KO SU VINARI SRBIJE: Božidar Aleksandrović - Regent

Sudbina mu je dodelila i zanimanje i ime, a kasnije i recept za trijumf. Rođen je na Božić, 1966. godine, kao 4. generacija proizvođača grožđa i vina u familiji Aleksandrović. Rastao je uz vinograde i voćnjake, pa veli da se od malena znalo čime će se baviti. U četvrtom razredu naučio je da orezuje breskvu, u sedmom vinovu lozu. '91. godine među prvima je u Srbiji, posle Drugog svetskog rata, napravio sopstveno vino sa etiketom.

Božidar Aleksandrović, vlasnik vinarije Aleksandrović u Topoli, istovremeno je jedan od rodonačelnika modernog vinarstva u Srbiji i čuvar tradicije kraljevih oplenačkih podruma. Njihovo najčuvenije vino - Trijumf, proizvodi se po originalnoj recepturi porodice Karađorđević. Od 2000. godine, kada je započela profesionalni uspon, vinarija Aleksandrović danas je stigla do godišnje proizvodnje od oko 300.000 boca i 75 hektara sopstvenih vinograda. Dobitnici su mnogobrojnih prestižnih nagrada, a njihova vina piju se od Japana do Kalifornije.

- Imam šest ćerki, najstarija ima 25, a najmlađa 2 godine i siguran sam da će nastaviti porodičnu tradiciju. Da se bavim nekim drugim poslom, možda bih sumnjao. Ovako, ovo je najlepši posao na svetu - kaže nam Boža Aleksandrović na početku razgovora.

Kraljevski recept

- Pradeda Miloš je započeo porodičnu tradiciju proizvodnje grožđa i vina. On je bio i među osnivačima čuvene Venčačke vinogradarske zaduge davne 1903. Posao su nastavili deda i otac, da bih ja krajem devedesetih godina počeo da se profesionalno bavim vinarstvom.

Pre toga sam 1991, po okončanju Poljoprivrednog fakulteta u Zemunu, čim je zakon dozvolio, proizveo prvo vino sa etiketom u Srbiji! Od '45 do '91. etiketa je bila privilegija društvenih preduzeća, mi "mali" smo se orijentisali na proizvodnju grožđa, koje smo njima predavali, a vino smo mogli da pravimo samo za sopstvene potrebe.

Vest je odjeknula ne samo u našem selu, nego u čitavoj regiji, to je bila na neki način senzacija. Jedan kućni prijatelj, pisao je svom stricu, koji je posle Drugog svetskog rata emigrirao u Kanadu, da je "unuk Aleksandra Aleksandrovića napravio vino sa svojom etiketom..."

Stric je bio Živan Tadić, čovek koji je od 1931, pa sve do 1943, dok je podrum Karađorđevića radio, bio kraljev podrumar. Dobivši tu informaciju, on je zapakovao i poslao mi originalnu recepturu i rukopis o spravljanju vina u kraljevoj vinariji i proizvodnji vina Trijumf. Tako ja od 1992. do danas proizvodim Trijumf po tačno određenom sortnom sastavu koji sam dobio od kraljevog podrumara, s tim što se iz godine u godinu primenjivala savremena tehnologija.

To je bila prekretnica, kao da sam dobio sedmicu na lutriji, kao kada nađete neku dragocenost... Mogu slobodno da kažem da mi je to promenilo život.

"Ne možeš da budeš vinar iz kancelarije..."

- Devedesetih, tokom ratova i inflacije, prodavali smo po 3,4,5 hiljada boca godišnje, uglavnom boljim restoranima... Glavni enolog Vlada Nikolić i ja početkom dvehiljaditih, kada su se bankarski sistem i cela zemlja malo stabilizovali, okupljamo tim. Cilj je bio - da proizvodimo vina koja su ručni rad i da pokušamo da vratimo domaće vinarstvo na lestvicu na kojoj je bilo početkom 20. veka.

Na tržištu je to brzo prepoznato i od tada počinje da se ispisuje istorija savremenog srpskog vinarstva, vinarstva kvaliteta, nasuprost masovnoj industrijskoj proizvodnji.

Kada smo krenuli, imali smo 3 ha. Sadili smo vinograde, kupovali zemlju... Danas imamo 75 ha sopstvenih vinograda, a u zavisnosti od godine, proizvodimo oko 300.000 boca.

Vinarski i vinogradarski posao je povezan sa prirodom, tu se sve dešava, tu sve počinje i završava se. Kada krene vegetacija, svakog dana obilazite vinograd. Gledate koliko su lastari porasli, razmišljate šta treba činiti - vinograd vam sve to sam kaže, samo treba da ga razumete. Taj posao ne možete da vodite iz kancelarije.

Počeli smo sa Trijumfom, a danas imamo i 3 šampanjska vina, čitavu paletu belih, crvenih i roze vina, među kojima su poznati brendovi - Trijumf, Regent, Rodoslov, Harizma, Euforija, Varijanta... Usmereni smo samo na najbolje hotele, restorane, specijalizovane prodavnice. Ne idemo na prodaju po svaku cenu. Ukupno oko 25% proizvodnje ide u izvoz - u Japan, Kinu, Rusiju, Zapadnu Evropu, Sjedinjene Američke Države...

Prisutni smo na svim značajnim sajamskim manifestacijama, u čitavom svetu. Takođe, sve više pažnje posvećujemo učešću na vinskim večerima, gde gosti restorana, dok uživaju u hrani i vinu, imaju prilike i da se upoznaju sa vinarima.

Vinski grend slem

- Potpuno sam uveren da srpska vina mogu da uspešno pariraju svetskim. Ponosim se time što sam iz Srbije i veliki sam ljubitelj svih domaćih vina - kad god sam u prilici trudim se da vidim kako kolege to rade, kako njihovi vinogradi rađaju...

U ovom poslu nema konkurencije. Da li ste nekada čuli da su, recimo, slike Olje Ivanjicki konkurencija slikama Milića od Mačve? Svako zemljište daje različiti tip vina, specifične ukuse, mirise... Svaki vinar ugrađuje svoje znanje i ispisuje originalnu priču. Danas u Srbiji imate na desetine vinarija iz kojih dolaze kvalitetni proizvodi.

Veliki problem van regiona je neprepoznatljivost - ljudi dugo nisu ni znali ni da Srbija ima vinograde i proizvodnju vina. Ipak, to što dolazimo iz vinski neprepoznatljive zemlje, jeste i naš adut, igramo na faktor iznenađenja. Ljubitelji vina vole da probaju nešto novo, zasićeni su španskim, italijanskim, portugalskim i drugih poznatim vinima. Vlasnici restorana i somelijeri žele da svog gosta iznenade, jer je to i stvar prestiža.

Tako je i vinariji Aleksandrović, uz kvalitet, i egzotika omogućila da se nađemo na vinskim kartama najpoznatijih svetskih restorana, pa i onih sa Mišelinovim zvezdicama. To je taman jednako kao da igrate na grend slem turniru.

Pogled u nebo

- Strepnja od vremenskih nepogoda je Aleksandrovićima usađena od rođenja. Našoj porodici generacijama je poljoprivreda bila jedini posao i egzistencija nam je zavisila od prirode i Boga. Kad god bi se naoblačilo, još od detinjstva, u mojoj kući svi su strepeli.

Dovoljno je tri minuta grada da vam napravi posledice za nekoliko godina. Ponekad kažem da se osećam kao kockar koji ide u kazino. Krećete u proizvodnju "sa punim džepovima", a nemate pojma kako ćete da izađete.

Bilo je teških godina... Još dobro pamtim 2014. i kišu koja je neprestano padala. Mi smo tada imali 39 hektara pod crnim grožđem, a nismo proizveli nijedan jedini litar crvenog vina.

Svi smo mi u ovom poslu i bogobojažljivi i po malo sujeverni. Redovno slavimo slavu, svetog Trifuna, i molimo se Bogu da nas čuva.

"Nekad peva vino, nekad pevam ja"

- Poznato je da se vino pije viljuškom. Simbioza dobrog vina i dobrog zalogaja, uparivanje hrane i mirisa i ukusa vina, to je ono što vas vodi na 7 nebo. I u našoj zemlji sve više restorana izuzetno vodi računa o kreiranju vinskih karti i odabiru vrhunskih vina.

Uopšte, u Srbiji se sve više i više razvija vinska kultura, u poslednjih desetak godina to je naročito primetno. Takođe, sve se više piju kvalitetna, domaća, srpska vina... To je i stvar opšte kulture. Kad odete u Toskanu, pijte vina iz Toskane, kad odete u Tokaj - pijte vina iz Tokaja. Kad dođete u Srbiju, pijte srpska.

Volim da pevam uz vino. Nekad peva vino, nekad pevam ja.

Treća da uživa...

- Pitaju me često i da li se isplati ovaj posao... Najveći problem, pored zavisnosti od klimatskih faktora i neizvesnosti koje nosi proizvodnja, jeste sporost obrta kapitala. Da bi jedan vinograd rodio, treba 3 godine od momenta sadnje. Ako imate crno grožđe, kad stigne na rod, potrebno vam je još 3 godine za crveno vino, jer ono mora da odleži.

Ovo je posao koji se radi generacijski, druga i treća generacija najčešće mnogo manje rade, a mnogo više uživaju.

Moja je sreća što sam počeo relativno davno. Sada smo na početku velike međunarodne karijere. Imamo starije vinograde, već smo iskusni, već smo uspeli da skrenemo pažnju na sebe. Treba raditi i nadograditi i tu vidim naš put. Takođe, sledeća etapa nam je i ulaganje u značajniji razvoj vinskog turizma.

Milica Milosavljević