Izvor: Politika | Nedelja, 28.12.2008.| 19:22

Vladimir Veličković, slikar - Uzori su mi bili Leonardo, Rembrant, Goja...

Slikar Vladimir Veličković iskreno o nostalgiji za „Jugom”, svom atletskom rekordu, ateljeu u Parizu, nedoumici, radikalnom stavu, onima koji ga ne vole, o cinizmu, psovkama, ženama...

Ni većeg slikara ni manje galerije. Ovo je, ukratko rečeno, opis nedavnog događaja kad je Vladimir Veličković(73) u galeriji „manjoj od slike” otvorio svoju novu izložbu u Beogradu, u prostoru „Arte” u Svetogorskoj ulici.

Ovaj umetnik je po obrazovanju arhitekta, a po opredeljenju slikar. Živeo je, učio i radio u Beogradu do 1966, do svoje 31. godine, a zatim je otišao u Francusku, u Pariz, na bijenale mladih. Na tom predstavljanju Evropi dobio je nagradu koja ga je ponovo odvela na pola godine u Pariz, a potom je odlučio da tu i ostane do kraja života.

Ipak, nije zaboravio Beograd, ali ne samo zbog majke Lenke (95) i mnoštva prijatelja već i zbog svog odnosa prema mladim slikarima, kojima je posvetio Fondaciju „Vladimir Veličković za crtež”.

Vladimir Veličković je dvostruki akademik. U Srpsku akademiju nauka i umetnosti primljen je 1984, a u Francusku akademiju lepih umetnosti 2005. godine.

U ovom intervjuu iskreno odgovara na sva pitanja.

Kako sebe doživljavate?

Sebe vidim kao slikara koji je potpuno posvećen poslu. Veoma sam motivisan, ambiciozan, beskompromisan... Ali, veliki mi je problem vreme koje prolazi zastrašujuće brzo. Ipak, uspešno se borim i sa tim problemom. U toj borbi mnogo mi pomaže moj kreativni „motor” koji me, i dalje, vodi ka novim iskoracima u odnosu na ono što sam dosad uradio.

U kom okruženju ste rođeni?

Jedinac sam, nažalost. Iz tog odnosa proističe moj kompromis da poslušam oca Dušana. Slikao sam, crtao, izlagao... I umesto da studiram Likovnu akademiju otišao sam, po zahtevu oca, na arhitekturu. Jer je njegov stav bio: „zanat je čoveku uvek u ruci, a umetnost je, često, na grani”... I to je bio moj prvi i jedini kompromis koji sam napravio. Moj odnos prema životu i radu to mi nikad više nije dozvoljavao, niti me je na to prisiljavao. Na ovaj svoj stav veoma sam ponosan.

Kad ste se okrenuli slikarstvu?

Bilo je to 1951, kad sam imao šesnaest godina. Bio je to konkurs za mlade, već afirmisane slikare, u paviljonu „Cvjeta Zuzorić”. Prijavio sam se, ali nisam pominjao svoje godine. I bio sam zapažen učesnik ove izložbe! To je moja prva biografska i bibliografska jedinica u popisu mojih radova.

Ko su Vam bili uzori?

U kući sam imao veliku biblioteku u kojoj je bilo i monografija, knjiga o umetnosti i reprodukcija. Moj izbor su bili čuveni slikari: Leonardo, Mikelanđelo, Direr, Goja, Rembrant... Oni su mi zamenili moguće profesore na Akademiji.

Da li žalite za onom Jugoslavijom?

Veoma. Veliki sam jugonostalgičar. Ne, nisam izgubio prijatelje koji su s one strane granice, bar one prave. Ali, zbog cepanja zemlje mediokriteti su digli glavu na svim stranama. Prosečnost je isplivala na površinu. Ukinuta je konkurencija... Ne reče li Tito da smo „zajedno jači” (bili)?

Kome ste najviše okrenuti?

Pre svega porodici i svom radu. To je moj životni sklop. Sa suprugom Maristelom, Dalmatinkom iz Splita, književnim prevodiocem, imam dvojicu sinova: Vuka Vidora (43) i Marka Velka (39). I oni su talentovani slikari. Zbog toga su, da ne bude zabune, svojim imenima dali nova prezimena. Obojica žive u Parizu. U radu uopšte ne ličimo. Vuk ima dvojicu sinova: Ariana (19) i Sašu (3), a Marko nije oženjen.

Koju još umetnost volite?

Pratim sve, i pozorište, i literaturu, i muziku... Muzika je neprestano prisutna u mom ateljeu. Nemam određenih žanrova, ali veoma volim džez.

Opišite mi Vaš atelje…

Živim (spavam) u centru Pariza, u četvrtom arondismanu, blizu trga „Plas de vož”. Tu se nalazi kuća u kojoj je živeo književnik Viktor Igo. A moj atelje, od 500 kvadrata, nalazi se na rubu Pariza. Ulaz je sa ulice, a krov čini staklena, pa je ceo taj deo osvetljen prirodnom svetlošću, a u dnu dvorišta se „odmara” japanska trešnja. Šta da vam kažem – raj za život i pakao za rad. Radim svaki dan. I to po ceo dan. Stojeći. Često ne sedam ni kad jedem...

Da li je i sport bio deo vaše prirode?

Bio sam, kao junior, atletičar Crvene zvezde u nemogućim uslovima. Bili smo bez prave opreme, što nas nije sprečilo da budemo rekorderi Jugoslavije na 4 h 100 metara!

A sport u Parizu?

Taj deo mog sportskog rada sveo sam na igranje tenisa sa sinovima i na crtanje. Radio sam sportske plakate za Fudbalsko prvenstvo sveta u Španiji (1982), pa za Olimpijske igre (Barselona 1992), a bio sam angažovan i pri predstavljanju teniskih turnira u Rolan Garosu, pri reklamiranju skija „rosinjol”...

Koliko vrede Vaše slike?

Cena slike i crteža zavisi od mnogo toga; sadržaja, u mom slučaju pogotovo, ali i od formata, mesta prodaje... Ipak, daću vam jedan primer: crtež – kao ovaj koji je izložen u galeriji „Arte” – ove godine mi je otkupila francuska država za 50.000 evra.

Šta Vam kažu oni kojima se to što radite ne dopada?

Od trenutka kad je uspostavljen „dijalog” između mog dela i gledaocacilj je postignut, a on može da bude pozitivan, ali i, i te kako, negativan. Ravnodušnost bi mi teško pala. Agresivnost, dramatičnost, prikaz ljudskog tela koje je razapeto, osuđeno na nestajanje... na mojim slikama i crtežima sigurno uznemirava. Međutim, nikad nisam smatrao da bi ovo što radim trebalo da bude „praznik za oči” i da se uklapa u bilo šta. Moj rad je takav zato što ja hoću da on takav bude. Srećom, ima onih kojima se to i dopada. Da je to tačno dokaz je činjenica da živim od svog rada.

Kako radite?

Vrlo sam neorganizovan. A to mi, očito, odgovara. Imam niz započetih poslova, pa u toku dana „šetam” od crteža do slike i tako ukrug. Često, bez uspeha, pokušavam da se iskobeljam iz tog magičnog lavirinta. Ipak, nema razloga da bilo šta menjam. Suviše dugo to traje.

Koliko ste srećan čovek?

Dok radite ono što volite, i dok imate okruženje koje voli vas i to što radite, onda ste srećan čovek. A ja sve to radim i sve to imam. Uz to živim u božanstvenom gradu. Šta ćete više... Ali, ne krijem svoju zabrinutost. Pogledajte šta se dešava oko nas...

Da li ste nekad izneverili sebe, ili druge?

Ne mislim da sam to učinio. Apsolutno sam načisto i sa sobom i sa drugima.

Kad psujete?

Ne baš često, ali psujem. Uglavnom psujem sebe kad učinim nešto što psovku zaslužuje.

Za čime žalite?

Ne razmišljam o tome. Verovatno sam mogao da učinim više, a možda i manje od onoga što se od mene očekivalo. Ko zna… Žao mi je što nisam svirao klavir i što ne govorim engleski, a mogao sam i jedno i drugo. Sad je kasno...

Koje doba dana volite?

Popodne, sumrak, noć... Više volim sunce koje zalazi nego ono koje se rađa. Čudno za slikara, ali je tako. Jutro mi služi da „uhvatim zalet” za sve poslove.

Šta gubite starenjem?

Možda zvuči prepotentno, ali ne vidim neku razliku između sebe od pre deset, dvadeset godina i sad. Imam isti ritam, istu energiju, nemam posebne zamore... Pre se umorim kad ništa ne radim, nego kad sam vrlo aktivan.

Koji je Vaš odgovor na Njegošev stav:„Starost je sramota”?

Starost, starost... Ružne li reči. Dok su motivacija i ambicija tu, sve je u redu. Ipak, starost se najbolje vidi na fotografijama. Nisu nam iste one od pre deset godina i ove sad...

Koliko poštujete jelo?

Jelo nije moj problem. Što jednostavnije, to bolje. Pre sam mesožder nego „zelenjar”.

Kako reagujete u nedoumici?

Nedoumice, oklevanje, sumnje... svakako su prisutne, a i neophodne u ovom mom poslu. U tom slučaju oslanjam se na instinkt i iskustvo.

A kad ste radikalni?

U situacijama kad se pitam „biti ili ne biti” sve rešavam nožem – cepam... Naravno, reč je o slici.

Šta mislite o cinizmu?

Prezirem cinizam u svim oblicima. Za žaljenje su osobe koje se odnose podrugljivo prema humanosti, iskrenosti, ljubavi, uspehu drugih... Ne zanimaju me, izbegavam ih. Ako sam to kasnije utvrdio, izazivaju u meni veliko razočaranje i ljutnju na sebe, zato što to ranije nisam prepoznao.

Zašto nemate žene na slikama?

Bilo ih je u nekim ranijim periodima. Bile su to slike i crteži na temu rađanja.

A šta mislite o ženama slikarima?

Moje profesorsko iskustvo od osamnaest godina na pariskoj Akademiji kaže mi da talentovanih ima podjednako, ali putevi se razilaze u trenutku kad život nametne svoje stroge sprege. Onda se ženama, u slikarstvu, gubi trag. Ipak, ne bi bilo pravedno reći da je slikarstvo samo muški posao, ali praksa nas tera na tu misao...

Kako privatno doživljavate žene?

Žene su uvek bile prisutne u mom životu. Moja supruga je uz mene već pola veka; diskretna, konstruktivna, neophodna za funkcionisanje u ovom mom poslu. Emotivno uvek stimuliše kreativno...

Šta biste učinili kada biste u kupatilu zatekli Veneru „a la Botičeli” uživo?

Ja bih se, u svakom slučaju, i nekad i sad, uvek, samo – zaprepastio.

napomena : tekst je u potpunosti preuzet iz lista POLITIKA od 28.12.2008

Unos komentara je omogućen samo ulogovanim korisnicima.