Izvor: eKapija | Četvrtak, 03.01.2019.| 16:53

Mirjana Ćuk, botaničarka - Nikada nisam bila opterećena velikim snovima

Mirjana Ćuk
Od Valjeva do Novog Sada vodio ju je put za naukom i obrazovanjem. Ipak, veliki grad je zamenila selom, jer su muž i ona odlučili da žive u selu pored Novog Sada - Kisaču. Detinjstvo je provela u Brankovini, pa je rano shvatila da je život u maloj sredini jednostavan i ispunjen. Mirjana Ćuk kaže da ne žali ni za čim u svojoj karijeri. Ona je asistentkinja na katedri za botaniku, na Departmanu za biologiju i ekologiju Prirodno-matematičkog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu, gde je ujedno i na doktorskim studijama.

Raduje se svakom odlasku na posao i ne bi mogla da zamisli da radi bilo šta drugo. Uvek se vodi idejom da u onome što čovek radi, mora i da uživa, jer jedino će tako rezultati njegovog rada biti ono što je zapravo njegov maksimum. Smatra da je ljubav prema poslu ili prema tematici istraživanja ono što se vidi i u kvalitetu rezultata, jer kada nešto volite da radite "otaljavanje" nije opcija.

- Nikada nisam bila opterećena velikim snovima. Samo sam želela da vidim ceo svet i da budem naučnik. Dobro, iz ove perspektive je to "samo" - počinje Ćuk razgovor za naš portal.

Povod za ovaj intervju bio je to što je Mirjana Ćuk jedna od ovogodišnjih dobitnica nacionalnih stipendija "Za žene u nauci". Ona je nagrađena za projekat Status i vremenska dinamika flore i vegetacije Deliblatske peščare, a njen naučno-istraživački rad je usmeren na diverzitet flore i vegetacije, kao i na faktore njihovog ugrožavanja i metode aktivne zaštite.

Sa dodele nacionalnih stipendija Za žene u nauci
- Ponosna sam na nagradu Žene u nauci, jer je to priznanje koje u punom smislu reči ohrabruje i podržava naučne ideje i naučnice. Ova nagrada je jedno od najprijatnijih iskustava u mom životu i lično i profesionalno - kaže sagovornica eKapije.

Trenutno je angažovana na više projekata. Najpre, tu je doktorska disertacija i jedan njen deo je podržan programom "Za žene u nauci". Disertacija je u završnoj fazi, a naša sagovornica se nada da će finale, odnosno odbrana, biti 2019. godine. Osnovna tema jeste procena statusa i dinamike flore i vegetacije Deliblatske peščare, za poslednjih 200 godina. Očekuje da će rezultati biti značajni za buduće korake u zaštiti ovog Specijalnog rezervata prirode, kao i vrednih vrsta i staništa na ovom području koje je jedinstveno u Evropi i svetu.

Ljubav prema botanici i biologiji se, u njenom slučaju, javila već u osnovnoj školi. Tada je već znala da će se baviti naukom.

- Moj slučaj je klasičan primer kako dobar nastavnik može da utiče na učenika, da ga afirmiše. Moja nastavnica biologije, Vesna Mandić, je fantastičan predavač i divan čovek, a njeni časovi su bili prozor u materiju i poziv koji me je osvojio za ceo život. Tako su temelji postavljeni, nadograđeni su u Valjevskoj gimnaziji, Društvu istraživača Vladimir Mandić-Manda, a na fakultetu i kroz rad u Naučno-istraživačkom društvu studenata biologije i ekologije Josif Pančić je sve postalo još konkretnije i bliže - objašnjava Ćuk.


Nauka kao način življenja

Kada je završila osnovne studije, Mirjana Ćuk je želela da nastavi školovanje dalje, ali i da ne opterećuje kućni budžet. Na fakultetu, u tom momentu, nije bilo mogućnosti za uključenje na projekat, pa je sama tražila posao.

- Jako je bilo teško naći posao za biologa. I danas je. Prvi zvaničan posao je bilo čuvanje dece. Nije trajalo dugo, jer sam ubrzo uključena na naučno-istraživački projekat na Departmanu za biologiju i ekologiju Prirodno-matematičkog fakulteta u Novom Sadu.

Nastavu je, kako kaže, oduvek jako volila. Raditi sa studentima je uvek inspirativno, smatra naša sagovornica.

- Ne može da vas ne ponese ta energija, njihova snaga i ideja da mogu - i hoće - promeniti svet. Uživam u pripremi vežbi, smišljanju novih tema koje bi obrađivali. Među studentima uvek ima puno posvećenih, gladnih znanja, onih koji sa nestrpljenjem očekuju svaku vašu rečenicu. Takvi se uvek prepoznaju. Ima i onih drugih, koji su možda shvatili da ne vole to što studiraju ili baš nisu oduševljeni botanikom ili su jednostavno nezainteresovani. Izazov je odgovoriti i jednima i drugima. Zainteresovati ih, saslušati, dopreti do njih i naterati da i vas čuju.

Ona smatra da njen posao, s jedne strane, kao i svaki drugi, zahteva marljiv rad, ljubav i nepresušni entuzijazam.

- Sa druge strane, nauka je način života, način razmišljanja. Ne pušta vas ni vikendom, ni praznicima. Zato je bitno imati razumevanje i podršku porodice.

Za dobre rezultate u nauci je jako važna i radna atmosfera. Institucija koja je uvek iza vas i uz vas, stručni i više nego pristupačni mentori, fantastične kolege, smatra naša sagovornica. Ona ističe da dobar tim može da produkuje samo odlične rezultate.

- Važan element za uspeh u nauci jesu dostupna materijalna sredstva za realizaciju istraživanja. Na žalost, bez novca se ne može, pa ni u nauci. Terenska oprema, troškovi koje terenski rad nosi, literatura, troškovi analiza u laboratoriji – sve to mora nekako da se isfinansira. Sve pomenuto je podjednako važno, bez obzira da li ste naučnica u Srbiji ili bilo kojoj drugoj državi Evrope ili sveta.

Naša sagovornica objašnjava da radna atmosfera za naučnike u Srbiji nije uvek povoljna, naročito kada je finansiranje u pitanju.

- Svi naučnici u Srbiji očekuju promene koje će doneti novi Zakon o nauci i istraživanju i šta će biti sa 1.700 već angažovanih mladih istraživača na fakultetima - zaključuje ona.



Detinjstvo u Brankovini

U profesionalnom smislu, kako kaže, nezahvalno je sebe evaluirati. Uvek govori da svakome treba samo dati priliku da pokaže šta može i šta zna. A postoje jasni sistemi, bar je u nauci tako, koji mogu da vas i vaš uspeh svrstaju negde u taj koordinatni sistem, dodaje ona.

Ipak kada govori o uspehu generalno, za nju je srećna porodica najveći uspeh, jer to je temelj za sve ostalo. Zdravlje i porodica za nju nemaju cenu. Toplina doma i najmiliji, to joj donosi najveću radost.

- Porodica je za mene oduvek ima veliki značaj, a od kada sam postala majka, taj značaj je ogroman. Na kraju dana, kakav god on bio, sve može da se anulira sa par osmeha ili zagrljaja. Živimo u vremenu kada je stresa puno, živimo brzo, a sve češće nas okružuju stravične bolesti. Strepnja za bližnje, naročito zbog nepredvidivosi i nepoznavanja savremenih bolesti se neminovno javlja.

Odrasla je u Brankovini gde je, kako kaže, imala čarobno detinjstvo - "skromno, ali emotivno bogato".

- Odrasla sam u jednom seoskom, tradicionalnom domaćinstvu. U takvom okruženju se lako stiču radne navike, ali i etički i moralno ispravne vrednosti. To utemeljenje mi je od ogromnog značaja za ceo život. Roditelji su bili strogi, ali uvek pravični i puni ljubavi. Nikada u životu ih nisam slagala. Prosto to nije bila opcija, ne zbog strogoće, nego su u nas, svoju decu, utkali tu potrebu za iskrenošću. Za njih mogu samo da kažem da bih volela da svom detetu budem baš takav roditelj.

Idiličnu porodicu danas ona pokušava da gradi sa svojim suprugom, takođe na selu, zato što je život u maloj sredini jednostavan i ispunjen, a članovi porodice su upućeniji jedni na druge i grade jače i stabilnije veze.

Detinjstvo su joj, pored porodice, obeležili i prijatelji.

- Još u vrtiću sam upoznala svoju današnju kumu Radu i "sestru po duši" Ivanu, a potom i brojne prijatelje za ceo život, u Gimnaziji i na fakultetu – Ivana, Miloša, Gutu, Mimu, Tanju, Olju, Radu... Sada samo odrasli ljudi, mnogi već imaju porodice, a veliki broj je i rasut po svetu.

Naša sagovornica, prisećajući se života u Brankovini, dodaje da joj je detinjstvo bilo ispunjeno igrom, smehom, radošću.

- Sati i sati u igri žmurki, fudbala, sankanja. Tada je u selu bilo mnogo više dece. Pripremali smo svakog leta pozorišne predstave za naše roditelje, prijatelje i rođake. To smo pokrenuli sami, mi, deca. Baš smo bili maštoviti. Čitavu osnovnu školu su obeležili stihovi Desanke Maksimović. Desanka je živela i sahranjena je u Brankovini, pa smo moje sestre i ja često učestvovale u događajima koji su njoj posvećeni. Stihovima i recitovanju, pa i glumi, nas je učila naša divna nastavnica srpskog jezika Cana Vasiljević. Zaista sam imala tu sreću da od prvih školskih dana budem okružena kvalitetnim nastavnim kadrom i to je dalo značajnu dimenziju u mom životu. Ovo važi i za Valjevsku gimnaziju, koja oduvek drži visoke standarde u kvalitetu obrazovanja.

Ona na kraju razgovora za sebe kaže da je zasigurno uporna, u svemu, i da to može biti vrlina. Međutim, kako kaže, vrlo često se upornost graniči sa tvrdoglavošću, što može da bude i nezgodna mana.

S.Šojić

Unos komentara je omogućen samo ulogovanim korisnicima.