Izvor: Blic | Nedelja, 22.03.2009.| 11:14

Branislav Lečić, glumac - Ne privlače me praznoglave lutke

Branislav Lečić


Moj deda Ivan Lečić je rođen u Tubićima kod Kosjerića i u potrazi za zanatom stigao je u Valjevo gde je postao opančar i gde se rodio moj otac Alek-sandar. Njegova žena i moja majka Živana je poreklom sa planine Cer, ali je kao i ja rođena u Šapcu. Nikad me nije bilo sramota da naglašavam odakle potičem i celog života sam Srbiju doživljavao kao zemlju seljaka, kaže u ispovesti za "Blic nedelje" Branislav Lečić.

Kao klinac sam na Ceru sa drugarima čuvao stoku i obožavali smo da prekopavamo teren jer bismo često nailazili na sablje, bajonete, noževe. Mačevali smo se oružjem zaostalim iz čuvene bitke iz Prvog svetskog rata i uglavnom kući dolazili sa rasekotinama po glavi i telu. Roditelji su nam ludeli od brige, a dede bile zadovoljne jer se junačimo i kalimo na vreme. Nekada smo neispaljenu municiju udarali čekićem, ali sreća nas je uvek štitila od pogibije a da toga nismo bili uopšte svesni.

Jedinac
Uvek mi je mnogo nedostajao neko s kim bih mogao da podelim dečačke nestašluke i da se uveče vratimo zajedno kući. Plišanog medu s kojim sam provodio minute pre spavanja zvao sam Goran i roditelji nikako nisu uspevali da mi objasne zašto nemam brata. Mnogo puta u životu sam neke od prijatelja prihvatao kao rođenu braću, da bi mi oni svakojakim izdajama zarivali nož u srce. Mnogo sam propatio u životu zbog toga što sam odrastao kao jedinac.

Srčanost
Nikako nisam uspevao da kanališem ogromnu energiju, pa sam se oprobao u različitim sportovima. Fudbal i košarku sam brzo izgustirao. Rukomet je zbog Metaloplastike bio najpoštovaniji sport u Šapcu, pa sam i to probao, ali nije išlo. Zavoleo sam džudo jer je sport u kojem tehnika dominira nad snagom, a ima spektakularnu koreografiju. Posle godinu dana trener me je izveo pred drugove iz kluba i rekao da se moja srčanost može suzbiti jedino javnim časom. Istreskao me je o strunjaču nekoliko puta i ja sam nasrnuo na njega i iz besa, forama koji se koriste u uličnoj tuči uspeo da ga oborim. Ustao sam, rekao glasno "ćao" i nikada više nisam ušao u tu salu.

Karate
Tog leta sam na ulcinjskoj plaži video stotine karatista kako rano ujutro izvode kate i odlučio da im se pridružim. Posle sam sa Tomom Kojićem formirao Karate klub "Napredak" u Šapcu i višegodišnjim treniranjem stekao status nosioca trećeg dana majstorskog pojasa. Karate me je naučio meri, disciplini i strpljenju.

Korpa na korzou
Kad sam se zamomčio, po lepom vremenu nisam nijedne večeri ostajao kod kuće. Na splavovima načičkanim uz obale Save sam uz društvo i gitaru dočekivao prve sunčeve zrake. U ludi provod smo išli u kafane smeštene u šabačkoj Ciganmali. Često bih se zajedno napijao s muzikantima, pa pred fajront nije znalo ko je gost i ko naručuje pesme. Na korzou smo gledali devojke, hrabrost za predstavljanje i zaljubljivanje sakupljala se danima. Provincijski korzo je poput pozorišne scene, na njemu svi sve vide, pa je vrlo neprijatno kada vam neka lepotica udeli korpu. Nekoliko puta sam "popio korpu" naočigled drugara, ali kada sam uspevao da zakažem sastanak sa devojkom, celo društvo je skandiralo moje.

Motori
Obožavao sam motore. Vozio sam svakakve, od običnog "tomosa" do ultrabrzog "kavasakija" od 900 kubika. Nisam se manijačio, ali sam nekoliko puta bio na ivici nesreće koja bi me u najboljem slučaju odvela u trajni invaliditet. Nekoliko mojih drugara iz tog šabačkog društva je izgubilo život jer su stalno iskušavali sudbinu pogibeljnim vožnjama. Danas uživam u elegantnoj vožnji "vespom".

Pozornica
Moja baka Angelina me je urekla kada sam se rodio jer je tada kazala da imam smejaljke – rupice na obodu usana, i da ću sigurno biti glumac. Moji su se razveli kada sam imao 15 godina i majka Živana me je podizala od krojačkog zanata. Umesto gimnazije upisao sam tehničku školu ne bih li što pre bio osposobljen za neki posao. Profesorka književnosti me je naterala da čitam, i učim "Gorski vijenac" napamet. Posle jedne školske priredbe na kojoj sam recitovao, aplauz mi je izmamio velike količine adrenalina i zapamtio sam pozornicu kao mesto na kojem se udobno osećam.

Lepotice ispred FDU
Dok sam se pripremao za upis na studije mašinstva u stanu svoje tetke u Beogradu, moj brat Dragan mi je pričao kako se oko tadašnjeg FDU u Knez Mihajlovoj ulici skupljaju zgodne i pametne devojke. Pitao sam ga zašto mi to nismo dosad proverili i istog popodneva sam se našao u razgovoru sa vršnjakinjama koje su se pripremale za upis na FDU. Pitale su me šta ću da studiram i ja sam slegao ramenima. Rekle su mi da su glumci najbolji frajeri, pa sam odmah odlučio da umesto mašinstva upišem glumu. Na prijemnom sam ljubavnu pesmu recitovao u romantičnom zanosu, ali i kao muž kome je posle trideset godina braka svega preko glave. Čim mi je profesor Minja Dedić rekao da siđem s pozornice, bilo mi je jasno da sam primljen. Moje ime je bilo pod rednim brojem tri na spisku od 11 primljenih. Između ostalih, studirao sam sa Enverom Petrovcijem, Danicom Maksimović, Sonjom Knežević.

Hteo da napusti FDU
Mnogo sam radio na prvoj godini studija. Skoro da nisam išao kući sa FDU, a ništa nisam shvatao. Pojma nisam imao šta ću da radim u životu. Na predavanja na početku druge godine nisam došao jer sam želeo da se ispišem. Pri kraju trećeg semestra došao sam da se oprostim sa kolegama, a profesor Minja Dedić me je ignorisao kao da nisam u slušaonici. To me je jako iznerviralo i nastavio sam da dolazim sve dok me posle mesec dana nije upitao da li sam spremio vežbu za taj čas. Improvizovao sam Nušića samo da bih mu dokazao da mogu nepripremljen da izađem na scenu i tada je cela grupa bacala kapute uvis od radosti, a profesor Dedić se nasmejao i rekao:
"Vratio nam se Lečić." Lukav pedagog je bio profesor Minja Dedić. Koliko dana ja nisam dolazio na nastavu, toliko me je profesor Dedić ignorisao kada sam se vratio. Tante za kukuriku.

Pesmom protiv straha
Prve dve godine studija sam živeo u Studentskom domu na Novom Beogradu. Kada bih se uveče prečicom vraćao preko mračne livade u dom, pevao sam na sav glas "April u Beogradu" čuveni Čolićev hit, da me psi lutalice ne bi pojeli. Neki prolaznici na obodu livade su se slatko smejali i mislili da sam bolestan, ali baš me briga, bar me psi nikad nisu izujedali.

Kafane i žene
Nije bilo mesta u Beogradu na kojem ja nisam dočekao zoru. Od bircuza na Karaburmi, splavova na beogradskim rekama do modernih disko klubova u centru grada. Voleo sam da pričam sa potpunim neznancima, da istražujem njihovu energiju i slušam različite ljudske sudbine. Svesno sam se nudio ženama da me troše u svakom pogledu. Nikada me nisu privlačile praznoglave lutke, već temperamentne žene koje su verovale u taj momenat koji će provesti sa mnom. Bez tereta iz prošlosti i srljanja u budućnost. Pored mene su žene bile slobodne i zadovoljne, ali su morale da mi se posvete da bi me zainteresovale.

Roštilj
Uvek sam poštovao svoj nastup u pozorištu. Nikada nisam pio alkohol posle predstave. Nikada u životu nisam verovao u bilo kakvu veštačku zavisnost. Adrenalin je jedina stvar od koje sam zavisan u životu. Samo jednom sam se najeo roštilja sat vremena pre nego što ću sa kolegama u JDP početi da igram predstavu "Hrvatski Faust". Nekoliko puta sam tražio da se prekine predstava jer je i to bolje nego da me publika gleda kako povraćam na sceni. Kad se sve nekako završilo, zakleo sam se sebi da minimum četiri sata pred predstavu više nikada ništa neću jesti.

Domci
U televizijskoj seriji "Sivi dom" igrao sam Crnog, razjarenog delinkventa kojeg su vaspitači mlatili kako su stigli. Bilo je fizički zahtevnih scena koje sam ponavljao bez dublera jer sam u to vreme bio fizički najspremniji glumac u SFRJ. U jednoj sceni sam se držao na rukama između dva zida i Miša Janketić me je pitao: "Pobogu Leko, šta imaš u tim rukama?" "Pa dinamit", odgovorio sam mu. U filmu "Specijalno vaspitanje" sam isto igrao domca, pa me je publika tada doživljavala kao nekog siledžiju. Jednom sam upoznao neku devojku i njena mama joj je rekla: "Beži od njega. Videla si na televiziji kakva je baraba."

Pušku u ruke pa u šumu
Sredinom osamdesetih godina prošlog veka, na nekom sastanku kolektiva Jugoslovenskog dramskog pozorišta, izvesni komesar, činovnik, rukovodeći organ Janez Šek partizansko-revolucionarnom retorikom pričao je o umetnosti, što je mene i moju koleginicu Vladicu Milosavljević potpuno izbezumilo. Smejali smo se i dobacivali i on nas je pozvao u svoju kancelariju i namršten nam predložio da ako nam se sve to što je on govorio ne sviđa uzmemo pušku u ruke odemo u šumu i probamo da ih skinemo sa vlasti. Bio je i glupak i agresivac .

Fitnes na Terazijama
Posle demonstracija 9. marta 1991. godine bio sam zgrožen brutalnom agresijom policije i vojske nad svojim narodom. Sutradan sam sa kolegama iz Zvezdara teatra odlučio da ne igramo predstave do daljeg. Na poziv Vladice Milosavljević izleteo sam iz stana i došao do Terazijske česme gde je trebalo da dođu studenti iz doma na Novom Beogradu, ali ih je policija 10. marta pre podne presrela na Brankovom mostu. Posle sat vremena ipak se okupio pristojan broj ljudi oko Terazijske česme i megafon je išao od ruke do ruke i svako je nešto rekao. Red je došao na mene i svi su očekivali da govorim neki dramski tekst, ali sam ja odlučio da verbalno u svoje ime napadnem represiju režima nad sopstvenim narodom. Kako je pala noć, na Terazijama je ostalo nas stotinak u društvu policijskih kordona. Policijski narednik nas je molio da idemo kući i mi smo mu obećali da ćemo za desetak minuta otići na Filozofski fakultet. On je povukao svoje ljude i mi smo ga slagali i celu noć ostali kod Terazijske česme. Pred jutro je bilo jako hladno i ja sam organizovao čas fizičkog u kojem sam radio vežbe oblikovanja i brojao na sav glas. Čuli su to neki pekari, pa su nam doneli vruće kifle i jogurt i pobedili smo noć i zimu. Došla je ekipa TV Studija B i onda je započeo pravi građanski protest koji je trajao četiri dana.

Porodica
Uživanje u skijanju na Kopaoniku jednog popodneva kod Malog jezera prizvalo je u moj život Ivanu koja je bila 18 godina mlađa od mene, ali nikako nisam uspevao da odvojim pogled od njenog osmeha. Odmah sam otišao kod patrijarha Pavla da mi da dozvolu za crkveno venčanje zbog razlike u godinama i naša ljubav je trajala trinaest godina. Sin Ivan sada ide u šesti razred osnovne škole i nikako ne može da kanališe svoju energiju. Tu je totalno na mene. Ćerka Ana je mlađa dve godine i dobro podnose situaciju u kojoj su im roditelji razvedeni jer i Ivana i ja se trudimo da većinu slobodnog vremena provodimo s njima i maksimalno učestvujemo u formiranju njihovih karaktera. Pametna su i radoznala deca. Razumeli su da se tata i mama više ne vole, ali i da njih dvoje zbog toga nikada neće biti lišeni iskrene roditeljske ljubavi. Nadam se da ću sresti neku ženu čiste duše, koja je dovoljno temperamentna da bi me pratila kroz život.

Kapetan Tasić
Na snimanju filma "Sveti Georgije ubiva aždahu" glumci koji igraju moje vojnike na filmu su me osam dana svako jutro dočekivali u uniformama u stavu mirno. Kad bismo završili snimanja, njihov kapetan Tasić, čiji lik tumačim u filmu, kupovao bi im pivo i cigarete, kako i dolikuje svakom ozbiljnom oficiru.

Politika
Zorana Đinđića sam upoznao 10. marta 1991. godine i od tada smo bili u neprekidnom kontaktu sve do njegove pogibije 12. marta 2003. godine. Sve vreme me je nagovarao da se učlanim u Demokratsku stranku, ali sam mu uvek govorio da je dovoljno što u socijalni angažman zalažem svoje ime i umetnički kapacitet. Na protestima 1996. i 1997. godine bio sam sve vreme prisutan i stalno govorio demonstrantima. Tih dana mi je Zoran postao blizak prijatelj i jako su mi se dopadali njegova praktičnost i ultramoderno shvatanje života. Sve vreme mi je govorio da je ostvarljivo da od bankrotirane firme kakva je Srbija napravimo uspešno preduzeće. Uverio me je da ume da motiviše čitav narod da se takva istorijska promena desi u našoj zemlji. I kad je improvizovao, to je sokolilo ljude da mu se pridruži na projektu menjanja Srbije. Nikada se ne bih upustio u politiku da mi Zoran nije postao prijatelj. Imao je i duhovnu i umnu energiju.

Ministrovanje
Pripremio sam sa saradnicima dve velike knjige 10 zakona iz oblasti kulture i medija. Predlozi su bili spremni za javnu raspravu i usvajanje, ali Zorana Đinđića su ubili i Koštuničina ekipa je kasnije sve započete strategije naše vlade opstruirala.

Lična karta
Branislav Lečić je rođen 25. avgusta 1955. godine u Šapcu. Završio je FDU u Beogradu i jedan je od najpopularnijih glumaca na prostoru SFRJ. Igrao je u Pozorištu dvorištu, JDP-u, Zvezdara teatru. Zapažene uloge ostvario je u filmovima "Specijalno vaspitanje", "Oktobar fest", "Bulevar revolucije", "Kosovski boj", kao i u seriji "Sivi dom". Bio je ministar kulture u vladi Zorana Đinđića. Razveden je i ima sina Ivana i ćerku Anu.

(Napomena: tekst je u potpunosti preuzet iz lista Blic od 22.03.2009.)


Unos komentara je omogućen samo ulogovanim korisnicima.