Jasmina Knežević, pedijatar pulmolog, osnivač i direktor Opšte bolnice Bel Medic - Ovde rade bolji od mene

Kada imate jasnu viziju, besprekorno radite svoj posao, hrabri ste, a lična i profesionalna etika vas vuče dalje, da uradite više i bolje za druge, onda rezultat ne može da izostane. Doktorka Jasmina Knežević, pedijatar pulmolog, osnivač i direktor Opšte bolnice "Bel Medic", pre 21 godinu napustila je Dečju plućnu bolnicu na Dedinju upravo sa idejom da pacijentu pruži bolju uslugu - kvalitetno lečenje i sigurnost, ali i taj ljudski pristup koji nam u današnje vreme često nedostaje. Sve vreme uz nju je bio suprug Milan Knežević, naš poznati filmski reditelj, koji je, budući ostvaren u svom poslu, supruzi pružio bezrezervnu podršku za profesionalni, ali i životni preokret koji je započela.

Da trud nije bio uzaludan, danas govore brojne nagrade i priznanja dodeljena doktorki Knežević i njenom kolektivu, a Bel Medic je prošle godine u Italiji osvojio titulu evropskog šampiona u kategoriji Odnos prema klijentu, u konkurenciji 32.000 firmi, među kojima su bili i Rojters, Minhenski aerodrom, belgijski javni prevoz...

- Nisam otišla u privatni posao zato što nisam imala drugog izbora nego zato što sam verovala da mogu da stvorim ustanovu koja će da bude drugačija, da ima drugačiji odnos prema pacijentu, jer doktor mora da uradi posao dobro. Kada bolestan čovek dođe kod mene sa upalom pluća, ja moram da ga izlečim i to po svim svetskim standardima. To će, brže ili sporije, uraditi svaki doktor, ali glavna stvar je to kako će pacijent doživeti mene, ovu ustanovu i ove ljude. I tu nema glume, to pacijenti osete. Kao pedijatar tačno znam da će me dete savršeno pročitati, ne mogu da ga foliram, nema šanse. Sada sam to prenela na sve strukture - od domara, vozača, sobarice, do menadžmenta.

Istakli se toliko puta da vam timski rad puno znači. A najpre je to bio dvočlani tim, vi i suprug...

- Muž je zaista tu odigrao veoma važnu ulogu koja je meni bila jako bitna. Pružio mi je stabilnost. Davao mi je taj osećaj sigurnosti. Znate, upustiti se u biznis kao lekar, bez znanja, škole, edukacije u toj oblasti i to u teška vremena... Trebalo je raditi sa ljudima koji su nekog drugog senzibiliteta, ja potičem iz doktorske porodice, vrlo tradicionalne, kojoj je moja odluka delovala strašno. Napuštam državni, siguran posao. To je zaista bila velika trauma u vreme opšte nesigurnosti, plus imati supruga umetnika koji je u slobodnom statusu, bez plate...

Jednom ste izjavili da ste od početka sledili svoj nepogrešivi unutrašnji glas?

- Uvek imam taj osećaj. Puno sam razmišljala kako krenuti bez ičega. Para nismo imali. Nameštaj smo donosili u tu iznajmljenu sobu u kojoj smo počeli. Skidali smo zavese iz naše sobe i tu ih postavljali. Ali bio je tu još jedan bitan momenat. U tom trenutku, tamo negde '91, '92. godine, Milan je pravio filmove po Americi o Nikoli Kavaji, o raskolu Srpske pravoslavne crkve. Baš tada je napravio nekoliko dobrih emisija koje su dobijale i nagrade i bile po festivalima. Sticajem okolnosti i ja sam tada boravila u Americi. Neko vreme sam mu pomagala, pošto imam preduzetničkog duha. Nije mi smetalo da budem niti dobra sekretarica, niti ton majstor kod Kavaje, kao ni da odlazim na snimanje u zatvor. Nije mi smetalo da budem asistent, čak sam u tome uživala, ali sam obilazila i bolnice. Tu se već ideja krčkala u mojoj glavi. Upoznala sam neke preduzetnike, naše ljude koji su imali poliklinike, skupljala sam informacije i bila sam među poslovnim svetom. Polako sam upijala znanje. Tome je doprinelo i iskustvo sa Anlave, gde sam uočavala stvari - šta nije dobro a šta jeste. Diskutovala sam sa vlasnikom i u jednom trenutku on kaže: "Ako znaš bolje, napravi drugo." To je možda bila ona prelomna tačka kada sam osetila i shvatila da umem drugačije.

Vaša izjava da žene koje kreću u privatni biznis ne bi smele da se plaše boljeg od sebe, šta više trebalo bi sa tim ljudima da se udruže, zvuči atipično za balkanski poslovni mentalitet.

- U trenutku kada sam napuštala državni posao bila sam po nekom našem doktorskom rangiranju među prvih pet dečjih pulmologa u Beogradu i Srbiji. Kada sam otvorila svoje, prva stvar koju sam uradila je da sam dovela ove iznad mene, profesore. Svi su me pitali: "Bože, šta će ti ovaj profesor kada ti to radiš i tražena si?" Rekla sam: "Ne, ne, u 'Bel medic' mogu da rade samo bolji od mene, ja ću biti najlošija tačka 'Bel medika'." Tako sam počela da okupljam ljude od integriteta koji su imali veliko znanje. Opstajali su oni koji su umeli još nešto - da znaju dobro da komuniciraju. Savremeni svet počiva na dobrim komunikacionim veštinama.

Tu veštinu ste najpre počeli sami da savladavate?

- Više ne funkcioniše model starog direktora koji će da udari pesnicom o sto i da rukovodi firmom. Vi sada morate da budete deo tima, lider koji će da radi, da bude sa svojim zaposlenima i sa njima deli i dobro i loše i da jednostavno gradite tu dobru pozitivnu energiju. Direktor mora dobro da zna da komunicira sa svima. I sa spoljnim svetom i sa zaposlenima. I da bude posvećen poslu, ne da šefuje, nego da bude deo priče. Znate, nisu doktori, profesori, hirurzi laki za rukovođenje. Mora i te kako da vas ceni i poštuje da bi vas sledio. Ja sam obično govorila svim zaposlenima: "Čekajte, ako imate opersku pevačicu, opersku divu - pa morate da istrpite i neke hirove ako će ta diva da dovede publiku na taj događaj." Imate hirurga čije ime će da dovede pacijente. Opet komunikacija, govorimo o komunikaciji koja mora da bude jasno definisana, koja mora da bude principijelna, korektna, poštena. Morate u tome biti veoma jaka ličnost da izdržite sve udare, želje, pritiske, sukobe koji neminovno postoje, a da pacijent, klijent to ne oseti.

Vreme provedeno u Americi naučilo vas je, kako ste jednom prilikom objasnili, da shvatite da nije bauk reći da smo nešto pogrešili ili priznati neuspeh. Na ličnom i na profesionalnom planu.

- Apsolutno. Ja sam od nekih vrlo uspešnih poslovnih ljudi prvi put čula da pričaju o svojim neuspelim biznisima. Bila sam zapanjena. Svi smo mi ovde bili naučeni da u svojoj biografiji i životu stvari koje baš nisu OK gurnemo pod tepih. Tamo ljudi vrlo otvoreno pričaju gde su... Onda sam uvela običaj da za Novu godinu stavim na papir šta sam sve pogrešila u toj godini. Pravim svoju analizu. Onda sam očekivala da će drugi videti to kao model. Ne da ga možda prezentuju svima, ali da pred samim sobom naprave neki svoj bilans i kažu "ovde sam bila dobra", "ovde nisam bila dobra", pa da se to onda promeni. Tako smo i u Bel medic-u na dnevnom nivou uveli to da se slobodno priča o problemima, da primedba svakog pacijenta nama ide mejlom i da o tome pričamo. Mislim da me je i ta otvorenost ka učenju i promenama dovela do uspeha. Jer evo, ja i sada puno učim i puno se menjam.

Priznajete li podelu na ženski i muški biznis?

- Mislim da zaista ima sjajnih muškaraca koji isto tako uče i menjaju se. Možda nisu doprli do Srbije ali, polako i među muškarcima, direktorima i menadžerima zaista ima onih koji uče nove modele komunikacije i nove vidove rukovođenja. Znate, žene više poštuju pravila i zakone i sve ostalo. Muškarci će sigurno reći: "Žene se više plaše." Šta god. Ali žene vole uređen sistem, vole pravila, više poštuju ono što se dogovori i, gledajući ovo tržište, zaista tamo gde žena vodi firmu, reći ću potpuno otvoreno, mislim da je tu sve mnogo više po zakonu. Ima uvek izuzetaka, ali u većini slučajeva to je uređenije i savesnije... Možda je malo žena koje imaju tu hrabrost, možda žene malo posustanu kad treba da naprave neki veći iskorak.

Žene su i manje sujetne?

- Žene su zaista manje sujetne. Nemam problem kad mi neko kaže da nešto nije u redu. I ako sam nešto pogrešila, OK pogrešila sam, naučiću, popraviću. Nemam u sebi to da u svakom trenutku moram da budem glavna, superiorna. A jesam takmičar, volim da se takmičim.

Jeste li kao žena bili osporavani kada ste krenuli u biznis? Jel' bilo predrasuda?

- Kako da ne, samo što sam ja druga struktura ličnosti. Nisam puno posustajala i gledala šta drugi pričaju i misle. Imala sam jaku ideju, ništa me nije moglo zaustaviti. Neko mi je rekao, neko od pametnih ljudi: "Ako se stalno saginješ i uzimaš kamen da teraš tamo neke pse koji laju, nikad nećeš doći do cilja." To ne znači da čovek treba biti bezobziran i da cilj opravdava sredstva, ali ako imaš dovoljno jaku energiju i dovoljno jasne moralne principe, onda je to najbolja moguća kombinacija da te gura napred.

Imali ste i supruga uz sebe...

- On je uvek tu negde, taj faktor stabilnosti. Ali pazite, to mogu samo ljudi koji imaju veliki lični integritet. Nisam ni ja imala problem da njemu budem tonac u SAD ili sekretarica koja je hvatala kontakte i trudila se da bude od koristi.

Iz današnje perspektive, šta je za vas uspeh?

- Osećaj ostvarenosti. Kao mlada i dugo potom, možda doskoro, osećala sam nemir, a sada sam ušla u balans sa samom sobom. Osećam se dobro u svojoj koži. To je faza na koju sam najponosnija. U balansu sam sa sobom i sa ljudima, naravno, jer to proizilazi jedno iz drugog. Zadovoljna sam, mada uvek imam veće ambicije. Kada bi me pitali da li sam zadovoljna samim biznisom, tu još ima puno da se radi da bi bilo onako kako bih volela i kako mislim da mora da bude i kako će tek biti. Znači, uopšte nema dileme da će ovo da raste, da ćemo napraviti veliku bolnicu.

'PLANETA' DOPRINOS ZAJEDNICI

Izjavili se ne tako davno da čovek koji se bavi poslom, uspešnim biznisom, mora da doprinese zajednici ne samo kroz sponzorstvo i materijalno, nego da bude koristan na duže staze. Na koji način?

- Evo, recimo, primer za to je časopis Planeta, magazin za nauku, istraživanja i otkrića koji postoji 15-16 godina i čiji je direktor moj suprug. On je tu na pravi način spojio i novinarski rad i svoju ljubav prema tehnici, pošto je završio elektrotehniku. Mi smo ljudi koji vole nauku, kulturu i približili smo ljudima u Srbiji nešto što smo u tom trenutku prepoznali da je u velikoj krizi. U ovim našim ratnim godinama najviše su stradali visokoobrazovani ljudi, na svim poljima. Njima su bili uskraćeni i knjige i časopisi i informacije. Sad se zahvaljujući internetu to promenilo. Kada je Planeta krenula to je bio prozor u svet. To je neki naš doprinos zajednici. Naravno, mi imamo i puno drugih aktivnosti, kao i svaka firma, ali ovo je baš Milanovo i moje.

Napomena: Tekst je preuzet iz lista Ekspres