Izvor: eKapija | Četvrtak, 27.04.2017.| 13:13
Izdvojite članak Odštampajte vest

Gordana Tomić, slikarka i direktor Art Parlamenta - Ono što je u čoveku nativno uvek će naći svoj put

Gordana Tomić
U jednom danu ona je i poslovna žena i umetnik. U sebi spaja izrazitu kreativnost, odličan smisao za biznis, zaljubljenik je u estetiku Istoka, a odvažno nosi crnogorski ponos i otmenost. Kosmopolitizam joj je urođen, jer je odrasla u kući koja je za nju bila svet. Zato, kaže, nije ni išla na đačke ekskurzije. Svoju poslovnu biografiju mogla bi da opiše sa "Potomak uskočkih junaka".

Izlagala je na Menhetnu i dalekom Orijentu, zanima je budistička filozofija zena, obišla je pola sveta, a sada, vodeći se biznis iskustvima sa Zapada vodi art-biznis firmu koja u Beogradu i Srbiji želi da podrži i unapredi poslovanje kompanija i razvoj savremene umetničke scene.

eKapija: Sa magistratom u rukama i kao ekonomista i konsultant sa ozbiljnim iskustvom u jednom trenutku odlučujete da slikarstvo bude vaša primarna profesija. Sklonost ka umetničkom izrazu je izgleda čučala u vama samo je čekala momenat da se izrazi? Kako se sve to odigralo?

- Duboko verujem da smo u suštini ono što nosimo u genima i da se nekim svojim iskonskim potrebama za realizacijom samog sebe ne možemo odupreti. U mom životu nije bilo nekog dugmeta na koje sam pritisnula i ušla u svet umetnosti. Taj svet je bio moj svet oduvek, ali nije bio toliko javan i transparentan, jer sam se obrazovala u drugim oblastima. Shodno mom porodičnom vaspitanju podrazumevalo se da to za šta sam školovana bude moj poslovni pravac, da ostanem u struci i ja sam deceniju i malo više provela u informatičkoj industriji i menadžmentu, ali sam sve vreme bila paralelno i u umetnosti, i bilo je pitanje trenutka kada će to postati dominantno, vidljivo. Iako je duboko okrenuta čovekovoj intimi i biću, umetnost je javna oblast delovanja, jer postoji i potreba da umetnik istupi, "kaže", izrazi se i poruči. Moj način da se izrazim je vizuelni i ja to činim kroz boje, a onog trenutka kada je to postala moja profesija, samo sam se prepustila tom lepom svetu.

eKapija: Rekla bih da je to hrabrost - krenuti za svojim snovima i pustiti da strast izađe iz vas?

- Sigurno je hrabrost. Ponekad kad pišem svoju biografiju za neke umetničke konkurse ili kataloge, nižući relevantne rečenice, a izostavljajući celu jednu prethodnu karijeru, zaista shvatim da je to bila hraborst. I onda poželim da ne navedem baš ništa od svih tih crtica mog iskustva i nekih hronoloških stavki kada se i šta desilo, nego da napišem samo "Potomak uskočkih junaka" (smeh).

eKapija: Jeste ponosni sad na to, sa ove distance?

- Moje ime je u značenju nekoga ko je ponosan, pa ako ime određuje nešto, mogu reći da sam ponosna.

eKapija: Do tada ste radili u ICT biznisu, u jednom strogom i jasno definisanom sistemu menadžmenta i konsaltinga. Koja iskustva nosite iz tog perioda, šta ste sve dragoceno naučili?

- Razvoj moje karijere je dostizao neke svetle momente, ali za mene oni nikada nisu bili u vezi sa poslovnim rezultatima, brojke iz nekih projekata i slično, iako su se dešavali, već su ti vredni momenti bili u vezi sa razumevanjem ljudi i okruženja, nekog doprinosa i pomoći pojedincima ili nekog šireg i prenesenog vida doprinosa. To je sigurno najveći benefit mog poslovnog iskustva i rada u ICT sektoru.

Počela sam rano da zarađujem, sa 16 godina, kroz nagrade na konkursima i takmičenjima poezije i pomalo pomažući u porodičnom biznisu i od tada nisam prestala da zarađujem. Radila sam kao radio voditelj tokom celih studija. Diplomirala sam i magistrirala na Ekonomskom fakultetu i zaposlila se u struci 7 dana nakon diplomiranja, u jednoj domaćoj i lepoj IT kompaniji, tada veoma jakoj i perspektivnoj. Bila sam njihov stipendista i radila iskreno voleći svoj posao. Vodila sam strana partnerstva i projekte, pa sam imala utisak da sam pridruženi deo tih inostranih kompanija, vendora. Provela sam dosta vremena dodatno se edukujući na raznim kursevima, ali i učeći kroz njihove procedure. Napredovala sam, stepenicu po stepenicu, od pripravnika do menadžera sektora marketinga. Kasnije sam kao menadžmet konsultant bila deo internacionalnih timova i događaja, što je pravo internacionalno okruženje, ali lokalizovano kroz domaću praksu primene. To je sve imalo svojih prednosti, jer naučite kako da dva realna sveta mirite u sebi. Uvek kažem - da nisam bila tamo, ne bih bila ni ovde.

eKapija: Zašto ste se baš odlučili da studirate ekomomiju, šta vas je vodilo?


- Zbog talenta za prirodne nauke i umetnosti morala sam da pratim neku multidiciplinarnost, koja je kod mene bila i mač sa dve oštrice, jer se za mnoge stvari nisam mogla lako odlučiti. Čak sam i studirala dva fakulteta i u jednom trenutku primetila da imam dva pasoša, dve profesije i slično. Stvarno nisam od onih ljudi koji u svakom trenutku znaju šta tačno u perspektivi žele, što možda nije afirmativno reći. Ali imam sreće da takva moja sudbina do sada nije uzimala neki danak, a vodim se i biblijskom pričom da jedan talent ne treba posaditi u zemlju. Ekonomija je u toj fazi bila zanimljiv izbor pored fizike i zaista sam želela da naučim o upravljanju resursima u organizaciji, na mikro nivou, ali i o postulatima funkcionisanja privrede na makro nivou. Kasnije na magistarskim studijama sam se usmerila na IT i epilog je bio, na neki način očekivan, iako ne lako dostupan.

eKapija: Kako da znamo šta želimo je pitanje koje stalno postavljamo sebi. Kako ste otkrivali šta je to što želite?

- Postoje cele religije koje se bave time "Ko sam" i "Šta želim". Nije to lako spoznati, to je suštinsko pitanje - šta me čini srećnim i šta je to, ono pročišćeno, izvan korelacije sa okruženjem i okolnostima. Ja ću verovatno izgubiti čar života kad budem mislila da sam to potpuno otkrila. Za mene je to i dalje aktuelno pitanje, pa i etički mi je da se čovek preispituje i zamišlja nad samim sobom.

eKapija: Kako ste proveli detinjstvo? Psiholozi kažu da nas ono odredi do kraja života.

- Verujem u to. Čak to koristim kao odgovor za mnoge današnje postupke. Volim da zađem u te sentimente i nađem duboki smisao koji sam ponela iz onog perioda kada se i formira ličnost. Uvek osećam zahvalnost na porodičnim postulatima i vrednostima koje i danas delimo. Imala sam lepo detinjstvo u prilično kosmopolitskoj porodici, porodici intelektualaca. Velika i složna porodica je moj lični primer i razlog zašto sam i u poslu imala uvek timsku spremnost i želju da sa ljudima delim i da pomažem. Verovatno nikada nisam ni bila u poslu onaj tip koji se nameće i koji je preambiciozan, koji voli da se dokazuje, jer za to nemate prilike u kući sa četvoro dece gde vas uče da ste svi jednako vredni i da imate prostor za svoje lične kvalitete, bez pretendovanja da ste u nečemu pobednik. U svom detinjstvu mogu naći korene za kasniji poslovni i umetnički stil, jer ni biznis ni umetnost ne doživljavam kao takmičenje.

Art Parlament
Zanimljivo je da, iako su moji roditelji bili jedni od situiranijih u odnosu na okruženje, ja nikad nisam imala ni hranilicu, ni dubak, ni mali bicikl sa pomoćnim točkovima. Odrasla sam i hranila se u naručju, sa puno ljubavi i bez pomoćnih sredstava koje su praktične prečice. Mislim da je to cela sudbina mog kasnijeg poslovnog i umetničkog života. Ono što je nativno u čoveku uvek će naći svoj put, baš kao što će beba prohodati i bez dubka ili kao što će se hraniti bez hranilice.

eKapija: Jednom ste rekli da bez iskustva koje ste stekli u biznisu to ne bi bili vi i da vam je to dalo širinu i mogućnost da odvojite bitno od nebitnog. Kako danas doživljavate sebe, nakon što ste život oplemenili i slikarstvom?

- U svojoj firmi sam sada uspostavila neke biznis i tržišne elemente za strateško osnaživanje umetnosti na tržištu, što je nedostajalo ovom okruženju, a ustvari sam primenila osnovna pravila biznis razvoja i uvela niz inovacija. Mogu reći da strateško kreiranje servisa i proizvoda, izlazak na tržište, pa čak i predstavljanje dela naših umetnika kroz poslovnu Artoteku, ima dosta dodirnih tačaka sa marketingom ili prodajom, a najviše sa projekt-menadžmentom, što je bila moja uska specijalnost. Sva inovativnost i kreativnost u vezi sa kreiranjem proizvoda Art Parlamenta i za druge oblasti, i u drugim industrijama (bankarstvo, real estate, HR programi kreativne motivacije, itd.) pokazuju koliko je moguće implementirati umetnost kao podršku poslovanju, primeniti njenu lepotu i moć i koliko je moguće izgraditi nešto gledajući kroz širok kadar, koji verovatno imam zahvaljujući pređašnjem poslovnom iskustvu.

eKapija: Kada i kako je došao momenat da osnujete Art Parlament?

- Art Parlament je nastao kao potreba da umetnost i biznis budu parlamentarni i da zaista savremeni i aktivni umetnici imaju mesto gde su ljudi jednakih šansi sa drugim profesionalcima. To je ogroman prostor za razvoj kod nas. Pre Art Parlamenta sam se oprobala sa ličnom galerijom, uz prilično jednostavan B2C koncept i to u momentu kada sam zaključila da moja dela ne treba da budu u galerijama-darivaonicima koje građani zovu galerijama, a one nisu pravi tržišni predstavnici naše savremene umetnosti, čast izuzecima. Imamo toliko sjajnih umetnika koji nisu prisutni, nisu uopšte poznati na našem, domaćem tržištu, iz mnogih razloga, ozbiljno manjkavih, a i banalnih, uglavnom, jer su prisutni tržišni oblici u umetnosti, kod nas, davno i kruto predefinisani.

Pošto mogu reći da donekle dobro poznajem korporativni svet, sticala sam i ulagala u menadžment znanja i veštine, pa je logično bilo razviti i B2B koncept. Osim vidova trgovine i nabavke kolekcija, umetnost u korporativnom svetu kao da i ne postoji. Sve što se dešava u art biznisu dešavalo se samo na polju proste trgovine, i to su uglavnom primeri ad-hoc situacija, pa je business-to-business oblast ogroman prostor za domaći razvoj. Sve sa čim sam se profesionalno saosetila unapređujem na nivou koji je meni dostupan – a to je stručno pregalaštvo sa mojim timom, kroz Art Parlament.

Art Parlament strpljivo formira potpuno nove tržišne proizvode u drugim industrijama uz velika i lepa strateška partnerstva, gde se vrlo sofisticirano doprinosi i umetnicima i domaćem poslovanju, u raznim industrijama i nivoima organizacija gde je to prepoznato kao potreba koja bi trebalo da bude namirena upravo sa aktuelne umetničke scene. Ovo je jedan sasvim zaseban art biznis, komplementaran sa svim postojećim, ali koji ima svoje jedinstvene programe, kakav je, na primer, i rentiranje vrednih umetničkih dela kompanijama sa HR osvešćenim i društveno odgovornim delovanjem, gde se zaista brine o zaposlenima. Sve je naišlo na tako lep odjek, upravo kao znak da je bilo potrebe za tim.

eKapija: A kako izgledaju dani dok stvarate? Kako kreirate sebi ambijent dok nastaju slike?

- Kada stvaram tada sam u drugom svetu. To najbolje znaju moj otac i moj suprug, koji to toliko respektuje i ničim me ne prekida, čak ni da pita hoću li kafu (smeh). Taj drugi svet neretko je smešten u isti dan sa kompanijskim obavezama i sastancima sa klijentima. Konstantno kreativno stanje je kao mreža isprepletanih procesa, a momenti stvaralaštva u toj mreži su moji peroni za neke druge astrale, jer nije lako biti i poslovna žena i umetnik. I to zaista izgleda kao menjanje šešira ili kostima, ali ne za drugu rolu, već za dva potpuno različita načina funkcionisanja na dve različite frenkvencije.

Uvek sam inspirisana, nemam problem da čekam da me inspiracija poseti. Moje aktuelno stvaralaštvo je velikim delom i misaoni proces, naročito u fazi izučavanja filozofije zena, gde je 80% posto posmatranje, doživljaj, a 20% je samo stvaranje. To je delimično i paradoks, jer uz minimum te tehničke materijalizacije, za primenu načina i upotrebu boje – u službi suprotnog, treba dočarati nematerijalizaciju.

eKapija: Da li je i za vas umetnost beg od svakodnevice?

- To može da se kaže, ali meni zvuči kao previše poznato mesto. Previše smo bežali od svakodnevice, te mi to ne zvuči kao neko mesto za ekskluzivu ili intimu, pogotovo za nas na ovim prostorima. Za mene je umetnost svakodnevica, moja nasušna potreba. Mislim da je savremena likovna umetnost još i jedina oblast u ovom trenutku razvoja čovečanstva, koja opravdano može da datira sa 2017. godinom. Za neka druga dešavanja ponekad pomislim kao da je vreme davno stalo.

eKapija: Jesu li vas nekad pogađale likovne kritike? Kako ste ih doživljavali?

- Pogađa me uvek, na lep način, ta sama vrsta zasebne umetnosti koju predstavljaju "čitači umetnosti", likovni kritičari, kao demistifikatori. Likovna kritika može biti pohvalna i dobra kada kritičari imaju potrebu da kažu nešto lepo o vama i vašem radu, ali može biti i loša. Jedan naš veliki slikar me je naučio da je najbolja ona neutralna, koju ne možete u startu okarakterisati da li je pohvalna ili skreće pažnju na nešto loše, već je činjenična i analitična. Tada kritika publici može pomoći da bolje razume ličnost umetnika i delo, te da zaključi sama da li je to dobro ili loše, jer je publika nekad stručna, a nekada nije, ali to ne znači da ne treba da zaključi sama. Najviše cenim i najviše su me doticali kritički iskazi koji vide, razumeju i umeju da opišu emociju dela i stvaraoca. Naišla sam na ohrabrenje od takvih ljudi, a koji su i veliki stručni autoriteti - Zdravko Vučinić, Dejan Đorić, Olivera Vukotić, Dragan Jovanović Danilov, Maja Škaljac Stanošević, Ljiljana Karadžić i drugi. Najviše sam nailazila na fascinaciju da su nešto novo otkrili u mom radu.

Zdravko Vučinić je bio prvi kritičar moje prve izložbe ovde i tada me ohrabrio da u lokalnom okruženju istupim profesionalno sa svojim delima. Pre nekoliko dana je bio na mojoj poslednjoj samostalnoj izložbi u Galeriji ULUS i usmeno mi saopštio da sam opravdala njegova očekivanja. To je za mene veliko i punoznačno.

eKapija: Tragali ste kako biste našli način da izrazite svoj senzibiltet na platnu, eksperimentisali sa tehnikama. Možete li reći da ste ga pronašli ili i dalje tragate?


- I dalje istražujem. Neke tehnike koje koristim su klasične, a neke sam sama osmislila. Tako sam u fazi da tehnike nisu samo nešto što primenjujem, nego ih i razvijam, uz pomoć specijalnih slikarskih mediuma kao što je "medium w". Tako su nastale i testirane i neke potpuno tehnološke inovacije, kao što je uljani vinorel, u saradnji sa jednim inostranim proizvođačem. Delom je za to zaslužan i moj mentor, koji je autor niza knjiga, kao i "Novog slikarstva", gde se opisuju procesi i primena inovativnih boja i slikarskih preparata.

eKapija: Smatrate li da je danas sve postalo performans ili ćemo ipak pre zaplakati pred slikom ili vajarskim delom?

- Ne mislim da je sve performans, iako ga cenim i poštujem. Dešavalo mi se da u galeriji Singidunum na izložbi, jedan posetilac dugo plače pred mojom slikom, koja ga je duboko dirnula. Mislim da generalno pred umetničkim delom osećate sve što treba, ne morate da znate ni ko je autor, kakav je bio dok je stvarao i slično. Slika ima posebnu moć komunikacije, koja je neko njeno energetsko polje.

Ipak, iako nešto u užem smislu nije performans, on ipak uvek metafizički postoji. Slikarsko delo nikad nije prost predmet samo od materije - tu, na zidu, u ramu, je parče mog života. Slikar je već razapet na zidu kad izlaže svoja dela i to može biti i neka vrsta vanvremenskog performansa.

eKapija: Postoje li neke slike pred kojima biste stajali satima?

- Toliko volim umetnost da sam pokušavala da budem kolekcinar i kao student ostavljala sam od svojih honorara poslednji novac za slike. Kupujem direktno od kolega i to redovno. Volim slike mojih prijatelja i kolega, naročito kada znam da je nešto doživljeno, a volim i klasiku velikih svetskh slikara. Volim sve. Čak i ona nenaučena, spontana, sirova stvar talenta u detetu koje nije nikad izgubilo slobodu pokreta, a gde prepoznate da to jeste umetnost, je nešto pred čime bih stajala satima. Ako bih nekog baš morala da izdvojim onda je to Yoshihiro Kishimoto iz Japana, a od klasika Goya. Nezahvalno mi je da izdvojm nekoga, jer obišla sam većinu velikih muzeja i moja zaljubljenost u umetnost je hronična.

eKapija: Mentor vam je bio Slobodan Bob Tomanović. Imati mentora je, kako kažu, privilegija. Po čemu ste vi u ovom slučaju privilegovani?

- Maestro Bob Tomanović je za mene bio više od samog učitelja u slikanju, jer je on baš poput onih učitelja u budizmu sa kompletnim zen-filozofskim pristupom. Slično kao kada se u školi učeniku ne bi precrtavalo crvenim ono što nije dobro napisano, već bi se pre zaokruživalo ono što je tačno i izuzetno dobro. Mislim da sam čula da se to u umetnosti teatra i baletu zove Puškinova škola, gde se na radu ne detektuje ono što ne valja, nego ono što je dobro, pa se to podstiče dok postane sasvim izvanredno. Najveći benefit kad imate pravog mentora je specifična životna motivacija, ne samo za korake u umetničkom radu, već za sveukupan hod kroz taj svet.

eKapija: Poslednja u nizu je vaša izložba Umeće mira. Gde danas nalazite svoj mir? Gdje je vaša oaza?

- Moj mir je u finim osećanjima i mislima, negde duboko u meni. Bliže da pojasnim, mir možemo naći svuda ako ga nađemo prvo u sebi, a ja ga nalazim u kreativnim, misaonim procesima, stvaralačkom i porodičnom okruženju. Tako, mir jednostavno nalazim i u dijalogu sa voljenom osobom, kao i u dijalogu sa izuzetno produhovljenim ličnostima, bilo kog uzrasta, kakav je jedan Matija, jedan od dečaka kojima sam tetka. Naziv prošle izložbe, Umeće mira, je naslov knjige Morihej Uješibe, o putu ljubavi i aikidou, a izvori moje najveće ljubavi za mene su, dakle, u mojoj porodici i mom stvaralaštvu. Tu je moje utočište za prepuštanje filosofiji bitisanja, razumevanja sebe i drugih, stvaranja i ostvarivanja. Kako nemam slobodno vreme i to ne postoji kao zasebna kategorija – moje oaze mira su ispunjene raznim oblicima kreativnosti i ljubavi, kao jedine prave slobode. Mislim da je profesionalno angažovan kreativac konstatno u procesu stvaranja, pa se tako i odmara.

eKapija: Koja putovanja su ostavila na vas najveći utisak?

- Zanimljivo je možda to da kao dete nikad nisam želela da idem na đačke ekskurzije, ni u osnovnoj, ni u srednjoj školi. Posredno sam imala svet u kući i želela sam da sama otkrivam šta želim, a ne da mi neko to osmisli, u nekoj masovnoj organizaciji. Obišla sam pola sveta sama, kasnije i sa mojim suprugom, ali sve manje volim prekookeanske letove, možda jer sa godinama sve svesnije poimam šta je to zaista daljina, a šta sve divno imamo u blizini.

eKapija: Kako se u vama spaja Istok i Zapad?

- Sad me više privlači Istok nego Zapad iz razloga njihovog kulta tradicije i drevnog nasleđa principa estetike. Proučavam istoriju umetnosti Dalekog istoka, Kine i Japana, i potpuno je fascinirajuća i različita od zapadnjačke. Na Zapadu se, u poslednje vreme, sve više ceni umetnost koja je ezoterična, neretko satanističkih motiva i prilično morbidna. Ceni se i specifična estetika ružnog i mračnog. A nama je ovde to jasnije nego istočnjačka estetika. Čak je za našu EX YU likovnu scenu važilo da ako je apstrakcija duboka gotovo je po pravilu i mračna. Moj slučaj je drugačiji, pa na primer, likovni kritičar Dejan Đorić ističe da na neki način vraćam estetiku u domaću apstrakciju, što je poseban kompliment. Trenutno me nadahnjuje istočnjačka umetnička vrednost u kojoj obitava jedna direktna i svedena, pročišćena estetika, a ipak promišljena. Sad me, zaista više privlači Istok, kao da sam Zapad već otkrila.

eKapija: Čije slike držite u svom stanu?

- Mnogo je dela mojih prijatelja, kao i klasika. Ali najviše je sada mojih slika.

eKapija: Šta volite u Beogradu, koja mesta su vam posebno draga?

- Ovo je moj grad koji jednostavno obožavam. Stvar je duha. Beograd je za mene kompletna svetska metropola, jednog posebnog šarma i nekako se u Beogradu uvek oseća da je bio centar, ne samo stare velike države, već i značajna pozicija u vreme turskih i rimskih imperija. Ima taj poseban šmek odvažnosti, koji mu daje njegova istorija, a moderan je na komforan i nenametljiv način. Volim beogradske reke, Kalemegdan, mesta sa dobrim pogledom...

eKapija: Kako vidite sebe za 5, 10 godina?

- Sigurno se i dalje vidim kao kreativac i stvaralac, borac i pregalac i u biznisu i umetnosti. To je ono što umem biti. Za deset godina može se desiti ili ne desiti tako mnogo toga, zato sam pre da ne merimo vreme linearno.

Teodora Brnjoš
Unos komentara je omogućen samo ulogovanim korisnicima.