Milan Mandarić - Fudbalski svetac iz Silicijumske doline

Ličanina iz Novog Sada Milana Mandarića, vlasnika svetske IT kompanije Sanmina i kluba Lester, Amerikanci smatraju osnivačem Silicijumske doline, a Englezi fudbalskim svecem

Srbi o fudbalu uglavnom znaju sve. „Da im je na jedan dan“, polovina njih smatra da bi od svakog fudbalskog kluba mogla da napravi svetskog šampiona. Nažalost, jedini Srbin koji je dokazao da u omiljenom muškom sportu ume da završi šampionski posao, ne živi u zemlji, već na relaciji SAD - Engleska.

Reč je o Milanu Mandariću, koji je zbog uspeha sa engleskim Portsmutom na Ostrvu proglašen za fudbalskog sveca. Danas je vlasnik Lester sitija, a za ulaganja u Srbiji, kako sam kaže, još nije spreman. Novac i umeće sačuvaće za neke bolje dane.

Od Novog Sada do Kalifornije. Milan Mandarić rođen je u Lici, 5. septembra 1938. Odrastao je u Novom Sadu. Diplomirao je mašinstvo i radio u radionici svoga oca. Kada je napunio 21. godinu, preuzeo je porodični posao i počeo sa proizvodnjom mašinskih delova za automobile. Za samo pet godina od male firme napravio je jednu od najvećih kompanija u Jugoslaviji. Tadašnje komunističke vlasti su samo do neke tačke ohrabrivale privatni biznis. Budući je Mandarićeva firma masovnom proizvodnjom pokrivala tržište cele države, a ubrzo počela i da izvozi, njegovo ime je od heroja i uspešnog poslovnog čoveka u očima vlastodržaca počelo da klizi u zonu „kapitalističkog izdajnika“. Zabrinut zbog takvog stava vlasti prema njegovom poslu, 1969. godine Mandarić je napustio Srbiju. Otisnuo se preko okeana i nastanio u Sjedinjenim Američkim Državama. Priča se da je dobar deo svog kapitala morao da ostavi u zemlji. Međutim, za dobrog stručnjaka nema zime, pa je tako i Mandarić, tek što je kročio na „novi kontinent“, dobio posao u jednoj američkoj kompaniji koja je proizvodila delove za kompjutere. Tako je njegova nova adresa postala sunčana Kalifornija.

Osnivač Silicijumske doline. Ubrzo po dolasku na novo radno mesto, Mandariću se ukazala prilika za dalji napredak. Naime, dvojica njegovih kolega odlučila su da osnuju novu kompaniju, a Milan je iskoristio šansu i postao treći partner. Firma je bila prilično uspešna, ali zbog neslaganja u rukovođenju Mandarić ju je napustio. Svestan da i za njega ima mesta u kompjuterskom biznisu, 1971. godine je osnovao svoju Lika korporejšen. Dok je uspešnim menadžmentom ubirao uspehe, 1976. je stekao pravo na državljanstvo SAD. Gotovo neverovatno, ali već do tada njegova Lika korporejšen je bila najveći proizvođač računarskih komponenata u SAD. I upravo Srbin Milan Manadrić je napravio poslovni bum koji je doveo do stvaranja kalifornijske Silicijumske doline, gde je danas smešteno na hiljade kompanija koje se bave proizvodnjom i uslugama iz oblasti računara, interneta i multimedije. Tu su sedišta Adob sistemsa, Epla, Intela, Orakla, Gugla, Jahua i Ibeja.

Iskusno prateći kretanja tržišta, 1980. godine je prodao kompaniju i osnovao novu - Sanmina, za čije je sedište odredio San Hose. Nova firma Milana Mandarića bavila se proizvodnjom visokokvalitetnih uređaja iz oblasti telekomunikacija. Kao i kod prethodne firme, ni ovde nije bilo greške u proceni vlasnika kapitala. Iz godine u godinu postajala je sve uspešnija. Za samo deceniju od osnivanja, Sanmina je uspela da „proguta“ i pod svoje okrilje stavi SCI sistems, znatno veću američku kompaniju. Iako je Sanmina bila upola manja, bila je daleko uspešnija. Baš kao i danas, kada broji 41.000 zaposlenih u više od 20 država. Bavi se raznovrsnim uslugama iz oblasti komunikacija, kompjutera, multimedije, odbrane, medicine... Klijentima nudi sve, od ideje do finalnog proizvoda. Nalazi se na 188. mestu liste američkog magazina „Forčen“, koji redovno rangira 500 najuspešnijih preduzeća u SAD. Malo je poznato da je Sanmina treća na listi u proizvodnji poluprovodnika, odmah posle Intela i Teksas instrumentsa.

Strast iz detinjstva. Dok je kompanija Sanmina ubirala profit, Mandarić je počeo da grana svoj posao. Ulagao je i u bankarske poslove, a zatim načinio i prvi korak koji će ga nepovratno uvesti u fudbalske vode. Postao je vlasnik tima američke male lige, Sent Luis storma. Priča se da je fudbal Milanova strast koja ga vuče još od dečačkih dana, i da je kao mladić igrao za Novi Sad. U Americi je osnovao fudbalski klub Lika, a zatim i San Hose ertkvejks. Oba tima su igrala u prvoj profesionalnoj fudbalskoj ligi SAD.

Sumnjičav zbog budućnosti tog sporta u Americi, interesovanje je preselio na stari kontinent. Okrenuo se evropskom fudbalu i na vlasnički list dodao belgijski klub Standard iz Liježa. Crveno bele dresove tog tima nosila su čak 22 srpska igrača, između ostalih i Ivica Dragutinović, Nebojša Krupniković i Dejan Petković. U trenutnoj postavci Standarda je Čačanin Milan Jovanović, koji je prošle sezone proglašen za najboljeg fudbalera u Belgiji.

Mandarić se ipak nije dugo zadržao u prohladnoj Belgiji. Odlučio je da investira malo južnije, u Francusku, gde je kupio fudbalski klub Nica. Inače, menadžment tog kluba je u dva navrata predvodio Vlatko Marković, a na toj funkciji se okušao i Nenad Bjeković.

Fudbalski svetac. Očigledno ni francuska Nica nije zadovoljila apetite Milana Mandarića. Godine 1998. godine ju je prodao, a novac uložio u engleski Portsmut. Prema nekim glasinama, na taj poslovni potez odlučio se nakon konsultacija sa srpskim fudbalerom Predragom Radosavljevićem Prekijem, koji je karijeru u profesionalnom fudbalu započeo u beogradskoj Crvenoj zvezdi. Radosavljević je igrao i u Sent Luis stormu, a od 1996. do 1998. i za nacionalni tim Sjedinjenih Država.

Sa Portsmutom je Mandarić postigao nezapamćen uspeh. Nakon što se godinama borio u engleskom šampionatu, klub je uspeo da se domogne Premijer lige. Kao najzaslužniji za uspehe „plave armije“ slove tadašnji menadžer Hari Rednap i njegov asistent Džim Smit. Obojica su kasnije napustila tim, navodno nakon tenzija koje su usledile jer je Mandarić na mesto izvršnog direktora postavio Velimira Zajeca.

Važno je istaći da se u trenutku preuzimanja Portsmut nalazio u velikoj finansijskoj krizi. Samo zahvaljujući Milanu Mandariću i njegovom uspešnom rukovođenju klub je stao na zdrave noge.

Iz tih vremena pamti se prva pobeda u prvom meču Premijer lige (septembar 2003. godine) kada je Portsmut savladao Aston vilu. Navijači su Milana Mandarića proglasili za fudbalskog sveca i spevali mu pobedničku pesmu. Uprava grada ukazala mu je čast kakvu je nekada imala britanska princeza Dajana. Milanu su uručeni ključevi grada i statua slobode, a dodeljena mu je i titula slobodnog čoveka.

Mediji beleže da se tada slika ovog Srbina nalazila u svakoj kući i u svakom restoranu u Portsmutu.

Ipak, postojala je i stvar koju su mu fanovi zamerali - nikako da počne izgradnja novog stadiona. Stari je otvoren davne 1898, sa kapacitetom od 20.600 mesta. Od Mandarićevog dolaska na čelo uprave govorilo se o izgradnji velikog kompleksa koji bi, između ostalog, rešio i problem večitog nedostatka karata za utakmicu. U početku su izgradnju kočile građevinske dozvole, ali je i ta prepreka otklonjena. Očekivalo se proširenje stadiona, izgradnja hotela, zgrade sa apartmanima i kazina u zoni Farton parka, a u ove objekte Mandarić je trebalo da uloži oko 130 miliona funti.

Istovremeno su se pojavila priče da vlasnik Portsmuta ima sve više ponuda za prodaju kluba. U tom kontekstu pominjani su interesenti iz Japana. Kako je engleski prvoligaš napredovao, Mandariću je nuđeno da preuzme kormilo nekoliko evropskih klubova i u njima ponovi ovakvo čudo. Priča se da su ga tražili Atletiko iz Madrida i nekoliko timova iz Belgije i Francuske.

Kada je reč o prodaji „plave armije“, tajna je odgonetnuta januara 2006, kada je 50 odsto akcija engleskog kluba dospelo u ruke biznismena francusko-izraelskog porekla Aleksandra Gajdameka. Na kraju sezone Mandarić je Gajdameku omogućio stoprocentno vlasništvo, ali je ostao na funkciji počasnog direktora.

Sa te pozicije povukao se 21. septembra 2006. godine. Te sezone za najboljeg igrača Portsmuta izabran je Nišlija Dejan Stefanović.

Lisice. Dok je još rukovodio Portsmutom, Milan Mandarić se zainteresovao za drugoligaša Lester siti, i kako se pričalo, za njega ponudio 38 miliona evra. Iako je nakon ostavke želeo da se malo odmori od fudbala, prilike su ga naterale da ubrza planove za preuzimanje engleskih „lisica“. Naime, uprava Lestera dobila je još dve ozbiljne ponude. Već 18. novembra 2006. upravni odbor fudbalskog kluba je prihvatio Mandarićevu aranžman. Određen je datum za preuzimanje (15. decembar), ali su se odjednom pojavili prikriveni dugovi, pa su pregovori dospeli u ćorsokak. Konačno, u januaru, objavljeno je da su dve strane postigle dogovor, ali je usledilo još jedno odlaganje zbog bolesti Mandarićeve majke. Upravo zbog toga se naveliko i naširoko prepričavalo da od kupovine neće biti ništa. Po povratku iz Srbije, Milan je sve te glasine demantovao i početkom februara zaključio ugovor. Zvanični vlasnik Lestera postao je 13. februara 2007.

- To je za mene novi veliki izazov i osnovni cilj će mi biti da klub koji poslednjih sezona beleži rezultate daleko ispod svojih mogućnosti vratim tamo gde zaslužuje da bude, u Premijer ligu - optimistično je najavio Mandarić.

Međutim, u novom klubu ga je dočekao veliki problem za menadžerima. Do kraja godine promenio ih je četiri. Lester ne samo da se nije vratio u Premijer ligu, već je ispao iz Prve lige. Za neuspeh vlasnik krivi loše vođenje ekipe trenera Jana Holoveja i njegovog štaba, kao i klupski menadžment.

U Lesteru se plaše da će Mandarić odustati, ali on tvrdi da je mnogo bliži opstanku, da će očistiti ono što ne valja i krenuti u nove pobede.

Tokom istorije „lisice“ nikada nisu bile prvaci Engleske, niti su osvajale FA kup. Trostruki su pobednici Liga kupa.

Rano za Srbiju. Dok su pregovori oko kupovine Lestera bili u toku, pronela se vest da je Milan Mandarić zainteresovan da postane vlasnik Vojvodine. On je to demantovao:

- Jednog dana možda se to i ostvari, ali samo pod uslovom da sve bude kristalno jasno kada je privatizacija u pitanju. U tom slučaju, Vojvodina će svakako biti na vrhu te liste.

Nedavno je ponovio svoj stav, podvlačeći da nije spreman da uloži u srpski fudbal dok se Savez, Liga i celokupna situacija ne postave na zdrave noge. On je istakao da u srpskom fudbalu mnoge stvari još nisu sređene i isterane na čistac, pa da nije vreme za njegovo uključivanje. Objasnio je i da je pitanje vlasništva velika kočnica za ulaganje u Srbiji.

- Kada se propisima reši ko je vlasnik stadiona, klupske zgrade, pomoćnih terena i igrača, biće lakše pronaći ljude koji će uložiti novac. Jer čovek ili kompanija mora da zna šta su mu prava, a šta obaveze - naveo je Mandarić.

Od njegovih izjava pamti se i ona da fudbal traži celog čoveka.

- Ne možete se njime baviti usput. Mene interesuje samo fudbal, okrenut sam njemu i tu nalazim preokupaciju - kaže uspešni biznismen iz Srbije.

Policijska istraga. Novembra 2007. vlasnik Lestera Milan Mandarić bio je predmet istrage o korupciji, zajedno sa trenerom Portsmuta Harijem Rednapom i direktorom Piterom Storijem. Britanski mediji objavili su da je uhapšen, ali je, kako je kasnije objašnjeno, zapravo bio pozvan da da iskaz. Mandarić kaže da je policija prilikom istraživanja 38 transfera Portsmuta posumnjala u regularnost dolaska Senegalca Amdija Fajea u taj klub. Milanovi saradnici ponavljali su da je vlasnik Lestera „čist kao suza“ i da će nevinost dokazati pred sudom. Isticali su da je reč o čoveku koji je 40 godina u svetskom biznisu i da sve to vreme nikada nije doveden u pitanje njegov kredibilitet.

Istini za volju, Mandarić je aprila 2006. bio pod sumnjom da je ojadio kladionicu za 25 miliona evra. On se, naime, kladio da će Hari Rednap preuzeti Portsmut, što se na kraju i dogodilo.

- To su obične gluposti i spekulacije. Trudim da ostanem iznad toga. Kako neko može da naloži nekom da uplati novac na tako nešto kada je konačna odluka o prelasku Rednapa doneta 20 minuta pre početka pres-konferencije - objasnio je Mandarić.

Vuku ga koreni. O privatnom životu Milana Mandarića vrlo se malo zna. Kao i svi ozbiljni biznismeni, taj deo drži u tajnosti. Sa suprugom Gordanom živi na relaciji SAD - Britanija, a „baza“ im je na jednom ostrvu u Floridi. Šuška se da su mu komšije slavni španski pevač Hulio Iglesijas i teniski as Boris Beker, a da li sa njima pije kafu i odigra partiju tenisa, nije poznato.

Ima dve ćerke, koje sa porodicama žive u Kaliforniji. I pored brojnih poslovnih obaveza često dolazi u Srbiju. Gotovo sve praznike provodi sa rodbinom i prijateljima u Novom Sadu i Beogradu. U jednom razgovoru je priznao da ga, kako prolaze godine, stari kraj sve više vuče.

- Rastu emocije prema zemlji iz koje potičem i koja me uvek privlači na poseban način - priznao je Mandarić.

Pored emocija, za Srbiju ga vezuje i posao. Jednim okom neprestano motri na domaće fudbalere. Najviše hvali Nemanju Vidića. Njemu pripisuje zaslugu da je otvorio engleska vrata i drugim igračima iz Srbije. Redovno se čuje sa Dejanom Stefanovićem, a priznaje da je i Ognjena Koromana želeo da dovede u Lester.

U razgovorima o Milanu Mandariću često ume da se provuče rečenica da je „zaradio toliko da ni njegovi unuci neće stići da potroše“. Većina se slaže s tim da ima nesvakidašnju biografiju, a sasvim je sigurno da ga engleski navijači nikada neće zaboraviti. Priča se i o velikoj zahvalnosti Velike Britanije. Uvek se, naime, pomene da bi Mandariću jednoga dana engleska kraljica mogla da ukaže vanrednu čast i dodeli mu zvanje sera. Zasad su to samo priče.

izvor :