Izvor: eKapija | Utorak, 25.12.2018.| 15:49

Mirjana Ljubojević, doktor biotehničkih nauka - Rasla sam uporedo sa decom

Mirjana Ljubojević
U šali ume da kaže da je profesija ispunjava 200%. Budući da je fakultet nastavno-naučna institucija, svi pored časova nastave imaju i projekte u okviru kojih se bave istraživanjima - prvih 100% ispunjava je profesija nastavnika na fakultetu, a drugih 100% poziv istraživača na projektima. Zato ne čudi što joj je u poslu, kao i u životu, najvažnija ljubav.

Glavna vrlina joj je to što ma koliko u prvi mah teško podnosila kritike, uvek je spremna da o njima dobro razmisli i usvoji ih, dok su joj, prema sopstvenom priznanju, najveće mane brzopletost i neorganizovanost.

Mirjana Ljubojević, doktor biotehničkih nauka, je docentkinja za užu naučnu oblast Hortikultura i pejzažna arhitektura na Poljoprivrednom fakultetu u Novom Sadu. U intervjuu za naš portal ona govori o svojoj profesiji, izazovima i planovima.

Povod za ovaj intervju bio je to što je Mirjana Ljubojević jedna od ovogodišnjih dobitnica nacionalnih stipendija "Za žene u nauci". Ona je nagrađena za projekat Oplemenjivanje voćaka na otpornost prema patogenima u funkciji održivog i socioekonomskog razvoja. Naučno istraživački rad obuhvata oplemenjivanje hortikulturnog bilja od značaja za unapređenje nauke i struke, a usmeren je i na popularizaciju urbanog baštovanstva i voćarstva.

Ljubojević je trenutno angažovana na tehnološkom projektu Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, projektu Pokrajinskog sekretarijata za visoko obrazovanje i naučno-istraživačku delatnost i jednom Horizont 2020 projektu Evropske unije. Sva tri su u završnoj fazi, kako kaže, u okviru njih mnogo je uradila, a još više naučila tako da je sad spremna da u narednom periodu kao rukovodilac aplicira na neki od budućih raspisa.
Sa dodele nacionalnih stipendija Za žene u nauci


- Moja životna filozofija je nikada i nikako se ne porediti i ne takmičiti sa drugima. Jedina osoba koju treba da prevaziđemo i od koje treba da budemo bolji svakog novog dana, jesmo mi od juče. Iz svega što nam se nađe na putu, bilo da su to situacije ili osobe, treba nešto novo da naučimo i sebe učinimo boljima - počinje razgovor za eKapiju Mirjana Ljubojević i napominje da miran san za nju nema cenu.

Pored svih priznanja i nagrada, najvećim uspehom ona ipak smatra svoju porodicu, a pre i iznad svega desetogodišnju ćerku i petogodišnjeg sina. Bez njih, kako kaže, sve što radi ne bi imalo smisla.

- U svojoj karijeri najponosnija sam na to što sam rasla uporedo sa decom. Bilo je puno teških trenutaka, ali je putanja uvek bila uzlazna. Realno ni za čim ne žalim, ali kao izrazito samokritična osoba, uvek smatram da sam mogla uraditi bolje i više, pa bih uslovno mogla reći da žalim što nisam uradila više za ovih 10 godina.

Saradnja sa kolegama kao ključ uspeha

Kaže da u situaciji u kakvoj jesmo, na nama je hoćemo li sedeti skrštenih ruku i žaliti se na uslove ili ćemo izvući najbolje što možemo.

- Ulaganja u nauku su generalno mala, dok je saradnja sa privredom nedovoljna. Sredstva za rad nisu na zavidnom nivou, a nabavku otežavaju tenderi, zbog kojih ne smete sebi dozvoliti da vam nešto zatreba u datom trenutku. Sve mora biti dobro isplanirano godinu dana unapred, što znači da vi tokom istraživanja dolazite u problem ako se desilo nešto novo i ako je istraživanje dobilo drugačiji smer. Zapravo to je potpuni apsurd. Najveći izazov i sreća jeste kada istraživanje dobije nepredviđeni tok i odvede vas u sasvim novom pravcu, ka novim rezultatima i zaključcima. Spas u ovakvim situacijama nalazimo u kontinuiranoj saradnji, kako sa drugim istraživačkim grupama i Departmanima Poljoprivrednog fakulteta, tako i sa drugim fakultetima našeg Univerziteta.

Povezivanje i saradnja, su kako kažu, temelji uspešnog bavljenja naukom, ne samo zbog materijalne strane, nego i zbog razmene ideja i iskustava. Dakle, koliko god da je teško, uz podršku kolega i profesora mogu se uspešno prevazići tekući problemi, dodaje naša sagovornica. Uz sve navedeno od žene se naravno očekuje da istim kapacitetom i u isto vreme bude naučnica, nastavnica, supruga, majka i domaćica. Tako da je pored podrške na poslu, neophodno razumevanje i od strane porodice.

- Kada to imate, onda ste pored temelja sagradili i stubove koji uspešno nose sve što u budućnosti stvarate.

Ona dodaje da postoje razne predrasude o obrazovanju i studiranju u Srbiji. Često se čuje da su nam studenti inertni, ali naša sagovornica misli da je to do samih profesora.

- Bezbroj puta mi se desilo da su studenti nezainteresovani ili uspavani, jer su prethodno veče učili nešto drugo, crtali projekte do jutra ili proveli veče na nekoj žurci. Tada menjam pristup i način izlaganja kompletno. Razbudim ih pitanjima, nateram da razmišljaju, da učestvuju, diskutuju pa i zaključuju iako im je nova lekcija potpuno strana i nepoznata. Već sledeći čas nema potrebe da ih razbuđujem, sami postavljaju bezbroj pitanja, što nastavi daje sasvim novu dimenziju. Uvek ih interesuju noviteti i praktična primena onoga o čemu pričamo, situacija kod nas u poređenju sa drugim gradovima i zemljama, što me posebno raduje i podstiče da svake godine menjam svoje prezentacije i izlaganje

Sagovornica eKapije naglašava da je raditi sa studentima i mladima privilegija, na obostranu korist i zadovoljstvo.

- Koliko god da oni nauče od nas, toliko i više mi svakodnevno učimo od njih. Oni od nas usvajaju znanje, a mi od njih energiju i odlučnost, što je dobitna kombinacija za sve.

Srbobran - mesto odakle je sve krenulo

Mirjana Ljubojević je nakon diplomiranja 2007. godine zaposlena na Katedri za hortikulturu i pejzažnu arhitekturu, Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu, samo su se njena zvanja menjala. Počela sam kao istraživač-pripravnik, pa istraživač-saradnik, da bi nakoh odbranjene teze bila birana u docenta. Trenutno je u toku izbor u zvanje vanrednog profesora.

Sklonost ka biološkim naukama joj je, kako kaže, došla zahvaljujući nastavnicima u gimnaziji u Srbobranu, a naročito nastavnici biologije Dari Mudrinski.

- Zahvaljujući njoj veoma lako sam savladavala i povezivala gradivo iz fiziologije, genetike, biohemije... a takav multidisciplinarni pristup je danas ključan ukoliko se bavite naukom. Osnova je postojala, ali zahvaljujući mom mentoru prof. dr Vladislavu Ognjanovu, koji je prepoznao moj potencijal, ja sam usmerena upravo na biotehničke nauke i angažovana na projektu koji se bavio oplemenjivanjem biljaka.
Celokupno detinjstvo i školovanje provela je u Srbobranu, a san koji se nije ostvario bio je da nikada ne izađe iz tog vojvođanskog mesta. Naime, kao dete smatrala je da je ceo svet tamo, jer je u doba kada se sve rušilo i razaralo devedesetih godina, imala sve i bila ušuškana u tu svoju idiličnu sliku.

- U najgorim restrikcijama i sankcijama, roditelji su nam od svega pravili uzbudljive događaje za pamćenje. Toliko toga pamtim, da bi nekoliko intervjua bilo neophodno da sve ispričam. Doba bez struje je bilo idealno vreme za kartanje, jer baš tako i treba da bude, uz sveću, kada je lakše sakriti neku kartu, a ledeni dani nisu bili bauk, nego povod da se zgrabe klizaljke i ide na do dna zaleđenu Krivaju, od jutra do mraka. Više puta nedeljno imali smo sportske aktivnosti, ali jedino šta me je trajno interesovalo bili su folklor i ples. Ti trenutci su bili i ostali nezamenjivi, jer gde su muzika i igra tu je druženje najlepše i najiskrenije. Lepe dane provodili smo u parku, a u kuću smo ulazili tek posle desete opomene da je vreme za kupanje. Sve je bilo jednostavno, opušteno i rešivo, a kroz šta su roditelji prolazili, mogu samo da naslutim. Njihova je žrtva bila ogromna, ali su uspeli u svojim namerama i trajno me formirali ovakvu kakva sam danas - priseća se naša sagovornica i dodaje da su naravno tome doprineli i nastavnici u osnovnoj i srednjoj školi koji su je učili ne samo gradivu nego i životu.

Posledica toga je bila njena potpuna neopredeljenost prvo za srednju školu, a kasnije i fakultet. Sve ju je interesovalo, pa se odlučila za gimnaziju, kako bih odložila tako važnu životnu odluku još par godina. Tri su se opcije iskristalisale blagovremeno – medicina, poljoprivreda i engleski jezik.

- Danas bih metaforički mogla reći da sam ostvarila sve tri – doktor sam biotehničkih nauka, koji se toliko često služi engleskim jezikom, da čak i razmišlja na istom - zaključuje naša sagovornica.

S.Šojić


Unos komentara je omogućen samo ulogovanim korisnicima.