Zoran Pavlović, direktor Piraeus Leasing - Kad se kockice slože

Lego kockice pojavile su se prvi put na domaćem tržištu krajem osamdesetih godina prošlog veka i postale simbol detinjstva velikom broju dece tadašnje Jugoslavije zahvaljujući Zoranu Pavloviću.

Danska kompanija Lego prihvatila je ponudu Pavlovića i njegovih prijatelja koji su do tada stalno donosili svojoj deci iz inostranstva „kockice“ i posao je leg’o. Uvozila ih je beogradska spoljno-trgovinska firma Jugoauto u kojoj je Zoran Pavlović, danas direktor Piraeus Leasing-a, radio punih 18 godina.

Oduševilo ga je kako ljudi iz Lego kompanije razmišljaju o deci, detaljno su proučavali sve što utiče na njihovo odrastanje i tada je shvatio koliko je važno da se čovek posveti onome što radi. „Pravljene tako da vam bude lepo, da se smešite, kreirate nešto što se, ako se pokvari, može popraviti ili napraviti ponovo nešto novo, lego kocke nemaju agresivne boje koje bi terale decu na destrukciju.

Naprotiv, igrajući se, deca imaju želju da nešto naprave“, s oduševljenjem priča Pavlović i otkriva da ih je često slagao sa svoja dva sina koja su odavno izašla iz sveta igračaka i po uzoru na roditelje zagazila u svet finansija. Stariji sin Luka ima 22 godine i ovih dana čeka ga diplomski na privatnom Fakultetu za finansije i administraciju (FEFA). Na istom je fakultetu je i dvadesetogodišnjak Matija koji planira da nastavi studije u Solunu. Za razliku od svojih sinova koji su odrastali zajedno, bio je jedino dete oca građevinskog inženjera i majke farmaceutkinje.

Rođen je u Gornjem Milanovcu, ali su roditelji ubrzo dobili posao u prestonici, gde je počeo školovanje i završio Ekonomski fakultet, smer spoljna trgovina.

Vredni gen

Na dan kad se oženio imao je 27 godina i 364 dana. Sutradan je napunio 28 godina tako da proslavlja godišnjicu braka i rođendan ujedno. Pokazalo se da je to što se „oženio pa tek onda rodio“ dobar potez - u braku je već 24 godine. Iako je bio jedinac, nije mu bilo teško da savlada u braku ono što smatra da ljudima predstavlja najveći problem, da zameni prisvojnu zamenicu jednine „moje“ sa množinom „naše“. Njegova bolja polovina, supruga Branka, isto jedinica, nesebično se, kaže Pavlović, trudila da njihov brak funkcioniše bez ikakvih podela pa su se očigledno i tu složile sve kockice.

Iako je iza njega već 25 godina radnog iskustva, i dalje neumorno radi najmanje 10 sati dnevno. Obožava ponedeljak, što ima veze jedino s tim „da se od početka radnog veka bavi poslom koji voli“. Odakle takva energija? Nasledio je, veruje, neke „vredne“ gene svojih roditelja, koji su se strašno radovali svakog dana kad idu i vraćaju se sa posla, što se i njemu događa. Bez obzira na brige i poteškoće koje je donosio njihov posao imali su narednog dana želju da se ponovo pokažu i dokažu i tako kreiraju svoj uspešan dan i budućnost.

Znanje i iskustvo doneo mu je početkom 80-ih prvi posao u tada vodećoj spoljno-trgovinskoj firmi Jugoauto, koja je uvozila i izvozila automobile i rezervne delove, naročito iz istočne Evrope. Period sankcija pa potom tranzicije promenio je i njegov život, tako da se 2000. godine okušao u privatnom biznisu. Osnovao je konsultantsku firmu koja se bavila spoljnom trgovinom, ali u pogrešno vreme.

Nakon dve godine, zatvara firmu i počinje da se bavi potpuno novom industrijom na finansijskom tržištu Srbije, lizingom. Zapošljava se u HVB Leasing-u, koja je bila u sastavu austrijske bankarske grupacije Bank Austria, a od pre dve godine članica je UniCredit banke, gde je bio direktor nepune četiri godine. Tu je ostao sve do početka prošle godine kad je ušao u još jednu veliku kompaniju, ovog puta grčku Piraeus grupu.

Zakon o lizingu donet je u Srbiji 2003. godine, podseća Pavlović i sa osmehom objašnjava da je tada za tim novim proizvodom bilo interesantnih i nemogućih zahteva. Dešavalo se čak, prema pričama kolega, da klijenti traže kućne ljubimce na lizing. Jedan je na lizing tako tražio psa koji je bio je prilično skup, oko 2.000 evra. To je, naravno, neizvodljivo, smeje se.

„Svako od nas ima potrebu za novim i lepšim stvarima, što je prirodno i opravdano. Međutim, finansijska logika je jako bitna. Ako neko želi nov automobil mora razmisliti da li će mu ta kupovina predstavljati finansijsko opterećenje“, savetuje. U razvijenim zemljama gotovo niko ne kupuje automobil već ga iznajmljuje jer, kako kaže, njima vlasništvo nije prioritet, koliko im je važno da iz toga izvuku maksimalnu korist. „Male su nijanse između lizinga i kredita, ali ako se vodimo tim da je važno znati koristiti, a ne imati onda bih pre preporučio lizing“, dodaje Pavlović.

Kod kuće je najbolje

Stizao je da se bavi sportom, voli skijanje, trenirao je košarku, gimnastiku, karate, a najduže tenis. Čak 15 godina, što je dovoljno dugo, kako kaže, da bude dobar rekreativac.

Bio je na svim kontinentima osim u Australiji. Pored posla dosta je putovao i privatno, a najlepše mu je bilo u Peruu, Boliviji i Argentini. Kaže da drevni grad Maču Pikču nestvarno deluje, kao i Kusko centralni grad nekadašnje Inka civilizacije, gde na oko 3.000 metara nadmorske visine živi narod na zaravni među sijaset planina.

Leteo je sa najvišeg aerodroma na svetu, La Paz, koji se nalazi na 4.000 metara nadmorske visine i odakle avion ne može da poleti sa punim rezervoarom zbog razređenosti vazduha pa mora da sleti na prvi aerodrom, Santa Cruz, da bi dopunio gorivo i nastavio dalje. Proveo je četiri dana u džungli, u kolibi bez struje i tople vode, udaljenoj dva sata avionom od Lime, prestonice Perua, u mestu Ikitos na obali Amazona. Opčinjen je uslugom i profesionalizmom ljudi koji su tako predstavili sebe i svoju zemlju. „Na dan polaska morali smo da krenemo u četiri sata ujutro iz džungle da bismo čamcem stigli do Ikitosa odakle smo imali avion za Limu u šest ujutro.

Vodiči su nas probudili u pola četiri, servirali nam sveže ceđene pomorandže i doručak. Rekli su nam da popijemo kafu dok oni po mraku ne odnesu naše stvari do čamca, a da će se nakon toga vratiti da bi nas sproveli kroz džunglu do tog istog čamca da nam se ne bi nešto desilo“, prenosi Pavlović utiske.

Poslovno je gotovo 15 godina odlazio u Egipat. Proputovao je, može se reći ceo svet, ali je ipak odlučio da ostane u Srbiji. „Kopenhagen je divan, Buenos Ajres fantastičan, Pariz... Sva ta putovanja su atraktivna i interesantna, ali kad znate da se vraćate tamo odakle ste došli, gde vam je sve blisko, gde su prijatelji i rođaci. Srbija je još uvek najbolja za život“, tvrdi on. Kako to? „U Srbiji se mnogo opuštenije i humanije živi, u inostranstvu ljudi nemaju vremena za druženje, čak ni vikendom“, poručuje Pavlović.

poziv na pretplatu na