Izvor: Politika | Ponedeljak, 20.04.2009.| 10:25

Sonja Liht, predsednik Beogradskog fonda za političku izuzetnost - Imam veru, nadu i poštovanje za njih dvojicu...

Sonja Liht

Sonja Liht (61), predsednik Beogradskog fonda za političku izuzetnost, već pola veka je društveno aktivna. Počela je ovaj rad od trenutka kad je postala svesna društvene okoline u kojoj je živela. Dogodilo joj se to u desetoj godini kad se angažovala u podmlatku Crvenog krsta u Subotici.

Sad je, sem svoje osnovne delatnosti, još predsednica Upravnog odbora "Politike" AD, predsednica je i Saveta Ministarstva spoljnih poslova, član je Saveta za evropske integracije... Ali, za sve ove dodatne delatnosti ne prima - ni jedan dinar!

Nosilac je niza međunarodnih odlikovanja: francuskog Ordena legije časti, Hirošime nagrade za mir, nagrade Alber Švajcer za humanije društvo, vlasnica je Zvezde italijanske solidarnosti...

Jevrejka je i po majci, Suzani Sand, rođenoj u Poljskoj, i po ocu, svom velikom uzoru, dr Antunu Lihtu, rođenom u Subotici. Bliski rođaci njenih roditelja su teško nastradali u toku Drugog svetskog rata. Majčini, uglavnom, u Aušvicu, a očevi u Beogradu, na Starom sajmištu i u Jajincima.

Od 1985. godine živi u braku sa Milanom Nikolićem, sociologom nekad svojim samo najboljim drugom.

Šta posebno pamtite iz vremena odrastanja?

Moj otac, lekar, epidemiolog, bio je direktor Zavoda za zdravstvenu zaštitu u Subotici. On je tu radio od dolaska iz zarobljeništva, gde se upoznao sa majkom, do penzionisanja. I ovu ustanovu je doveo do nivoa jednog od najuglednijih zdravstvenih centara u bivšoj Jugoslaviji. Takav njegov odnos prema poslu bio je i meni putokaz za ceo život. A majka je bila domaćica, očev verni pratilac u svim "avanturama" i potpuno posvećena meni i šest i po godina mlađoj Ani, sad hirurgu u Mađarskoj.

Kako ste vaspitavani?

Očiglednim primerima. Otac i majka su nas svojim načinom rada i istinitim pričama uvodili u život. Tako su nas učili i toleranciji. Kad smo pitali zašto nemamo rođake, kao ostali svet, otac nas je, prvom prilikom, odveo u Beograd u Jajince, do spomenika ubijenima u toku Drugog svetskog rata, i kazao: "Ovde su sahranjeni naši rođaci, njih dvadeset i petoro. I od sad, o ovome, ne moramo više da pričamo. Život je pred vama, deco moja"...

A kako vam je bilo u školi?

U Subotici sam se obrazovala dvanaest, a u Beogradu sve ove ostale godine, a i dalje učim i učiću do kraja života. Po obrazovanju sam sociolog. Diplomirala sam, u roku, 1971. godine, a magistrirala sedam leta kasnije na katedri za sociokulturnu antropologiju, koju je osnovala doktorka Zagorka Golubović.

Gde vam je tih godina bio sport?

Nisam bila posvećena sportu, Uvek sam bila "šira nego duža", a i nisam sportski tip. Doduše, pokušala sam nekoliko puta da igram tenis, pa sam želela da se bavim gimnastikom, ali nikad nisam uspela te svoje kilograme da držim pod kontrolom. Ipak, profesor fizičkog u osnovnoj školi, Vlada Jurić, uvek mi je davao najbolju ocenu uz obrazloženje: "Ona se najviše trudi"... A veliki sam navijač naših košarkaša i tenisera.

Od kad ste bili protiv Tita?

Bilo je to odmah posle 1968. godine, posle studentskih nemira. Tada sam se oslobodila svih idealističkih zabluda o tom društvu. Policija mi je oduzela pasoš i nisam ga imala sedam, osam godina. U tom buntu se kalila moja generacija. Tu sam mnogo toga razumela i naučila. Fond za otvoreno društvo, koji sam vodila, podržavao je sve napora u borbi za slobodno društvo.

Ipak, neki se sa nostalgijom sećaju Tita?

Imam razumevanja za obične ljude koji su živeli sigurnije i ušuškanije. Ali, nemam razumevanja za one koji su u to vreme bili deo sistema. Oni sad prećutkuju ulogu koju su imali. A da su prepoznali pravo na pobunu, jedno od osnovnih ljudskih prava, tada se Jugoslavija ne bi raspala na način kako se to dogodilo. E, za takve nemam razumevanja.

Šta je cilj Fonda za političku izuzetnost?

Naš cilj je i da učinimo sve kako bi naša politička elita, ona koja učestvuje u javnom životu Srbije, bila ozbiljnija, obrazovanija i odgovornija. Želim da im pomognemo da, između ostalog, u procesu daljeg usavršavanja, razviju kulturu dijaloga između sebe. To je jedna škola za sticanje novih znanja.

Ko finansira vašu organizaciju?

To čine razni donatori. U poslednjih pet godina to je Evropska komisija, preko agencije za rekonstrukciju i Misije EU u Srbiji . A mislim da je i ova naša saradnja sa institucijom Evrope još jedan naš mali korak, ka Evropskoj uniji. Uz to imamo i veoma dobre američke donatore. Posebno iz fondacije braće Rokefeler i Mot, kao i Soros fondacija...

A šta je vaš cilj u "Politici"?

Moj cilj, kao i cilj celog Upravnog odbora "Politike", je da pokušamo da izvučemo ovu novinsku kuću iz vrlo teškog finansijskog stanja koje smo zatekli. Jer, novina "Politika" je, kao i cela Kuća, od nacionalnog značaja za državu Srbiju i celo društvo. Ovaj proces će, verujem, uspešno biti završen, najkasnije, do kraja sledeće godine.

Da li vam u radu pomaže jevrejski lobi?

Nemam nikakve veze ni sa kakvim jevrejskim lobijem. A, uzgred budi rečeno, mislim da je to jedan od mitova koji vlada u ovoj zemlji, pa i u svetu, da su Jevreji, ne znam kako, organizovani. A ja sam, pre svega, građanka zemlje Srbije. Od prvog dana funkcionišem kao takva. Sticajem okolnosti sam Jevrejka, a mogla sam da budem i Eskimka. I radila bih isto ovo što radim sad.

Kako doživljavate Baraka Obamu?

Predsednik Amerike donosi jednu novu političku nadu, ne samo svojoj zemlji, već ovoj celoj planeti. I on, naravno, zavisi od krupnog kapitala, kao i ceo svet, ali pokazuje veštinu političke moći i u ovim, najtežim uslovima.

A šta mislite o srpskim tajkunima?

Nisu mi problem tajkuni, meni je problem što oni, po nekad, mogu da rade šta im je volja. Jer, nema kontrole. Mi imamo slabe institucije koje umesto da tajkune kontrolišu one im, vrlo često, robuju. Odnosno postaju njihov servis. To se mora rešiti osnivanjem Agencije za borbu protiv korupcije, boljim zakonima i njihovom strogom primenom. A stiže, uskoro, i državni revizor, koga sad nema! Tada će se znati i ko finansira stranke...

Šta je sa položajem ambasadora u Americi?

Nisam prihvatila ovu ponudu zato što nisam završila niz započetih poslova. I to je jedini razlog što sam ostala u Beogradskom fondu za političku izuzetnost. A i verujem u veliki demokratski evropski potencijal Srbije. I hoću na tome da radim!

Tako će ambasador u Americi biti mladi "Amerikanac"...

Taj ambasador je već postavljen. To je Vladimir Petrović. Ima trideset dve godine, ali ne znam da ima američko državljanstvo, kao što vi kažete da se priča. On je jako ozbiljan čovek. Dosad je bio zamenik ambasadora. Dugo je, pre toga, živeo u Americi. Učestvovao je u kampanjama za izbor Obame za predsednika u državi Ilinois gde je guverner bio Rod Blagojević...

Kome u Srbiji najviše verujete?

Kad su političari u pitanju i dalje najviše verujem Borisu Tadiću. Ne mislim da je bezgrešan. To nije niko od nas. Čini mi se da je, pre svega, uspeo da pokaže da je potpuno posvećen svom poslu. I još nešto: on, od svih naših političkih ličnosti, nije samo najodgovorniji već ima i nešto što, na žalost, jako malo njih poseduje. To je velika širina u komunikaciji i jedinstvena kultura u dijalogu.

Šta o svemu ovome misli vaš suprug?

On pozdravlja moj rad, ali brine samo za moje zdravlje. Mi smo zajedno studirali, a u ovoj vrsti zajedništva smo četvrt veka. On je moja ogromna podrška i moj glavni savetnik. Naš odnos funkcioniše na bazi velikog razumevanja i poverenja. Mi smo, pre svega, jedno drugom, najbolji prijatelji. Razumemo se i kad ćutimo.

Znači Boris i Milan su vaši ljudi od posebnog poverenja?

Kad govorimo o mom javnom i privatnom životu može tako da se kaže. A trudim se da, na javnoj sceni, bude još mnogo onih kojima ću moći da poverim svu moju veru, nadu i poštovanje za sve što čine u borbi za bolji život u ovoj našoj Srbiji. A, pominjući vrline, veoma cenim i hrabrost koja je ujedinjena sa razumom.

U kakvim ste odnosima sa Milanovom decom?

Milan iz braka sa mojom drugaricom Svetlanom ima dve kćerke, Tamaru (33) i Minu (29), a Mina ima sina Jovana (4). Kad je taj njihov brak doživeo svoj kraj Milan i ja smo u sebi prepoznali međusobnu ljubav i želju da budemo zajedno. Milan je, naravno, uvek ostao u najbližem odnosu sa porodicom, a tu sam, uvek, bila i ja. A tokom 1999. godine, na svoju inicijativu, priključila nam se, u druženju, na moju veliku radost, i Svetlana. Mi smo sad svi jedna velika porodica. Osećam da, zbog svega što mi se dogodilo i događa, uživam u istinskoj sreći.

(Napomena: tekst je u potpunosti preuzet iz lista "Politika" od 20.04.09)

Unos komentara je omogućen samo ulogovanim korisnicima.