Aleksandar Šapić, vaterpolista - Bio sam najplaćeniji vaterpolista na svetu

Aleksandar Šapić

Istaknuti vaterpolista je stavio tačku na svoju karijeru i priča o tome kako se, kao dete, davio, odlasku iz "Partizana" iz inata, trenerima Ratku Pejoviću i Vlahu Orliću, glupoj tuči sa Šefikom, glumi sa Trifunovićem, ljubavi kao suštini života...

Ovo je razgovor sa Aleksandrom Šapićem (31), sad već bivšim vaterpolistom, koji je u utorak, 12. maja 2009. godine, još bio član ekipe "Šturma" iz Rusije. Ali, toga dana, kad je i vođen ovaj intervju, Šapić je zvanično saopštio da stavlja tačku na period života u kome se proslavio.

A on je jedan od najuspešnijih srpskih sportista! U ovu tvrdnju niko ne bi trebalo da sumnja. Jer, u ozbiljnoj analizi svih srpskih sportskih događanja, pa i u godinama pre rođenja Šapića, dobio bi se – isti rezultat.

Evo nekoliko brojčanih dokaza ove tvrdnje: učestvovao je u osvajanju dvadeset medalja sa državnim timom. Sa klubovima je osvojio dvadeset jednu titulu. Igrao je 385 utakmica za reprezentaciju i postigao 981 gol! Četrnaest sezona u nizu, od 1996. do 2009. bio je u Srbiji, Italiji i Rusiji najbolji strelac tih liga. U karijeri je postigao 2.575 golova!

Šapić je, bez sumnje, vrlo ozbiljan, obrazovan i elokventan čovek koji, kazao je, ne voli mnogo da govori o ličnom životu i osećanjima privatne prirode. Naravno, činjenica je da je u braku sa Ivanom. I činjenica je da o ljubavi, kao i o dvojici svojih trenera, priča biranim rečima... Ovo je samo znak da on, posle svega, i uoči novih životnih borbi koje ga, u površnom kontaktu, čine preozbiljnim, ima i niz emocija, koje, uprkos stavu, ne može baš da sakrije...

U kom okruženju ste odrasli?

Živeo sam u porodici koja se ni po čemu nije izdvajala od ostalih, prosečnih, srpskih zajednica. Otac Miloš je defektolog, a majka Slavojka nastavnica. Imam i brata Vladimira koji je mlađi od mene dve godine...

Ko je brinuo o Vašem školovanju?

Niko posebno. Roditelji su nam napravili takvu atmosferu u kući da je škola, i meni i bratu, uvek bila na prvom mestu. Deo srednje škole sam završio kao redovan, a deo kao vanredan učenik. A potom sam stigao na fakultet. Prvo na DIF, koji zbog sportskih obaveza nisam mogao redovno da pratim, pa na Sportsku akademiju. Zatim na treću godinu Sportskog menadžmenta, na Univerzitetu "Braća Karić". I 2002. godine sam – diplomirao.

Kad ste proplivali?

Jednog detalja se ne sećam, ali roditelji su mi o tome pričali. Kad sam imao godinu i po bili smo na moru. Iz gumenog čamca sam upao u vodu i potonuo. Kad su me izvukli bio sam, kažu, uplašen. Proplivao sam kasnije. A kad sam imao šest godina već sam bio "vaterpolista". Stanovali smo u Novom Beogradu, blizu Sportskog centra "11. april". Upisao sam se u vaterpolo školu "Crvene zvezde". I u "Zvezdi2 sam ostao do 1991. godine, do moje trinaeste.

Šta se tada dogodilo?

Naš bazen je, iz tehničkih razloga, zatvoren, a cela "Zvezdina" vaterpolo škola je raspuštena. Ostao je samo prvi tim koji je trenirao i igrao na Tašmajdanu. Tada sam otišao u "Partizan" kao pionir, a za godinu dana sam prošao kroz sve kategorije i stigao do prvog tima u četrnaestoj godini! Trener je bio Nenad Manojlović. Osvojili smo tada moj prvi trofej, Kup Jugoslavije u meču protiv "Jadrana" iz Herceg Novog. Ali, posle toga sam se vratio u "Zvezdu" iz inata!

Zašto ste to učinili?

Mislio sam da u prvom timu "Partizana" moram da igram više. Na primer: u finalu plej-ofa, protiv "Zvezde", nisam ni bio u ekipi. Tada sam baš bio ljut. U "Zvezdi" sam ostao jednu i po sezonu, uz trenera Ratka Pejovića. Ali, "Zvezda" se posle toga raspala. U druge ekipe je otišlo sedamnaest igrača!

Ko je tada bio uz Vas?

Moj mentor je, sticajem okolnosti, bio trener Vlaho Orlić. Došao je kod nas u stan i pozvao me u "Bečej". Oca i mene je osvojio pričom. Nije rekao da je taj poziv za mene sudbonosan. Iskreno je kazao: "Ti ćeš, u svakom slučaju, biti ono što bi trebalo da budeš, ali bilo bi lepo da dođeš do mene, u Bečej". I u tom klubu sam bio sedam sezona, do 2001. godine. Sa igračima Bečeja sam 2000. godine osvojio – Ligu šampiona Evrope!

Kojim putem ste zatim krenuli?

Toga leta sam imao puno ponuda, a hteo sam da ostanem u "Bečeju". I odbio sam sve pozive. A krajem avgusta su mi u Bečeju kazali da nemaju para... I više nisam mogao da biram klub. Otišao sam u Italiju, u Kamolji, mesto pored Đenove. Bila je to odluka van moje volje, ali ispostavilo se, kasnije, i jako dobar potez. Za te tri godine sam ih sa dna tabele odveo u sam vrh. Posle toga sam, na dve godine, otišao u Savonu, grad sa druge strane Đenove. A potom sam promenio i klub i državu. Potpisao sam trogodišnji ugovor sa ruskim "Šturmom" ...

Da li ste tada bili najplaćeniji na svetu?

Da. To je istina. Naravno, ne mogu da kažem o kojoj sumi je reč. Takav je dogovor. Znam samo da takav ugovor niko nikad nije potpisao.

Ko je presudno uticao na Vaš razvoj?

To su Ratko Pejović i Vlaho Orlić. Ratko mi je u "Zvezdi" ukazao veliko poverenje. Dao mi je takvu slobodu u igri da je to bilo baš zadivljujuće. U takvoj igri razvio sam sve svoje kvalitete. I ja sam Ratku neizmerno zahvalan... A Vlaho Orlić je na mene uticao na drugačiji način. U to vreme sam bio malo drčan dečko, pa i "ovakav" i "onakav", a Vlaho je, ipak, sve to razumeo. Imali smo niz dogovora i razgovora u kojima mi je dao veliko samopouzdanje. Nikad me nije lagao. Hvala mu od srca...

Kad ste sebi kazali: ja sam igrač?

Bilo je to posle Olimpijskih igara u Atlanti 1996. godine. Imao sam tada osamnaest godina. Nismo tada uspeli. Ostali smo bez medalje, ali bio sam u društvu najboljih vaterpolista sveta. Od naših tu su bili Milanović, Šoštar, Vičević…

Voleli ste napad, a odbranu?

Od jedanaeste godine uvek sam davao puno, puno golova, ali specifičnost vaterpola, za razliku od velikog broja drugih sportova, jeste činjenica da napadač nema privilegiju da ne igra odbranu. Ako jedan igrač to ne čini to se jako vidi. I ja sam to maksimalno poštovao.

Koje igre i trofeje posebno pamtite?

Interesantno je da to nemam. Volim sve svoje utakmice i sve trofeje. Jer, svakoj utakmici sam prilazio kao da mi je prva, a istovremeno i poslednja. Nikad nisam razmišljao ni o onome šta je bilo ni o onome šta će da bude. Uvek sam, i van bazena, koncentrisan na trenutno stanje, na sadašnjost.

Odrekli ste se igre, a vaterpola?

Zasad ne razmišljam ni o kakvom radu u vaterpolu.

Čime se ponosite?

Mogu da "okrenem" pitanje. Ne stidim se ničega što sam uradio. A ponos je relativna stvar. To sam, što sam. Sve je to moj život. Iz onoga što nije bilo dobro izvukao sam pouke. I to sam bio ja. Uvek se trudim da budem bolji i da neprestano radim na sebi. To je suština života.

A kako objašnjavate sukob sa Šefikom?

Dogodilo se to posle našeg poraza od Amerikanaca u polufinalu Olimpijskih igara u Pekingu. A pre toga od njih nismo izgubili deset godina! Mi smo obojica, tom tučom, napravili glupost. To je istina. Ali, bez takvih gluposti u sportu nema rezultata.

A bili ste i glumac. Zašto?

Oduvek sam želeo da prisustvujem snimanju filma. Hteo sam da vidim kako to izgleda s druge strane kamere. I moj prijatelj, glumac Sergej Trifunović, mi je rekao da u filmu "Kad porastem biću kengur" ima jednu ulogu za mene. I prihvatio sam taj izazov. Igrao sam lokalnog siledžiju sa Voždovca... Bilo mi je to lepo iskustvo i druženje. Bili su tu još glumci Nikola Đuričko, Gordan Kičić, Marija Karan, Nebojša Glogovac...

Kad ste Borisu Tadiću kazali da napuštate vaterpolo?

Ljudi iz Demokratske stranke, sa kojima sam jako blizak, znali su da ću to učiniti još pre nekoliko meseci. Svi oni su podržali ovu moju odluku. Učinili su to zato što ja znam da je to najbolje za mene, a oni mi veruju.

Od kada ste u stranci i zašto?

Bilo je to krajem 2004. godine. Tada je Boris Tadić preuzeo vođenje stranke i države. To je bio moj glavni razlog za ulazak u politiku, jer sam i lični prijatelj sa Borisom, a i naša viđenja politike se poklapaju. I još nešto o ukupnoj politici: Različiti politički stavovi su dobri, i oni bi trebalo da nas vode napred, ali ne smeju da nas dele...

Da li imate tremu pred nove izazove?

Nemam tremu, ali imam nepoznanicu. Na jedan način sam živeo dvadesetak godina, a sad moram da promenim navike i životni raspored. I sa te strane imam dozu neizvesnosti.

Koje želje imate?

Moja osnovna potreba je da radim na sebi i da se dokažem u svakom poslu. Želim to nevezano za moju bivšu karijeru u kojoj sam, u jednom trenutku, bio i najbolji igrač na svetu. Sad tražim nova dokazivanja...

Šta Vam je najvažnije u poslu...

Data reč nije samo jača od zakona, ona je jača od svega. I to ne samo zbog onoga kome se obraćam, već zbog sebe. Suština života je biti iskren prema sebi, a to, u prenosnom smislu, znači i prema drugima.

... a šta u životu?

Da budem zadovoljan sobom. Kad sam zadovoljan, i kad sam dobar sebi, dobar sam i drugima.

A šta Vam je u druženju najvažnije?

Druženje doživljavam kao spajanje zajedničkih interesovanja. Jer, kad nemate zajednička interesovanja, nema ni druženja. A ukoliko se u tom druženju rodi iskren odnos, pun poverenja, to prerasta u prijateljstvo do kraja života. Sve to važi i za druženje sa muškarcima i sa ženama.

Koliko Vas poraz slama?

Poraz jako teško podnosim i u tom trenutku me slama. Ali mi i ukazuje na potrebu da još kvalitetnije priđem određenom problemu. A, na drugoj strani, pobedama se nikad ne vraćam.

Da li Vam je brak životna prekretnica?

To su neki privatni odnosi o kojima nikad nisam želeo puno da pričam. Brak, kao i sve što nam se dešava na ličnom planu, okreće nam život. To je istina. Zato je moj odgovor na ovo pitanje: da!

Kako doživljavate ljubav?

Normalno je da ljubav sve pobeđuje. Suština života je ljubav svake vrste. Ali, ljubav je, u svojoj suštini, kompleksan odnos koji niko nikad nije mogao konačno da definiše. Ono što važi za mene, ne važi za vas...

(Napomena: tekst je u potpunosti preuzet iz lista "Politika" od 24.05.09)