Izvor: Blic | Nedelja, 21.09.2008.| 10:15
Izdvojite članak Odštampajte vest

Gordan Mihić, dramski pisac - Pisanje me spaslo od matematike

(Foto: b)

Davno, davno, kad sam, pre mature, postao novinar „Borbe“, nas nekoliko početnika je dobilo stanove u naselju na Novoj Karaburmi (što danas zvuči neverovatno). Zbog noćnih poslova u redakciji i potonjih skitnji, svi odreda smo redovno kasnili na poslednji autobus. Pešačenje od nekoliko kilometara leti je još nekako i prolazilo, ali po kišama i mećavama - nikako. I tako, na tim noćnim putešestvijima do Kraburme - uz kišu, smetove i mećave - smišljali smo način kako da zaradimo velike pare i kupimo kola kojima bismo se prevozili. Šta smo drugo mogli da smislimo, nego film. I tako sam, iz sasvim prozaičnih razloga, postao scenarista, kaže u ispovesti za „Blic nedelje“ Gordan Mihić, jedan od naših najplodnijih i najboljih scenarista.

Prvi kokošinjac
Detinjstvo sam proveo u Sokobanji. Majka, brat, deda po majci i ja smo bili izbeglice iz Hercegovine, u kojoj su prvih dana rata ustaše pobile skoro sve odrasle Mihiće, kao i ostale muške glave iz naše bliže porodice. Bili smo bez igde ičeg, seljakali su nas po izbegličkim domovima i sobama napuštenih kuća. Najzad smo se skrasili u jednoj prastaroj kućici i našli kakav-takav mir. Pre toga smo tri godine proveli u okupiranom Beogradu, u Gepratovoj ulici, u sobičku koga se sećam po tome što je sa njegovih zidova stalno kapala neka voda. Sokobanje se mnogo više sećam. Našao sam drugove, igrao se po ceo dan, znao svaku stopu svih ulica, prolaza, krovova, livada, šumaraka, vinograda, tukao se i imao večito razbijenu glavu, pokušavao - zajedno sa dedom i bratom - da naučim zidarski zanat, ali svi su nam se zidovi rušili - osim jednog uz kojeg smo, pobedonosno, sklepali naš prvi kokošinjac.

Sonjina ljubav
Majka, deda, brat, ujaci Branko i Slavko, moje drage tetke, svi su imali mnogo strpljenja, blagosti i ljubavi za mene iako sam bio krajnje nemirno dete. Jedna od osoba koja je na neki način obeležila moje detinjstvo je sestra od tetke - Sonja. Naime, dok smo živeli u Beogradu, ona je bila zadužena da me čuva kad svi ostali odu svojim poslovima. Imala je petnaest godina, brinula je i volela me je, ali srce ju je vuklo da izađe i bude sa momkom koji je bio njena prva ljubav. Mislila je, mislila i najzad smislila način da me sigurno prikuje za jedno mesto, odnosno za jedan stočić i stoličicu.

Moja prva slova
Učila me slova! Zadavala mi je da ih bezbroj puta napišem i šaputala mi na uvo da će ona malo da skokne napolje, a da ja za to vreme pišem i da se ni slučajno ne osvrćem jer iz mraka može da naiđe šejtan (đavo)! Sobica je bila mračna, niska, uvek je gorela jedna čkiljava gasna lampa: mesto prosto stvoreno da se đavo malo tu provrzma! I tako, u strahu od đavola, naučio sam da pišem - malo zbog straha, a malo zbog Sonjine prve ljubavi.

Popravni iz matiša
Nisam mrzeo profesore. U završnim razredima gimnazije, koje sam pohađao u Beogradu, imao sam uspeha na gradskim i školskim literarnim konkursima, pa su mi profesori gledali kroz prste koliko god su mogli. Uprkos tim naklonostima, dva puta sam padao na popravni - iz matematike i fizike. Preko leta, tokom raspusta u Sokobanji majci ne bih rekao za te popravne ispite da se ne bi sekirala. A da me ne bi videla kako učim, iskopao sam podzemni bunkerić, pokrio ga daskama i zemljom i spremao se da tu savladam neophodne tajne matematike i fizike. Ali... leto u banji, čuveni korzo, miris lipa i osmesi devojčica u lakim letnjim haljinama nisu mi dali ni da jedan jedini put privirim u svoju „naučnu rupu“. Ko zna šta bi sa mnom bilo da za vreme presudnog pismenog ispita iz matematike nije stiglo pismo sa zaglavljem iz „Borbe“. Poslužitelj je, po nalogu iznenađenog direktora, doneo pismo na čas. Ja, naravno, nisam znao od koga je i za koga je to pismo i sedeo sam tupo zureći u svesku sa postavljenim zadacima. Od rešenja ni traga, pomoći niotkuda. Za to vreme profesor Živković je otvorio pismo, s nevericom čitao sadržaj, a onda, zaklimavši glavom, uz čudan osmeh pogledao ka meni, pozvao me prstom da mu priđem i - da ne ometa druge đake - tiho mi šapnuo: „Nemoj dalje da se mučiš. Matematika ti neće biti potrebna u životu. Čestitam, primljen si za novinara ‘Borbe’.“

Igranke
Na igranke nisam išao iz prostog razloga što nikada nisam uspeo da naučim da igram. Vera me je sto puta učila, ali nije vredelo. Igrao sam jedino na letovanjima kada - na hotelskim terasama - u polumraku igra po sto parova, pa bih nekako uspeo da se prokrijumčarim. Ali samo tango. Ništa drugo. Mojoj dragoj Veri je i to bilo dovoljno. Inače, kad se na kućnim zabavama desi da i ja pomalo, solo, nešto zaigram, svi smesta pojure da uzmu kamerice, mobilne ili fotoaparate da bi ovekovečili taj neverovatni nesklad muzike, ritma i mojih pokreta.

Prijatelji iz mladosti
Drugovi, prijatelji... U mladosti to su bili Toma Đurić, Dragan Mečkarovski, Ljubiša Kozomara, Miša Ristić, Mića Danojlić, Singa Popović, Miša Stanisavljević, jedne godine i Matija Bećković... To su bila druženja iz škole i kasnije iz „Borbe“ i „Sporta i sveta“. U „Borbu“ sam primljen pre mature. Bio sam najmlađi od kandidata primljenih na konkursu, pa nisam stigao da se u potrebnoj meri uozbiljim. Redovno bih kasnio na posao tri ili četiri sata, spavao na krovu ili u kabinetu direktora, smišljao neobuzdane šale, stavljao na table da su liftovi u kvaru kad bi nam dolazili najviši državni rukovodioci, dolazio bos na posao... ali rubrike sam, nekim čudom, uvek predavao na vreme, i to je mom dragom uredniku Slobodanu Glumcu bio dovoljan razlog da me uvek štiti. Inače, s Mićom i Ljubišom sam svake noći zaglavljivao u „Klubu književnika“, gde bi nam se, katkad, pridruživao čika Miloš Đurić, profesor, prevodilac velikih dela antičke književnosti. Znali smo ga po tim delima, ali i po žiriranju u prvom konkursu za „Lepoticu godine“ koji je organizovao list „Sport i svet“. Mrzeo je uštogljenost i lažne veličine i nije se ustručavao da se uključi kada smo - iz ugla u „Klubu književnika“ - naizgled mrtvi ozbiljni, zrnima kukuruza i pasulja krišom gađali razne naduvene likove. Bio je sjajan čovek, obožavali smo ga!

Profesor Đurić
Sećam se jednog sastanka Saveta za kulturu (bio sam prisutan kao novinar) na kome je profesor Đurić ćutao, žmirkao i povremeno mi jedva primetnim grimasama pokazivao svoje mišljenje o diskusiji, koja se razvlačila u beskraj. Video sam da neće izdržati do kraja i da polako ustaje. Hteo sam da mu se pridružim, a predsednica Saveta ga je zaustavila i blago, s poštovanjem upitala zašto je ćutao o tako važnoj temi kao što je zaštita spomenika kulture. „Evo zašto“, rekao je, „pretplošle godine sam vodio studente na Olimp, i tamo smo pili vodu iz kladenca koji je izgledao onako čisto i uredno kao pre dve hiljade godina kada su tu vodu pili grčki bogovi. A bio sam prošle godine na Kopaoniku. Tamo smo našli jedan izvor, uredili smo ga, ogradili i uljudili. Posle godinu dana, ovog leta, odveo sam ponovo studente na Kopaonik do tog izvora.“

Ništa se nije promenilo
Ućutao je. Svi su čekali šta će dalje reći. Kad se čekanje odužilo, predsednica je tiho upitala: „Hteli ste da kažete nešto u vezi s tim kladencem na Kopaoniku... ali niste završili. Šta se s njim desilo posle samo godinu dana?“ A on je podigao pogled, slegnuo ramenima i mirno rekao: „Sve zasrano!“ Još uvek pamtim to poređenje, tu tačnu metaforu i dijagnozu jednog mentaliteta, nehata, nebrige... Pominjem je zato što, bojim se, važi i danas.

Vera

Vera i ja smo se upoznali davnih dana na brodu za Hvar. Ona je na brodu snimala film „Goli čovik“ a ja sam kao novinar „Sporta i sveta“ pisao reportažu o snimanju. Te iste 1969. smo se i venčali. Doduše, ubrzo sam otpušten iz te revije i od tada sam slobodan umetnik, s tim što sam sedam godina bio profesor na Fakultetu dramskih umetnosti. Verini roditelji su bili pravnici, ali su se veoma zanimali za umetnost. Otac je imao dara za pisanje, dok je majka bila izuzetno talentovana za slikarstvo. I Vera je jednom naslikala suncokrete u zalasku sunca. Oduševljena svojim radom zamišljala je kako će da ga urami, na koji zid da okači i, kako se kasnije ispostavilo, jedva čekala da mi pokaže svoje umetničko delo. Sliku je postavila na vidno mesto, tako da je vidim čim uđem u kuću. A ja, onako s vrata, gotovo povikao: „Kakav ti je to kič? Nisi valjda to kupila?“ Posle je govorila da ni sama ne zna kako je to preživela, ali oni su ipak ušli u jedan moj film. Neretko pišem u kuhinji. Vera me pušta, zapravo niko se ne ljuti što ih sve izbacim iz nje. Iskreno, najviše i volim da radim u kuhinji, ne tražim uslove za rad. Pišem i u avionu kad propada. Važno mi je samo da ne znam kako će se priča razvijati, da ne znam njen kraj. Pišem po instinktu.

Životni posao
Ono što je trenutno aktuelno u mom profesionalnom životu nazvao bih čak - životnim poslom. Godinama sam razmišljao o televizijskoj seriji čija bi okosnica bila priča o sudbini jedne srpske porodice tokom dva veka - od Prvog srpskog ustanka i otvaranja Velike škole, pa do današnjih dana. Rodonačelnik te porodice je Aksentije - Aksa Višnjić, dalji rođak Filipa Višnjića. Dugo sam čitao istorijske zapise a pretprošlog proleća Nikola Mirkov, direktor RTS-a, pozvao me je na saradnju, i krenuli smo na posao. Dosad sam predao 16 jednočasovnih epizoda, a do Nove godine predaću još deset. Inače, ceo projekat treba da ima 78 epizoda i treba da se snima tokom tri sezone. Zašto kažem „životni posao“? Zbog dva veka zbivanja, mnoštva ličnosti, prelomnih epoha, ali i zbog jedne rečenice, izgovorene 1808, na dan otvaranja Velike škole, a ta rečenica glasi: „Oslobođena, napaćena Srbija ovim danom ponovo počinje da se približava porodici evropskih naroda.“ Bilo je to pre dve stotine godina. A sličnu rečenicu često slušamo i danas. Šta se u međuvremenu događalo sa nama i Evropom? Ko nas je vodio, za kim smo išli, kome verovali, u koga se uzdali; jesmo li ili nismo pamtili i cenili žrtve znanih i neznanih velikana i kako smo, ne baš retko, a olako, prepuštali osvojenu slobodu onima koji nisu imali ni viziju, ni moć, ni snagu ni mudrost? Naravno, ja ne dajem odgovore, ja samo pišem sagu o sudbinama koje povezuju generacije Višnjića.

Lična karta
Gordan Mihić je rođen u Mostaru 1938. godine.
Dobitnik je niza prestižnih nagrada i pisac velikog broja scenarija za film i televiziju („Kad budem mrtav i beo“, „Čuvar plaže u zimskom periodu“, „Bubašinter“, „Kamiondžije“, „Pas koji je voleo vozove“, „Varljivo leto ‘68“, „Zaboravljeni“, „Dom za vešanje“, „Tango Argentino“, „Siroti mali hrčki“, „Kupi mi Eliota“, „Ona voli zvezdu“, „Gore-dole“, „Dnevnik uvreda“...), autor pozorišnih komada, bavio se i režijom i bio profesor na Fakultetu dramskih umetnosti.


Živi i radi u Beogradu. U braku je sa Verom Čukić, glumicom, sa kojom ima ćerku Ivanu, takođe glumicu.

napomena : tekst je u potpunsoti preuzet iz lista BLIC od 21.09.2008

Unos komentara je omogućen samo ulogovanim korisnicima.