hrana mu se sviđa i u Francuskoj i Španiji, ali ne voli Italiju jer mu se desi da naruči jedno, a dobije drugo i da piće sipaju u prljave čaše.

Jedan san mu je da ceo Jadran obiđe svojim jedrenjakom, drugi da automobilom proputuje Evropu, a treći da ima kuću na moru. Doskora je Beograd bio njegov jedini izbor, grad u kojem je proveo ceo život, najpre na Zvezdari, potom na Novom Beogradu. Odrastanje u tim delovima grada bilo je potpuno različito. Na Zvezdari je, kaže, „bilo važno da se dokažeš, da budeš mangup iz centra“ s čim se on nije teško nosio jer je trenirao džudo „pa niko nije ni bio zainteresovan da se bije“. Ipak više je voleo da igra fudbal i vozi skejt. Skejt je obožavao, ali je prestao da ga vozi posle osnovne škole. Pokušao je pre dve godine, pao i shvatio da to više nije igračka za njega.

Nekultura ljudi u glavnom gradu je počela, međutim, mnogo da ga nervira, pa sada razmišlja gde bi to još mogao da se oseća “kao kod kuće”.

“Krit je fantastičan, jer ima fino zelenilo, lepe plaže i siguran je, poseduje duh koji je Beograd imao osamdesetih. Istra je isto jako lepa i slovenačko primorje je takođe lepo, ali njihova mana je što nemaju lepe plaže”, kaže Aleksandar koji kad ima vremena uživa na Dunavu jer ga voda opušta.

Tetka mu i danas pomaže u poslu jer je njeno iskustvo, kako kaže, neprocenjivo. Ima razvijeniju intuiciju od njega i bolje oseti neprilike. U posao je uključio i devojku, diplomiranog psihologa. Ponosan je što je prihvatila da radi i kao sekretarica i kafe kuvarica, ali i istraživač tržišta. Saradnja sa porodicom je mač sa dve oštrice, zato se rukovodi onom „družba je družba, a služba je služba“.

„Svaka medalja ima svoju stranu. Apsolutno sam siguran da mi familija želi dobro, dok radnik radi za platu od prvog do prvog. U tom smislu je lakše raditi sa nekim ko je rođak ili s kim imate emotivan odnos. Ali kada su greške u pitanju onda je teže, jer radnika lako kaznite, ali rođaka je teže, ustežete se. Takođe pre bih prihvatio savet nekog iz porodice nego zaposlenog iako je možda u pravu“, kaže Aleksandar.

Da ne rukovodi ovom firmom sigurno bi se bavio finansijama, računovodstvom ili revizijom, ali bi teško iz ove pozicije mogao da se prebaci na položaj običnog radnika. Misli da je lakše raditi za platu jer posle radnog vremena ne bi razmišljao o poslu i zasigurno bi imao 20 dana odmora, a ne 10 koliko je iskoristio prošle godine. Ali je svestan da kao radnik nikada ne bi ostvario snove, zato je njegov izbor da ostane tu gde jeste.

poziv na pretplatu na