Izvor: Blic | Subota, 25.04.2009.| 13:17
Izdvojite članak Odštampajte vest

Rasim Ljajić, ministar rada i socijalne politike - Bez nadmenosti

Rasim Ljajić

Za osamnaest godina koliko se bavi politikom nije se promenio. U tome je izuzetak. Bez arogancije i samovažnosti koja dolazi s funkcijama. Bez nadmenosti, nedodirljivosti i viška sujete tako karakteristične za ovdašnje političare. Sa stalnom mišlju da će se sve to sa politikom jednog dana završiti. Rasim Ljajić je jednostavan čovek i racionalan političar.

Rođen 28. januara 1964. u Novom Pazaru u radničkoj porodici. Otac mu je bio zidar koji je trideset godina radio u Nemačkoj, a majka domaćica čija je dužnost bila da odgaja tri sina i čuva kuću. Leti i za vreme praznika otac bi dolazio na kratko i deca su ga uvek bila željna. Rasim je verovao da je Nemačka zemlja iz snova odakle mu stižu "adidas" patike i kopačke kao pokloni od oca zato što je izuzetno talentovan fudbaler. Ali kad je jednom prilikom otišao da poseti oca, srušili su se njegovi snovi. Otac je živeo u baraci zajedno sa dvadesetak radnika, dolazio je s gradilišta kasno, umoran i Rasim je od tada sasvim drugačije vrednovao novac koji im je otac slao. Tada je, kaže, sazreo i još više zavoleo oca.

Mada je po talentu bio veliki fudbaler, između lopte i knjige odabrao je knjigu. Bio je među najboljim đacima u srednjoj školi i želeo je da postane sportski novinar. Uostalom, šalio se, i njegovo ime na arapskom znači - pisar, ćata. Ipak, majka je želela da joj sin bude doktor, a u patrijarhalnoj porodici, majčina se ne poriče. Upisao je medicinu u Sarajevu gde ga je čekala mala bosanska kuća od pedesetak kvadrata koju je otac kupio zbog školovanja sinova.

Medicinski fakultet završio je kao jedan od najboljih studenata u Sarajevu. Jedno vreme je, ipak, radio kao novinar za brojne dnevne i periodične listove na prostoru bivše SFRJ. Zbog te svoje mladenačke ljubavi prema novinarstvu i poštovanja prema profesiji nikada kasnije, kada je postao političar, nije odbijao razgovor sa novinarima. Ljubav prema fudbalu preneo je na sina. Sad njegov sin redovno trenira, a on ga nadgleda i u ponečemu podučava.

Planirao je da gradi karijeru univerzitetskog profesora i lekara u Sarajevu, ali kraj osamdesetih godina doneo je velike promene u životu zajedničke države, ali i pojedinačnim sudbinama. Bilo je to vreme antibirokratske revolucije, mitinga i prvih podela. Kao mladi intelektualac počeo je da odlazi na političke tribune gde se inficirao politikom. Prisustvovao je osnivačkim skupštinama sve tri nacionalne stranke u Bosni, HDZ, SDA i SDS. Prilikom molitve sa grupom studenata u Begovoj džamiji sreo je Aliju Izetbegovića. Zamolio ga je za nekoliko pozivnica za osnivačku skupštinu SDA. Reč po reč i došli su do dogovora da se osnuje odbor SDA u Sandžaku. Ispostavilo se, međutim, da u Sandžaku niko nije smeo da prihvati da bude predsednik stranke, osim specijalizanta Stomatološkog fakulteta Sulejmana Ugljanina.

U leto 1990. osnivačkoj skupštini SDA u Novom Pazaru prisustvovalo je preko 30.000 ljudi. Rasim je sumnjao da Ugljanin može da vodi stranku i verovao je da će se brzo pojaviti neko s više autoriteta. Ali, prevario se. Iz stranke su brzo eliminisani intelektualci i razboriti ljudi koji su, kako tvrdi Ljajić, doživljavani kao opasnost za ambicije u usponu novog sandžačkog vođe. Sukob sa Ugljaninom koji je počeo 1992. godine oko procene da li treba ići na izbore ili ih bojkotovati, suštinski nikada nije prestao. Vremenom je samo menjao forme, od otvorenog rata do suzdržanosti radi viših interesa.

Sredinom devedesetih, u vreme potpisivanja Dejtonskog sporazuma, Rasim Ljajić odlazi u London. Jednog jutra pozvao ga je telefonom Zoran Đinđić. Iznenadio se jer se nikada lično nisu upoznali. Đinđić je bio direktan, opozicija mora da se ujedini. Nije se kolebao, znao je da je Sandžačkoj demokratskoj partiji mesto uz DOS. To, međutim, nije bilo ni malo lako jer su nacionalizmi već bili izoštrili razlike i učvrstili stereotipe. Trebalo je pomiriti desničarske, monarhističke i građanske partije, stati uz himnu "Bože pravde", a onda se vratiti u Sandžak i razvijati partiju. Znao je da će mu u Sandžaku govoriti da se prodao Beogradu i da će ga, s druge strane, u Beogradu s nepoverenjem gledati. Ali je bio uveren da će, jedino ako Milošević ode, sve te razlike moći da se mire na civilizovan i legitiman način.

Posle petooktobarskih promena izabran je za ministra za nacionalne i etničke zajednice u Vladi SRJ, a nakon izbijanja krize na jugu Srbije, u decembru 2000. godine, imenovan je za potpredsednika Koordinacionog tela za opštine Preševo, Bujanovac i Medveđa. U avgustu 2001. godine postaje potpredsednik Koordinacionog centra za Kosovo i Metohiju. Od 2003. godine ministar za ljudska i manjinska prava u Savetu ministara SCG.

Od jula 2004. godine predsednik je Nacionalnog saveta za saradnju sa Tribunalom u Hagu, a od jula 2006. koordinator za sprovođenje Akcionog plana za završetak saradnje sa tim sudom. Od 2008 ministar je rada i socijalne politike u Vladi Srbije.

Za njega su uvek bili rezervisani najteži i najdelikatniji zadaci. "Sve što nisu imali gde", govorio je, "sve su to bila ljudska prava - i readmisije su ljudska prava, i ekstradicije i transfer osuđenih lica... Šta je bio moj izbor - da kažem da to neću da radim i dam ostavku ili da prihvatim".

Rasim Ljajić ima imidž odmerenog političara koji ume da napravi gest. Uz to, napravio je stranački rezultat u Sandžaku do čega mu je izuzetno stalo. Ono što mu je nekada izgledalo nepomirljivo, danas funkcioniše zajedno. To doživljava kao lični uspeh. Ponekad je umoran od svega, ali u šali kaže da ti problemi nastaju kad muškaraca kad im godine pređu broj cipela. Trudi se da živi normalno. Ne pije, ne puši, posvećen je porodici, osetljiv je i nije oguglao na prljavštine javnog života. Da se ne bavi politikom, gotovo bi se moglo reći da je čovek bez poroka.

(Napomena: tekst je u potpunosti preuzet iz lista "Blic" od 25.04.09.)

Unos komentara je omogućen samo ulogovanim korisnicima.