Izvor: Ekonomist magazin | Četvrtak, 17.01.2008.| 20:45
Izdvojite članak Odštampajte vest

Đorđe Bajec, direktor KBC Dr Dragiša Mišović - Između zelenih kompresa

Žurio je da nauči da postane hirurg, pa otud uvek najmlađi, da bi već sad došao u godine kad uči druge

Kad dečak provodi popodneva tako što očevim skalpelom otvara pomorandžu, vadi jednu po jednu košticu, uredno ih slaže u zdelu, da bi ih u drugom delu “operacije” opet jednu po jednu vratio na njihova prvobitna mesta, onda taj dečak, kad odraste, nikako ne može slučajno hirurg da postane.

”Otac mi je bio profesor hirurgije i neretko je kod kuće spremao predavanja na slajdovima. Tako su mi detinjstvo obeležile zelene komprese i hirurzi, očeve kolege, te mi kasnije nije bilo na umu da se bavim nečim drugim u životu”, kaže Đorđe Bajec, direktor KBC Dr Dragiša Mišović.

Ipak, dečak Bajec je nakon ove simulacije operativnog zahvata nad pomorandžom morao da pričeka još dvadesetak godina da bi izveo svoju prvu stvarnu operaciju. Znao je još tada da će morati da se strpi, iako mu se mnogo žurilo: krenuo je u osnovnu školu sa pet godina, da bi Medicinski fakultet završio u 22. godini. Onda je počeo da provodi dane i noći u KBC Dr Dragiša Mišović, ne propuštajući nijedno dežurstvo, premda o hirurgiji nije znao mnogo.

Kasnije, kad je specijalizirao hirurgiju, nije mogao da se zaposli u toj bolnici, jer bi radio na istom odeljenju sa bratom, što nije dolazilo u obzir u tadašnjem sistemu. Kaže da mu “nikako nisu jasni ti aršini, jer je, valjda, najbitnije pomagati pacijentima”, a kako potiče iz lekarske porodice teško da se na nekom poslu u Beogradu ne bi susreo sa rođacima-kolegama. “U Americi će teško neko postati bankar ako su mu otac i deda advokati, već se podrazumeva da i on nasledi advokatsku tradiciju. U tome je snaga tog društva”, kaže Bajec.

Nije to bio prvi put da ga “optuže” za nepotizam. “Otac mi je predavao hirurgiju, pa sam, da me ne bi gledali podozrivo, sedeo u prvoj klupi, a kasnije za ispit učio više i detaljnije nego što bih inače. Na kraju sam iz hirurgije dobio osmicu”, seća se Đorđe.

No smoking, please

Njegov sin takođe studira medicinu, na drugoj je godini i “valjda će postati hirurg”. Đorđe mu zamera što puši. “Sve pušače pitam zašto žele da umru deset godina ranije. Nikako mi nije jasan taj pušački poriv, jer bi tog poslednjeg dana života dali sve što imaju da žive što duže. Postoji, doduše, i ona anegdota kad lekari pokazuju kako izgledaju zdrava pluća, a kako nezdrava, pušačka. Na obdukcionom stolu su oba, i pušač i nepušač su jednako mrtvi. Ipak, uživanje pri pušenju cigareta nije ni približna satisfakcija za štetu koju pušači sebi čine”, kaže Bajec lekarski tipično netrpeljiv prema ovom poroku.

Da ima tu moć, zabranio bi da se puši i u parku u krugu bolnice u kojoj je direktor, pošto je po zakonu unutar bolnice zabranjeno pušenje. Kaže da je kampanja protiv pušenja jedina ozbiljnija koju je sprovelo Ministarstvo zdravlja.

Bajec je predsednik odbora za zdravstvo u Demokratskoj stranci i kaže da su u toj stranci “sa terena” prethodnih godina upućivali konstruktivne kritike u kom pravcu treba da se odvija reforma zdravstva. “Dosta toga se poboljšalo od demokratskih promena naovamo. Danas vam je dovoljan uput i dobra volja za operaciju, a ranije ste morali sve sami da pripremite, počev od hirurškog konca i zavoja. Bolnice su renovirane, uvode se elektronske knjižice kojima je omogućena bolja kontrola i ušteda na svakom koraku. Ipak, glomazan sistem poput zdravstvenog čeka još dosta posla”, kaže Bajec.

Građani smatraju da je jedna od najvećih boljki domaćeg zdravstva korupcija i da se na operaciju preko reda uvek može stići uz pomoć mita. Bajec je podozriv. “Lekar koji traži da mu se unapred plati za uslugu čini najgori kriminal koji postoji i zbog toga mora da izgubi licencu. Mislim da se pre radi o sporadičnim slučajevima kad je primanje mita u pitanju, a nikako o pravilu”, tvrdi on.

Nije sve rutina

Đorđe je svoju prvu operaciju obavio na Urgentnom centru pre dvadeset godina. Bila je to prva operacija koja je izvedena u toj bolnici uopšte. U Urgentnom centru se hirurzi gotovo svakodnevno suočavaju sa najtežim povredama koje su, kako kaže Bajec, “inkompatibilne sa životom”. Tada je, nastavlja, “smrtni ishod normalna stvar i deo doktorske rutine”.

Njemu su za prethodnih dvadeset godina koliko je hirurg preminula tri pacijenta na operacionom stolu, sva tri u Urgentnom centru. No, najteže mu je u karijeri bilo kada su sa ratišta dovožena deca u bolnicu. “Kad bih morao da amputiram nogu nekom detetu, svi u operacionoj sali smo plakali zajedno sa njim. Sećam se da sam jednom mališanu posle takve operacije kupio automobilčić, a on me pitao šta će mu igračka kad nikad više neće ustati. Takvi momenti su najteži”, kaže Bajec. Seća se kako se neretko tih godina noću budio uplakan.

Nije postojao drugi mehanizam da se bori protiv stresa.

Kaže da je u “emotivnom” smislu lakše biti hirurg u KBC Dr Dragiša Mišović. Iako direktor, stiže da se pored administrativnih poslova bavi i svojim primarnim zanimanjem, hirurgijom. Taj mu se posao ipak više sviđa, ali je bolje ovako, jer “ne možeš da budeš samo hirurg, pošto će neko drugi da ti bude direktor”, zaključuje kroz smeh Đorđe.

Zovite me Džo

Čarls Mejo, potomak osnivača američke klinike Mejo, bio je kolega i dobar prijatelj Đorđevog oca. Godinu dana pre nego što se mlađi Bajec rodio, sin Čarlsa Meja, koji se zvao Džo, stradao je u saobraćajnoj nesreći. Kad se Đorđe rodio, Čarls je bio kum i želeo je da se sin njegovog dobrog prijatelja zove po njegovom sinu.
“Bilo je neobično, možda i neprijatno za to vreme s kraja šezdesetih da se neko u Srbiji zove Džo. Bilo bi neprijatno i danas u ovim godinama da mi to bude kršteno ime, mada me niko od bliskih ljudi ni ne zove drugačije, jer mi je taj nadimak ostao od detinjstva”, kaže Đorđe, Džo po srpski

poziv na pretplatu na

Unos komentara je omogućen samo ulogovanim korisnicima.