Dušan Ivković, selektor košarkaške reprezentacije Srbije - rođak Nikole Tesle

Posle odlaska u solunski Paok (1991) i deceniju i po rada u grčkim i ruskim klubovima – Panionios, Olimpijakos, AEK, CSKA i Dinamo – Dušan Ivković (64) vratio se u srpsku košarku, kao selektor pred kojim je zadatak da državni tim vrati u svetski vrh. Kada je prvi put vodio reprezentaciju (1988–1995), na izdisaju SFRJ i na početku SRJ, košarka je važila za najbolji državni proizvod. Poslednjih godina taj sport je naša najveća tuga i briga. Ivković se pročuo krajem sedamdesetih (u sezoni 1978/79. s Partizanom osvojio domaće prvenstvo i kup i Kup "Korać") a svetsku slavu je stekao radeći u reprezentaciji s kojom je na pet takmičenja osvojio pet medalja: četiri zlatne (evropske 1989, 1991. i 1995; svetska – 1990) i srebrnu (olimpijska u Seulu 1988). Nedavno mu je produžen mandat na mestu predsednika Svetske asocijacije trenera, mada i bez toga važi za jednog od najcenjenijih košarkaških stručnjaka na svetu, što mu priznaju i u Sjedinjenim Američkim Državama.

Šta je presudilo da prekršite svoje "zlatno pravilo" ("Nikada se ne vraćam na stari posao")?

Nagovestio sam Radnoj grupi KS Srbije, s kojom sam razgovarao među prvima, da sam spreman da se uključim u neke strukture Saveza. Ali nisam, sve doskora, ni slutio da ću biti trener profesionalac u Savezu. Najiskusniji, najcenjeniji, najveći diplomata među nama – Bora Stanković – rekao je na sastanku koji me je prelomio, otprilike: "Mi smo spremni da radimo, ali prvo želimo da ti pristaneš da budeš trener". Prethodno sam im rekao da ću glasati za svako drugo dobro rešenje, jer smatram da ima još ljudi koji bi mogli uspešno da rade ovaj posao. A oni su posle dva i po meseca razgovora, s gotovo svim snagama koje imamo, rekli da nemaju drugo rešenje. Odnosno, da niko nije hteo.

Da li Vas je neko odgovarao od toga?

Bilo je ljudi – da ne navodim imena klubova – koji su gajili nadu da će me angažovati. Znali su da ako uzmem reprezentaciju, otpada rad u klubu. Moj stariji sin Petar (32) bio je najkonkretniji, ali me nije odgovarao. Kada je čuo da postoji mogućnost da preuzmem reprezentaciju, rekao mi je: "Tata, ja znam da je to najbolje za našu košarku, ali se kao sin ne bih radovao tome zbo g tebe". Mišljenje moje porodice uvek mi je bilo vrlo važno. Supruga Nena i mlađi sin Pavle (13) to su odmah s radošću prihvatili, jer kod njih preovladavaju emocije... Trebaće mnogo rezova da bi naša košarka krenula napred, ali da sumnjam da do Olimpijskih igara u Londonu 2012. možemo opet da budemo u vrhu, ne bih se vraćao. Već sam pričao kako je poslednjih godina bilo: mi se nešto dogovorimo u Savezu, ja nisam stigao ni do aerodroma, a sve već palo u vodu... Sada ću ovde biti sve vreme.

Kako ste postali trener?

Kada sam prestajao da igram košarku, moj stariji brat Piva bio je trener. Moje mesto sam video uz njega, da bih mu olakšao. Njega će malo ko dostići kada se govori o idejama i vizionarstvu. Bora Cenić je odigrao presudnu ulogu kad je odlučio da napravi školu košarke u Radničkom i mene uključi u rad. Rastao sam kroz sve selekcije, od kadeta do seniora, a kruna je bila reprezentacija. Drugi značajan trenutak je bio kada me je Ranko Žeravica pozvao da mu budem pomoćnik u Partizanu. A treći – kada sam shvatio da trener mora da menja sredinu. Tako sam 1984. otišao iz Radničkog u Šibenku koja mi je bila odskočna daska za seniorsku reprezentaciju. Sa hrvatske strane imao sam značajnu podršku Mirka Novosela, a iz moje baze, Beograda, niko me nije podržao.

Kako biste opisali duh Crvenog krsta i ono što ste odatle poneli?

Na prvo mesto stavljam moje roditelje. Rastao sam u jednoj građanskoj porodici. Moj otac, doktor nauka, nije se snašao u komunizmu... Moja majka, pesnikinja, dala mi je mnogo u obrazovanju... Posle njih dolazi Crveni krst. Moj sin Pavle, rođen u Atini, kaže da je s Crvenog krsta. Nosi majicu s krstom na kojoj piše – krstaš. Postoji neka čudna privlačnost tog kraja. Na tu temu se često šalim s glumcima iz kraja, mojim prijateljima, Draganom Nikolićem i Goranom Sultanovićem koga zadirkujemo da stalno pokušava da se iz Hadži-Prodanove umuva na Crveni krst da bi bio krstaš... Crveni krst nam je dao i duh i dušu. Tu smo imali sve. Od Beogradskog dramskog pozorišta, koje je imalo Simu Janićijevića, bračni par Marković, Batu Živojinovića i druge velikane glumišta. Imali smo i svoj bioskop "Avalu" i svoje Sportsko društvo Radnički.

Posle roditelja, vaspitavala nas je ulica, ali to nije bila obična ulica. Crveni krst je dao nebrojeno mnogo akademskih građana, naučnika, umetnika, ali iznad svega – mnogo dobrih trenera. Uvek sam smatrao da je trenerski posao više zanatski nego naučni. Svi treba da budemo zahvalni Crvenom krstu što smo ono što jesmo, mada žalimo što on danas gubi svoj stari izgled. Četvrtkom se staro društvo skuplja u kafani "Krstaš"...

A šta je s Vašim Radničkim?

Takoreći, rodio sam se u Radničkom. Na Crvenom krstu je bilo mnogo sjajnih sportista. Svi su igrali sve sportove. Boksovali smo kod Tome Hladnog. Ljuba zvani Kada, jedan od čuvene braće Bojić, bio je uoči Olimpijskih igara u Rimu 1960. kandidat za reprezentacije u košarci, odbojci i rukometu. Nadam se da Beogradu, koji se toliko proširio, nedostaje jedan Radnički. Imamo veliki projekat i zato smo u kontaktu sa "Delta sportom". Ako su Zvezda i Partizan veliki srpski klubovi, mi ćemo pokušati da napravimo veliki beogradski košarkaški klub – Radnički!

Često pominjete glumca Dragana Nikolića?

Dragan Nikolić i ja smo drugovi još od školskih dana. Pošto smo poslednjih godina imali malo prilika da se družimo, ostajalo nam je da sve nadoknađujemo u onim retkim trenucima, pa tako i da malo više popijemo kad se sretnemo.

Šta ima novo u Vašoj "drugoj ljubavi" – golubarstvu, možda neka nova medalja?

Moj drugar Miša Lukić i ja smo letos osvojili drugo mesto u Beogradu, s vremenom od 12 minuta i tri sekunde. Na prvenstvu Srbije bili smo blizu rekorda, ali smo imali peh... Golubarski gen su mi davno preneli moj ujak i brat Piva uz koga sam zavoleo i košarku. Ugovor koji sam potpisao ove nedelje biće prvi posle mnogo godina u kojem nema klauzule da je poslodavac dužan da obezbedi odgovarajuće uslove mojim golubovima. Imaću sada više vremena za njih. Trenerski posao je stresan, a golubovi su mi najbolji ventil. Srpski visokoletač je bespoštedna ptica koja uvek daje sve od sebe. To tražim i od igrača. Moja filozofija je: igraj sa igračima koji daju, nemoj sa onima koji obećavaju.

Šta biste bili da niste otišli u košarku?

Siguran sam da bih uspeo i u bilo kojem drugom poslu da sam se za njega opredelio. Doduše, moram da priznam da nisam predodređen za umetnost. Nemam sluh za muziku, niti bih mogao uspešno da baratam slikarskom četkicom... Za razliku od mog brata koji je bio apsolutni sluhista i umetnik u svakom pogledu.

Vaše političko opredeljenje?

Nikada se nisam bavio politikom. Opredeljen sam demokratski, mada smatram da današnja demokratija ne vodi ravnopravnosti koju priželjkujemo. Vlast ovde enormno dobro živi. Svidela mi se Tirnanićeva teza o "ubrzanju vremena"... Ovi na vlasti moraju toliko brzo da rade jer ne znaju koliko će dugo tu da ostanu. A najmanje rade za narod. Što se mene tiče, ja sam uvek u polugardu. Ljudi se danas udružuju i lobiraju zbog ličnih interesa, a ja ću da radim u interesu košarke.

Da li Vam je neko ikada sastavljao tim, a pogotovo u doba SFRJ?

Nikome nisam dopuštao da mi se meša u posao. U ono vreme imali smo Dražena Petrovića koji je bio sjajan napadač, ali ga nije zanimala odbrana, i talentovanog Aleksandra Đorđevića. Nedostajale su mi atlete, poput Rive u Italiji, Dakurija u Francuskoj, San Epifanija u Španiji, Galisa u Grčkoj... Zato sam uzeo Jurija Zdovca, a ne zbog toga što je Slovenac, kako su neki to tumačili... Tada sam preuzeo najtalentovaniju generaciju kojoj je u početku zviždala cela Evropa. Morao sam da sklonim igrače koji vole da provociraju. Zato sam, kada je trebalo da odredim tim za Olimpijske igre u Seulu 1988, odlučio da razbijem bratski tandem Petrović i izostavim Grbovića. Stručni savet se tome opirao. Grbović je važio za najbolje krilo u Evropi, a Novosel je branio Acu Petrovića. Savet je strepeo i od Draženove reakcije, ali on nije rekao ni reč. Postali smo tim kojem su svi aplaudirali.

Koliko Vam znači to što ćete opet raditi u svojoj zemlji?

Mnogo. Od 1991. vodio sam grčke i ruske timove. Sada, kada preuzimam srpsku reprezentaciju, opet ću pričati na svom jeziku što je i olakšanje i motivacija. Tvrdim da dok igrač i trener ne otvore dušu jedan drugom tu nema ničega. Dok igrač ne otvori dušu ne može da pruži maksimum.

Zašto ne živite u nekom "elitnom naselju"?

Mogao sam da dobijem plac u delovima grada koji važe za najluksuznije, to mi je u neku ruku bilo i nuđeno, ali sam odabrao da živim u Malom Mokrom Lugu da bih se sklonio od novobogataša, telohranitelja i raznih pratnji.

Rođak Nikole Tesle

Dušan Ivković, rođen 29. oktobra 1943, za razliku od svojih starijih sestara i brata, rođenih pre Drugog svetskog rata, nije dobio dukat od Nikole Tesle. Ivkovićeva baka po majci, Olga Mandić, i Teslina majka, Đuka Mandić, bile su sestre. Tesla je imao običaj da šalje iz Amerike dukat za svako rođeno dete u familiji, ali, pošto je preminuo na Božić 1943, Ivković je ostao uskraćen za taj poklon.

Pre dve godine, kada je obeležavano 150 godina od Teslinog rođenja, Ivković je svojim sinovima Petru i Pavlu kupio zlatnike izrađene u tu čast. Zlatnike koje je slao Tesla progutao je ratni vihor.

napomena : teskt je u potpunosti preuzet iz lista POLITIKA od 13.01.2008

Košarkaški savez Srbije KSS

KK Partizan Beograd

KOŠARKAŠKI KLUB RADNIČKI BEOGRAD

Dušan Ivković

košarka

Paok

Solun

Moskva

Panionios

Olimpijakos

AEK

CSKA

Dinamo Moskva

Svetska asocijacija trenera

Petar Ivković

Bora Cenić

Ranko Žeravica

Pavle Ivković

Crveni krst

Dragan Nikolić

golubarstvo

Nikola Tesla

Olga Mandić

Đuka Mandić

Dušan Ivković biografija

Duda Ivković

Duda Ivković biografija