Radoš Milićević, agencija Siguran čuvar - Hipi preduzetnik

Radeći u velikim kompanijama, na računima je imao mnogo više novca nego sada. Ali nije bio zadovoljan. Pošto je otpočeo sopstveni biznis, vozi se gradskim prevozom i oseća neuporedivo lagodnije. Volje za novim poslovima ima na pretek

Na svoj trideseti rođendan, 19. novembra 2008, Radoš Milićević je doneo radikalnu životnu odluku.

Ideja mu je sinula u trenutku. Dao je otkaz na mesto trade marketing managera u Frikomu. Kaže da nije prijatno odreći se sigurnog tla pod nogama. Ipak, ne žali. Osećao je da je pravo vreme da počne da radi nešto „za svoju dušu“, ma koliko mu to novca donelo. Na sreću ili ne, ali, iako ekonomista po struci, nije materijalista. Ne žali ni za dobrom platom, niti putovanjima koja su mu doskoro bila na raspolaganju.

“Mogu malo da se vozim i gradskim prevozom“, kroz smeh kaže ovaj Sarajlija. Nepunih mesec dana, koliko ima otkako je osnovao Agenciju za čuvanje stvari Siguran čuvar u tržnom centru City Passage, to upravo i čini. I kaže da je srećan. Tek sada, kada se otisnuo u preduzetničke vode, oseća da može da plasira sve svoje ideje. U tome ovaj tridesetogodišnjak pronalazi slobodu. A, ideja, „hvali se“, ima na pretek. Ne samo to.

Siguran je da samo ovakvim načinom života može da „pronađe sebe“. Na to ga je nedavno asocirao film u kome Vudi Alen pokušava da shvati šta želi, bežeći i vraćajući se advokaturi, što ne uspeva ni na samom kraju. „Svi tražimo sebe ceo život“, izgovara ovaj ekonomista čija je uža specijalnost marketing.

Nakon završenih studija 2005, počeo je kao komercijalista u multinacionalnoj kompaniji Efes. Godinu dana je radio kao komercijalista, a kasnije je prešao u marketing, na poziciju trade marketing specijaliste. Za nekoga ko ima pregršt ideja, kompanije ovog tipa nisu pravo rešenje. Kaže da takve firme koriste iskustva sa drugih tržišta, pa za ljude koji su malo kreativniji nema puno prostora. Prošle godine prešao je u Frikom ne bi li preneo iskustva koja je stekao u pivskoj kompaniji. Ubrzo je, međutim, shvatio da je nezadovoljan.

„Mislio sam da ću sa menadžerske pozicije moći da konačno realizujem svoje ideje, ali to nije bilo moguće. Moja očekivana bila su nerealno visoka, sistemi su po definiciji vrlo nefleksibilni. Najveće razočarenje pretrpeo sam od neposrednog okruženja, to je bila kap koja je prelila čašu. Odlučio sam da stvari uzmem u svoje ruke, okušam se u preduzetničkim vodama“, kaže ovaj ekonomista. Da li na sreću ili ne, ali njegov sistem vrednosti se, kako kaže, ne uklapa u onaj koji je dominantan u društvu.

„Ja sam roker! Ja sam hipi preduzetnik!“, ističe Milićević, koji je ponosan što nije upao u taj materijalistički šablon trošenja novca. Da je daleko od svrstavanja u bilo koji šablon, dokaz je agencija Siguran čuvar za koju je još tokom studentskih dana osmislio ideju. Za one kojima je naporno da za sobom vuku stvari koje im nisu potrebne u toku dana ili koje treba nekome da odnesu, a za to nemaju vremena, Agencija je prava adresa, jer pruža uslugu privremenog čuvanja stvari. Njen vlasnik se nada da će ideja uroditi plodom za kratko vreme, kada se za uslugu pročuje. Ako do toga i ne dođe, siguran je da će na osnovu dosadašnjeg radnog iskustva imati preporuku za bilo koji drugi posao. Ne manjka mu ni samopouzdanja, jer se za svoje pozicije, kako tvrdi, izborio sam.

Iako je rođen u Sarajevu, doživljava ga kao i svaki drugi strani grad. „Ali, kada dođem u Herceg Novi, srce mi zaigra, naročito kada stižem autobusom tokom jutra i vidim more. Kada iznesem torbu, osećam se kao da sam došao kući“, priča Milićević o svom osećaju pri svakom povratku u ovaj grad u kome mu i danas žive roditelji.

Herceg Novi smatra svojim jer se po izbijanju rata u Bosni, sa 13 godina, zajedno sa roditeljima i sestrom doselio u njega. Još dok su živeli u Sarajevu, Milićevićev otac bio je direktor firme Zoi 84 pod čijom kapom su bili svi hoteli koji su izgrađeni za vreme Olimpijade. Nakon preseljenja u Crnu Goru, porodica se bavila raznim preduzetničkim poslovima da bi sebi obezbedila egzistenciju.

Još kao dečak uvideo je da postoji i druga stana osim one koja se ticala rada u državnim firmama. Nažalost, postale su mu jasne i mnoge druge krajnje ozbiljne stvari. “Strani faktor je tokom rata u Bosni odigrao ključnu ulogu. Svi mi koji smo živeli na tim područjima, izmanipulisani smo. Neko je iskoristio naše razlike zarad svojih interesa“, priča ovaj Bosanac. U Sarajevu danas nema više ni njegovih prijatelja, niti rođaka. Preko Facebook-a ostao je u kontaktu sa nekim starim poznanicima. Kada je, međutim, reč o petooktobarskim demonstracijama, čiji je bio učesnik, ne oseća se izmanipulisanim. I dalje veruje da je moguće promeniti sistem vrednosti.

Milićević nije „mačo“ tip. Ako, pak, zatreba u poslovne svrhe, ume da odglumi i ovu ulogu. To se i da očekivati od nekoga ko sebe smatra zaljubljenikom u marketing, i stručnjakom, istovremeno. Da glumi, međutim, ne praktikuje. “Srbija je mačoističko društvo u kojem alfa mužjaci treba da vuku. Proevropski menadžeri ne doživljavaju se na način na koji bi trebalo. Moraš da budeš `bukač` jer to tržište u Srbiji traži“, kaže ovaj preduzetnik.

Ideal kome Milićević teži jeste da sa svojim saradnicima ostvari skladan timski rad u kome neće biti sujete. Priznaje da je utopista, ali u ovu ideju ipak veruje. Veruje i prijateljima sa kojima provodi najveći deo slobodnog vremena. Vrlo često uz pivo. Kao dobar poznavalac pivskog marketinga, tvrdi da kad se ovaj proizod konzumira bez brenda, mala je šansa prepoznati o kom brendu je reč. U to je ubedio i svoje drugove sa kojima je radio test, dajući im da piju pivo bez etikete. Bez obzira na to što su veliki zaljubljenici ove vrste alkohola, nijedan od njih nije prepoznao koju vrstu ispija.

"Pivski marketing, kao i marketing svih voda u kojima je objektivan stepen prepoznavanja mali, najveći su izazov“, kaže ovaj Sarajlija koji više od deset godina živi u Beogradu. Radeći u pivskoj industriji najviše je naučio. To ne znači da i sam nije upao u marketinšku zamku. Njegovo omiljeno je Weifert, crno! Mesto na kome se najbolje provede je Egzit. Po prirodi je kampanjac. Kao studentu, taj ritam učenja najviše mu je prijao. Nad knjigom je provodio neko vreme ili danonoćno ili je nije ni pogledao. U sistemima, međutim ovakav radni tempo nije pronašao. To ne znači da Radoš Milićević nije zaljubljenik u posao.

Štaviše, voli da radi i da sa određenom dozom adrenalina leže i budi se. I sada ima takav osećaj. Stalo mu je da Siguran čuvar vremenom ljudima „uđe u uho“. Veruje da će u svojoj zamisli uspeti jer uvek se trudi da izgura stvari do kraja. „Kad ne budem imao tu energiju, kada se predam, to više neću biti ja“, siguran je ovaj hipi preduzetnik.

poziv na pretplatu na