Vladislav Ilić, SHM Smith Hodgkinson - Mili Milvoki

Živi i radi u Srbiji za firmu nastalu u Britaniji, ali burbon više voli i od šljivovice i od skoča, a američki fudbal više od evropskog

Iz kancelarije u novobeogradskom Bulevaru Mihaila Pupina krenuo je svojim Chevrolet Aveo, za svaki slučaj, ranije.

U restoranu “Mythologia” ušuškanom u miru Birčaninove ulice zatičemo ga kako već zadovoljno gustira Jack Daniels. Iako živi i radi u Srbiji za firmu nastalu u Britaniji pre bezmalo vek i po, burbon više voli i od šljivovice i od skoča. Nedavno je poslovno boravio u Mančesteru, ali je pored legendarnog Old Trafforda samo prošao. “Od evropskog mnogo više volim američki fudbal, a pratim i NBA, posebno rezultate Bucksa”, raspoloženo nazdravlja.

Rođen je, istina, u Valjevu pre 46 godina, ali se s roditeljima ubrzo seli kod strica u SAD, u Milvoki. S radošću se seća tih deset godina provedenih na jezeru Mičigen. “Tamo sam odrastao i formirao se, pa mi se i danas čini da engleski govorim bolje nego srpski”, priča s blagim američkim akcentom.

U Ameriku će se vratiti nakon diplomiranja na beogradskom Građevinskom fakultetu kao stipendista jezuitskog Univerziteta Villanova u Filadelfiji. Nakon što je dve godine bio asistentn na predmetu “Statika”, vraća se, krajem osamdesetih, u Beograd. “Iz porodičnih razloga. Ali, nije mi bilo žao, jer sam se zaposlio u CIP-u, gde mi je bilo veoma lepo, ali je trajalo kratko - dve godine”, priseća se.

Kriza ga baca u privatni sektor, gde se bavi izvođenjem i nadzorom građevinskih radova. Sve do oktobarskih promena 2000, kada počinje da radi prvenstveno kao konsultant i stiče reference i preporuke za sadašnji posao direktora SHM Smith Hodgkinson u Srbiji, koji obavlja od aprila prošle godine.

“Naša kuća specijalizovana je za procenu vrednosti građevinskih objekata i mašinske opreme, mada izrađuje i feasibility i market research studije. Praktično smo produžena ruka banaka, koje su nam glavni klijenti. Pre odobravanja kredita firmama ili pojedincima koji zalažu svoju imovinu, nužno je, naravno, izvršiti procenu njihove vrednosti, što je posao za nezavisne stručnjake”, objašnjava.

Zanimljivo, SHM Group se van Britanije širila prvenstveno u Indokini i na Balkanu, u kojima je, očigledno, prepoznala nadprosečan potencijal. Kancelarija u Bukureštu otvorena je još 1998. godine, ali Ilić priznaje da Srbija još u mnogo čemu prednjači u odnosu na novopečenu članicu EU. Daleko je to, ipak, od hvaljenja.

“Prvi poslovni angažman u Srbiji SHM Smith Hodgkinson imao je u procesu privatizacije mlekara od strane investicionog fonda Salford. Klima se od tada stalno poboljšava, ali još dominira ‘srpski način poslovanja’”, spušta loptu na zemlju Ilić.

Na šta konkretno misli? “U velikom broju naših preduzeća ljudi nisu navikli na transparentnost, neophodnu prilikom procene vrednosti njihove imovine”, izbegava i dalje krupne reči. Dugogodišnji terenac sumarno i sumorno ocenjuje da je ona velika jedino - u očima zaposlenih i građana. “Izuzeci, poput Toze Markovića, vrlo su retki. Investiralo se nije cele dve decenije, tako da se ne može generalizovati da su srpska preduzeća u procesu privatizacije prodata u bescenje”, nedvosmislen je Ilić.

Od jutra do mraka

Radno vreme mu je od 9 do 17 sati. Zvanično. Nezvanično, “od jutra do mraka”. “Obavljam vrlo odgovoran i dinamičan posao, a rokovi su uvek kratki. Zato radni dan započinjem već oko osam sati u kancelariji i radim sve dok ne završim posao”, navodi bez gunđanja. Radni tempo ne popušta čak ni vikendom. “To je lična odluka. Stalo mi je da dodatno ojačamo na srpskom tržištu i prigrabimo još bolju poziciju”, objašnjava.

Ne strepi od konkurencije, koju opisuje kao “pet inostranih igrača”. “Domaće firme našeg profila su male i za male poslove”, ocenjuje bez likovanja.

Porodica, kaže, ne trpi zbog njegovih poslovnih obaveza. Vreme za suprugu, ljubav sa Građevinskog fakulteta, i dve ćerke uvek nekako pronađe. Starija uskoro upisuje fakultet, najverovatnije Ekonomski. U Beogradu, ne u Americi. “Koliko god da se srozao, naš obrazovani sistem daje još uvek solidno bazično znanje, a prava stvar je zatim provesti par godina na specijalizaciji u inostranstvu”, opisuje kakvu budućnost želi svojim ćerkama.

Žive u porodičnom stanu kod Vukovog spomenika. Kao profesionalac, nije preterano zadovoljan stambenim okruženjem. “Mogli smo mnogo toga više da dovedemo u red od 2000. godine”, kao da se obraća samom sebi.

“Kako ne bi znao Mrku! Pa, bio mi je direktor u CIP-u”, odgovara na pitanje o predsedničkom kandidatu SPS Milutinu Mrkonjiću. Kao i mnogi, ne pamti ga kao briljantnog stručnjaka, već kao “čoveka koji zna da završi posao”. Džentlmenski, uzdržava se od komentarisanja političkih aktivnosti nekadašnjeg kolege i šefa. Ipak, citira svojevremenu poruku američkog udruženja građevinskih inženjera članstvu da se više politički angažuje. “Zato što su ceo život proveli rešavajući probleme”, smeje se i posvećuje svojim lignjama punjenim gamborima.

“Saint Jean de Luos je, kažu, specijalitet francuskih ribara. Kako god, najmanje jednom nedeljno jedem u Mythologiji, svaki put nešto drugačije i zanimljivije. Volim da eksperimenišem”, uzima zalogaj. Neće ga zaliti nekim od 400 vrsta vina iz bogatog restoranskog podruma, napunjenog pod nadzorom zvanično najboljeg srpskog i četvrtog someliera u Evropi. Neće, doduše, naručiti, po američkom običaju, ni Bud.

Telefon mu opet zvoni. Ovoga puta, međutim, to nije opomena za doplatu parkiranja. Vrlo žučni razgovor traje čak nekoliko minuta. “E, svašta”, izvinjava se. “Vlasnik hotela, i to može biti neregistrovanog, hoće kao zalog za kredit da dâ - jednu sobu! Srpska posla...”

poziv na pretplate na