Izvor: Nova ekonomija | Ponedeljak, 05.09.2016.| 15:06
Izdvojite članak Odštampajte vest

Zdravko Rajić, generalni direktor preduzeća Ukras iz Velikog Popovića - U poslu bi trebalo da budete uporni i pošteni

Zdravko Rajić
"Da bi čovek uspeo u poslu mora da bude uporan. Niko ne može da me ubedi u drugačije. Druga stvar je da mora da bude pošten. Sve što sam uradio, uradio sam svojim parama. Od prvog dana, kada ništa nisam imao, tako sam postavio firmu. Ako naplatim posao, to nije moj novac. Moj je novac ono što ostane kad isplatim materijal, obaveze državi i plate radnicima, struju... Ako nešto ostane - to je moje", kaže u intervjuu za magazin Nova ekonomija Zdravko Rajić, generalni direktor preduzeća Ukras iz Velikog Popovića.

Njegova firma nalazi se u selu Veliki Popović kod Despotovca i sa 48 zaposlenih najveći je proizvođač lajsni za podove i ramova za slike na teritoriji bivše Jugoslavije. Počeo je pre 46 godina, kada je zajedno sa suprugom u podrumu njihove kuće otvorio stolarsku radionicu, a sada izvozi svoju robu u Rusiju, Hrvatsku, Crnu Goru, Makedoniju i Bosnu i Hercegovinu. Do pre dve godine izvozio je manje količine i u Albaniju.

Kako kaže, njegov "recept" sadašnjim generacijama verovatno zvuči smešno, ali to je jedini put do uspeha.

- Biti pošten u poslu znači da kada nekom kažete da će roba biti isporučena 20. u mesecu, ona mora biti isporučena tada ili ranije, nikako kasnije. Ako čovek hoće da uspe, prvo mora da misli o poslu, a onda pare same dolaze. Onaj ko misli samo na novac, a tek posle o poslu, taj je propao. Čovek mora imati viziju, da zna šta hoće da postigne u svom poslu. Da li hoće samo da se održava, da li hoće da napreduje, da li će da prati tehnologiju... Konačno, mora biti ispravan pred državom. Kakva god država bila, ne može se krasti od nje - ističe Rajić.

Navodi da je po tom pitanju najgore bilo vreme pre PDV-a kada su se izdavale porudžbenice. Svanulo mu je, kaže, kada je konačno uveden PDV.

- Imaš cenu, zna se PDV, nema šta da se dogovaramo. Nudili su da delimo PDV popola, ma nemamo šta da delimo. Uvek sam malo bio rezervisan, nisam hteo da me kažnjavaju zbog poreza. Osamdesetih sam otišao kod poreskog inspektora i pitao ko plaća najveći porez u opštini, osim pekara. I onda sam uplatio više od prvog na listi. Ovo mora da se poštuje ako neko želi da bude uspešan. Neko kaže - teško je vreme. Teško vreme je bilo uvek. Sećam se i osamdesetih, u kafani se samo priča kako će biti teško sledeće godine, kako će sve da poskupi... Niko nikad nije rekao – e, sad mi je bolje nego prošle godine - navodi sagovornik Nove ekonomije.

Dodaje da nije lako biti privatnik u Srbiji jer imati privatno preduzeće znači da se svakog dana morate suočavati sa problemima. Poenta je, kaže, da problem rešiš odmah, da ga nikada ne ostavljaš za kasnije.

Na pitanje šta mu je pomoglo da svoju firmu održi do danas, skoro pola veka od osnivanja odgovara:

- Imao sam sreću da sam odmah krenuo da obilazim sajmove po Italiji i Nemačkoj i da gledam kako ljudi rade. I mnogo volim izazove. Kada vidim da neko nešto radi u mojoj struci, ja moram to da uradim bolje. Ja konkurenciju ne mrzim kao ljude, ali bih ih pojeo samo da budem bolji. Konkurencija je velika stvar za ljude koji rade, tu mislim na ljude koji imaju želju da rade, a ne na one koji će da kažu: Ne mogu od njega. Da bi bio bolji, treba ti konkurencija. Prvi u staroj Jugoslaviji sam počeo da pravim lajsne kao privatnik. Sedamdesetih godina, svaki majstor koji je nešto znao, odlazio je za Nemačku. Tako sam i ja ostao bez majstora. Prijavio sam se 1976. godine da radim stolariju za konak manastira Manasija, da bih stekao imidž i reputaciju, a konak je imao sto otvora, prozora i vrata. Tada je u okolini sigurno bilo 30 stolara, a meni je bilo stalo da se čuje da baš ja radim konak. Moja žena i ja uradimo sve to sami za dva meseca. Ali bez majstora nije išlo, tako i ja 1979. godine odlučim da pravim lajsne za parket. Tada je tako velika ekspanzija bila, velike firme su pravile stanove po Beogradu - priča i dodaje da u to vreme kad daš društvenoj firmi robu, nije ti padalo na pamet da neće da plati jer to nije dolazilo u obzir.

(Foto: Lukiyanova Natalia frenta/shutterstock.com)
Čim je krenuo sa lajsnama, potpuno je prestao da radi stolariju, prozore i vrata.

- Međutim, tada nisi mogao da dobiješ drvo za rad. Mogao si pre da dođeš do zlata nego do bukve. Sve je išlo u društvene pilane. Tu sam našao vezu u jednom preduzeću i uspeo da kupim drvo - kaže Rajić.

Za uspešno poslovanje važna je i organizacija posla. U Ukrasu se sve tačno zna i od toga nema odstupanja.

- Radno vreme počinje u šest ujutru. Ja ustajem u pet i u fabrici sam u pola šest. Radnik mora da dođe u deset do šest jer u šest počinje proizvodnja. I to je moje pravilo 46 godina. Čitao sam u novinama o ovim radnicima što moraju da nose pelene. Dao sam i mojim radnicima da pročitaju. Ovo da neko počinje da radi sa 25 godina, od toga nema ništa. Mora da počne da se radi sa 13-14 godina. Ima ljudi koji su završili srednju školu za električare, a ne znaju šta je monofazna, šta trofazna struja. Ja sam ovde imao čoveka koji je iz fabrike otišao u penziju. Ceo radni vek je proveo kod mene. Čovek je imao udes i povredio se, nije mogao da radi, a nisu hteli da mu daju invalidsku penziju, godinu-dve dana pre redovne penzije. On je hteo da da otkaz jer nije mogao više da radi, ali sam ga ja proglasio za tehnološki višak da bih mu dao otpremninu, 4.000 EUR. Prema radniku moraš biti pošten. Ali mora da se zna i red - kaže on i opisuje kako izgleda taj red kod njega:

- Radnik ima pravo na kafu između osam i 8.30 sati i između 12 i jedan. Ima pola sata pauzu za ručak i u tri se završava posao. Ne radi se ni subotom ni nedeljom. Nema šetanja, nema ruku u džepovima. Plata se zna, svakog prvog u mesecu. Svake godine proglašavamo najboljeg radnika, a od pre pet godina šaljemo ga na more sa porodicom. Ako neko neće na more, dobije novac. Uglavnom su svi zaposleni ljudi iz sela ili okolnih sela. Disciplina mora da postoji, a to je mlađima nepojmljivo - zaključuje.

O tome koliko država pomaže privatnike, Rajić kaže da nema šta da priča i da je sve jasno ako se zna da strancima za svakog radnika daju po 10.000 EUR, dok našima ne daju ništa.

- Ja znam da smo u martu uvezli opreme za 200.000 EUR. Banke nam rekle da država daje 25% bespovratna sredstva za nabavku osnovnih sredstava, ali da mi ne možemo na to da računamo pošto smo uvezli 1. marta, a zakon važi od 24. marta. A kada država i daje nešto moraš da rodiš mečku dok skupiš sve papire i ispuniš sve zahteve. Kada je premijer imao otvorena vrata, mi smo se odmah prijavili. Sutradan su nam poslali odgovor "Razmotrićemo vaš zahtev i obavestićemo vas o tome". I na tome se završilo - priča sagovornik Nove ekonomije i kaže da je premijeru Vučiću hteo da pokaže kako radi i kako mala firma može da radi i u selu i bez kredita.

- Kad obilazi tolike firme, da dođe i u moju - rekao je Rajić.

Ostatak intervjua sa Zdravkom Rajićem, vlasnikom Ukrasa, pročitajte u najnovijem broju magazina Nova ekonomija.

Unos komentara je omogućen samo ulogovanim korisnicima.