Milica Dabović, košarkašica - Ljubav prema igri, emocija u svakom pokretu

Milica Dabović se oprostila od ženske košarkaške reprezentacije Srbije. Zapravo, pravi oproštaji te vrste i ne postoje. Jednom deo ekipe, uvek njen deo. Naročito kada ste vođa. A Milica je to bila, čak i kada se ne računaju osvojene medalje u istorijskim uspesima naše ženske košarke.

Rođena 16. februara 1982, profesionalnu karijeru započela je 1998. godine u Herceg Novom. Posle nastupa za Beotpetrol stiže u Crvenu zvezdu, gde je potvrdila da stasava u odličnu igračicu spoljnih pozicija. Prelazi 2004. u Jekaterinburg, u koji se vraća posle kratke epizode u Vojvodini. A potom pozivi sa svih strana. Spartak Moskva, litvanski Viljnus, Mondevil, Bešiktaš, Jerevan, pa Partizan, Novi Zagreb, Lion i, na kratko, Al Rijadi.

Osvajala je prvenstvo Srbije i Crne Gore (2003/2004) i kup Srbije i Crne Gore (2003/2004) sa Crvenom zvezdom, a sa Partizanom prvenstvo Srbije (2010/2011, 2011/2012 i 2012/2013), Kup Srbije (2010/2011 i 2012/2013) i Regionalnu ligu (2011/2012 i 2012/2013).

No, nastupi u klubovima ostali su u senci njenih igara za našu nacionalnu selekciju. Kao kapiten je predvodila Srbiju do četvrtog mesta na Evropskom prvenstvu 2013. i do četvrtfinala na Svetskom prvenstvu godinu dana kasnije. Bila je kapiten ekipe koja je ostvarila svoj najveći uspeh u istoriji srpske ženske košarke osvajanjem zlatne medalje na Evropskom prvenstvu 2015. igranom u Mađarskoj i Rumuniji. Pobedom protiv Francuske u finalu u Budimpešti (76:68) osvojena je ne samo prva medalja za Srbiju kao samostalnu državu nego i prvo zlato u čitavoj istoriji naše ženske košarke. "Zlatne kraljice", koje su nadimak dobile kada im je predsednik Košarkaškog saveza Srbije uručio krune za nestvaran uspeh, tada su obezbedile direktan plasman na Olimpijske igre u Riju. A Milica je i tamo bila kapiten, pomogavši da se ispišu nove stranice uspeha našeg sporta - stiglo se do nove medalje, olimpijske bronze.

Njena mlađa sestra Ana, takođe reprezentativka Srbije u košarci, bila je uz nju u svim tim uspesima nacionalne selekcije, a onda je za Milicu došlo vreme da kaže "zbogom" reprezentativnom dresu.

Niš, 23. novembar 2016. Poslednje kolo kvalifikacija za naredni Evrobasket. Pred meč sa Ukrajinom, koji nije bio rezultatski najbitniji, iako se priželjkivao trijumf a ne poraz (82:88), navrle su emocije. Kao i uvek kada je ona u pitanju.

Neki su je van parketa voleli zato što je beskrajno otvorena i direktna u komunikaciji. Nekima se svidela njena nesputanost, tetovaže i povremena ekstravagancija. Ali, emocije su uvek bile tu. Naročito kada se igra.

A ona se našla pred poslednjom igrom u dresu Srbije. Otuda i suze nedugo nakon što je od Dragana Đilasa dobila uramljeni dres, potom i cveće, te jednu nesvakidašnju krunu.

- Devojke treba da se bore bez mene, to je najbitnije. Da shvate gde su, dostignu vrhunac i da sledeće godine opravdaju titulu. Ja im želim svu sreću. Jedino ostaje žal što neću više da igram sa svojom sestrom i biti s njom, jer neću stajati pored nje i pevati himnu, zato sam plakala - rekla je posle meča Milica Dabović.

Ostaće ona uz reprezentaciju. Kapiteni nikada i ne odlaze, samo ustupe svoje mesto naslednicima i bodre sa strane. A Milica će bodriti i nove naraštaje, posvećujući se svom košarkaškom kampu.

- To je ono što sam najviše želela: da decu učim ne samo kako se postaje košarkaš, već pre svega kako se postaje dobar čovek - reče kapiten "zlatnih kraljica" i - ode tiho da nastavi gde je stala. Suze su osvežile taj novi put. Bez emocija se, ionako, ne stiže nigde.