Dijana Marković-Bajalović, predsednik Komisije za zaštitu konkurencije - Komisiji nedostaju ovlašćenja

Dijana Marković-Bajalović

Posle dve godine rada, Komisija za zaštitu konkurencije još nije u prilici da strateški deluje, da uspostavljai jača konkurenciju u pojedinim segmentima privrede. U Srbiji je često osporavaju, pripisujući joj atribute "nestručna", "nepismena", "populistička" , ali se u evropskim okvirima njena stručnost ne dovodi u pitanje. Da bi stala rame uz rame sa svojim kolegama iz Evrope, Komisiji nedostaje više obučenih kadrova i veća zakonska ovlašćenja, kaže Dijana Marković-Bajalović predsednica Komisije za zaštitu konkurencije.

Godišnjicu ste obeležili okruglim stolom na kome su se okupili predstavnici tela za zaštitu konkurencije iz zemalja okruženja. Razmenili ste iskustva na polju zaštite konkurencije u zemljama u tranziciji. Gde je Srbija posle dve godine rada Komisije?

Komisija je prošla "porođajne muke" uspostavljanja organizacione strukture i obezbeđenja materijalnih sredstava za rad. Bez odlaganja je izvršavala svoje zakonske nadležnosti i donelaveliki broj odluka od kojih su neke privukle pažnju javnosti. Moglo se učiniti više da se rad Komisije učini efikasnijim, tako što bi se postojeći administrativni kapacitet usmerio na utvrđivanje zloupotreba dominantnog položaja i monopolističkih sporazuma.

Zašto nije?

Za to je bila neophodna izmena Zakona o zaštiti konkurencije, koja bi oslobodila Komisiju pritiska velikog broja slučajeva kontrole koncentracija. Aktuelna politička dešavanja prekinula su proces donošenja izmena i dopuna Zakona.

Šta biste vi menjali u Zakonu?

Povećala bih ovlašćenja Komisije tako da može da utiče da se učesnici na tržištu povinuju njenim odlukama. Prema sadašnjem stanju stvari, mere koje Komisija izriče jesu deklarativne prirode. Ona samo može da ukaže javnosti da su određena ponašanja suprotna zakonu, a izricanje i sprovođenje sankcija nije u njenoj nadležnosti.

A u odnosu države prema komisiji?

Da se ne tretira kao nužno zlo, već kao telo koji će efektivnim delovanjem doprineti privrednom progresu Srbije.

Neki slučajevi su zaključeni. Na kom od njih mogu da se uče budući stručnjaci za konkurenciju?

Slučaj "Salford" je knjiški primer iskorišćavanja superiorne pregovaračke pozicije u odnosu između prodavca i kupca, kada jedna ugovorna strana nameće cene i ostale uslove poslovanja, a druga nema nikakve mogućnosti da se tome suprotstavi. Jedna od klauzula u tipskim ugovorima koje su mlekare u sastavu "Danube foods group" nametale primarnim proizvođačima mleka ilustruje kako se pozicija superiornog otkupljivača mleka koristi da se očuva i ojača stečeni dominantni položaj na tržištu. To je klauzula kojom se primarni proizvođači obavezuju da obaveste mlekaru o svim ponudama drugih mlekara. U udžbenicima antimonopolskog prava klauzula se naziva "engleska", jer je njen prividan cilj da zaštiti proizvođača tako što će mlekara ponuditi bolje ugovorne uslove uvek kada to učini neka druga mlekara, dok je stvarni razlog njenog ugovaranja da se tržište učini transparentnijim.

To čini da sačuva svoj položaj u tržišnoj utakmici?

Da. Ovaj problem superiorne pregovoračke pozicije antimonopolsko pravo još uvek neuspešno rešava. O tome govori podatak da je jedna od sesija ovogodišnje konferencije Međunarodne mreže za konkurenciju u Kjotu bila upravo njemu posvećena.

Ipak, ova odluka Komisije nije mnogo pomogla malim mlekarama. Da li ste u nekom drugom slučaju imali bolji rezultat sa kojim su profitirali i potrošači?

Slučaj kartela beogradskih taksista je primer da reagovanje Komisije može brzo da uspostavi konkurenciju i stvori pogodnosti za potrošače. Nakon što je Komisija utvrdila da je dogovaranje taksista o ukidanju popusta na cenu taksi usluga nezakonito, pojedina udruženja su počela ponovo da nude različite oblike popusta. Nažalost, "gradski oci" kao da nisu razumeli smisao odluke Komisije, pa su pokušali da ukinu konkurenciju na tržištu taksi usluga propisivanjem jedinstvene cene. Ukazali smo im da to nije celishodno i, posebno, da za to nemaju zakonska ovlašćenja.

Da li je na ovdašnjem tržištu konkurencija i u nekoj oblasti zaživela u pravom smislu?

Konkurencije ima, na primer, u trgovini tekstilom, obućom, električnim aparatima. Ona je nedovoljna u trgovini prehrambenim proizvodima i drugim potrepštinama za domaćinstvo, a upravo najveći deo porodičnog budžeta se troši na tu vrstu kupovine. Njene loše posledice osećaju kako dobavljači trgovaca hranom (još jedan slučaj superiorne pregovaračke pozicije), tako i potrošači, zbog visokih cena hrane. Dolazak stranih trgovinskih lanaca ojačao bi konkurenciju u delu povremenog snabdevanja (kupovina u hipermarketima i diskontima), ali nije izvesno da će se na duži rok stanje popraviti u delu svakodnevnog snabdevanja.

Niste pomenuli mobilnu telefoniju, a tu su potrošači prilično zadovoljni?

Čak i običan građanin može da primeti povoljan uticaj konkurencije na ponudu i to je vrlo izraženo na tržištu mobilne telefonije. Za samonekoliko godina lepeza usluga mobilne telefonije se proširila i cene su postale umerenije. Potrošači imaju izbor.

Kako biste definisali konkurenciju da to bude jasno svakom građaninu Srbije?

Konkurencija tera proizvođače i trgovce da nižim cenama, raznovrsnom i kvalitetnijom ponudom pridobiju potrošače. Potrošači imaju veći izbor i troše manje novca da bi zadovoljili svoje potrebe.

A, da li građani razumeju šta je vaš primarni zadatak?

Preduzeća i građani još ne razumeju da primarni zadatak Komisije nije da štiti prava svakog pojedinca, već da treba da deluje kada ponašanje dominantnog učesnika na tržištu onemogućava konkurenciju. Mnogo je značajnije delovanje Komisije u kontroli koncentracija, sprečavanju takvih koncentracija kapitala koje za posledicu imaju stvaranje ili ojačavanje dominantne tržišne pozicije. Drugi važan način delovanja jeste sankcionisanje kartela. Ovaj aspekt delovanja je još uvek nedovoljno zastupljen u radu Komisije.

Šta biste vi uradili da ste na mestu nekoga ko odlučuje u ovoj državi?

Ubrzala bih proces liberalizacije u privrednim granama u kojima još postoje zakonski monopoli javnih preduzeća. Analizirala bih prepreke za ulazak konkurencije na domaće tržište. Zašto su dažbine na uvoz automobila visoke kada nema domaće proizvodnje? Zašto je još na snazi Uredba o uvozu nafte i naftnih derivata? Pod kojim uslovima investitori dobijaju zemljište za gradnju? Da li postoji fer konkurencija na tenderima za dobijanje investicionih projekata? I preduzela bih mere za njihovo uklanjanje.

napomena. tekst je u potpunsoti preuzet iz lista POLITIKA od 01.06.2008.