Izvor: EVROPA | Utorak, 08.01.2008.| 19:40
Izdvojite članak Odštampajte vest

Bi­lja­na Sr­blja­no­vić, dramski pisac - Nemam ambicije - osim da preživim

(Foto: b)

Praizvedba drame Barbelo, o psima i deci u Jugoslovenskom dramskom pozorištu u režiji Dejana Mijača pokazala najličniji je, najbolniji i najženstveniji komad Biljane Srbljanović. Drama posvećena ženama i njihovim sudbinama, izborima, čežnjama, potrebama, gubicima, ljubavi, mržnji, ispunjenosti i nepodnošljivoj praznini. U ovom delu koje je Srbljanovićeva posvetila prijateljicama, samoubicama, deci i psima stalo je mnogo bola, cinizma i gađenja prema životu i ljudima, ali i vera da postoji nada uprkos svemu.

Biljanin društveni angažovan i polemičan ton provociraju širu javnost, koja, međutim, malo zna o tome šta i kako ona piše i zašto je njeno stvaralaštvo toliko cenjeno u čitavom svetu. Cilj ovog intervjua je da predstavi tu, manje poznatu stranu ličnosti Biljane Srbljanović.

Kakvi smo to ljudi i zašto živimo? To su važna pitanja koja postavljate u drami Barbelo. Kakav je, van tog komada, vaš odgovor na ta pitanja?

Teško je, van konteksta umetničkog dela, raspravljati o tim pitanjima a da se ne sklizne u banalnost. Ne znam ni kakvi smo ljudi, još manje zašto živimo. Znam da me mnoge stvari koje me okružuju, kojima svedočim, koje preživljavam – bole a da im je uzrok nekakva destruktivna priroda ljudi oko mene. Da nemam odgovore zašto smo takvi. Da me svet koji me okružuje dovodi u stanje očajanja, ali i lične destruktivnosti. Ja sebe trošim na autodestruktivan način. Za mene je to odluka, princip, da se ne štedim, da se ne sačuvam, da sve od sebe otkinem i pustim da ljudi komade mene sažvaću i ispljunu pred noge. Tako pišem i tako govorim.

Moje drame ljudi komentarišu a da i ne znaju šta je u njima. A ja već deset godina objavljujem, gotovo svake godine po jedan komad. Moje političke stavove, društvenu kritiku, ljudi komentarišu na isti način – a da uopšte ne znaju šta ja to govorim. Niti im je stalo da to ikada čuju.

Sve manje vas u pisanju, čini se, zanima direktan društveni angažman, a sve više intimni ljudski svetovi?

Ja sam uvek pisala o intimnim temama. Moja, naša intima je jednostavno bila zagađena dnevnim banalnostima, političkim lomovima, ratovima, krizama, lažnim revolucijama. Tako su i ti ljudi u mojim komadima imali jedan zagađen intimni svet.

Vremenom, stvari su postale manje očigledne a time i opasnije i dalekosežnije. Više nije tako očigledno postaviti vezu između ličnog očaja i nekontrolisanog otvaranja banaka u zemlji u kojoj niko nema ušteđevinu, a svako ima neki dug. Te su posledice opasnije, ozbiljnije, razornije baš po ljudsku suštinu. Mene opsedaju čovekovi padovi, posrnuća, sumnje u sebe, izlaz u smrti, koja je, možda, samo još jedan pad. Zato pišem i nešto drugačijim jezikom, onim koji je za mene imanentan čoveku, a koji ne liči na ovaj dnevni, „životni“. Ipak, iako su moji komadi naizgled drugačiji, oni su zapravo potpuno isti.

Mislim da čitav život pišem jednu istu priču.

Niko nikome ne govori šta stvarno misli i oseća. Zbog toga obično jedni o drugima imamo pogrešne misli i stavove. Koliko je važan način komunikacije s drugima?

Moja odluka je da pišem tako. Tako i govorim o najbanalnijim, najsvakodnevnijim temama u jednoj potpuno neumetničkoj formi kakvi su moji blogovi.

Jedna strašna količina laži i kalkulacije kod ljudi koji su, dok izgovaraju te laži, sasvim svesni pokvarenosti svog postupka, njegove koristi za njih same i štete za sve ostale, postala je nešto što diktira naš javni život. Ljudi spinuju sve, lažu o sebi, svojim namerama, svojim koristima, lažu o državi, o odgovornosti, lažu nas o nama samima.

Govore nam, na primer, da će pobediti u milenijumskoj „bitki za Kosovo“. A ne samo da znaju da neće nego su u bitku i ušli baš zato da bi je izgubili i time nastavili nekakav lažni mit o žrtvi, zaveri, propasti srpstva, koji se, eto, samo na njima drži. Ljudi lažu da su neutralni, da nisu plaćeni. Ljudi lažu da su demokratični, da poštuju drugog, i to svakog.

Ja o tome ne mogu da lažem. Nisam demokratična ni tolerantna, sve u meni se protivi pravilima uspeha u društvu.

Zato me sve što govorim i pišem toliko i košta, zato me tako i troši.

Da li je zaista sramota biti neuspešan, kako kažete u ovoj drami? I šta za vas znači uspeh i biti uspešan?

Komad Barbelo sam pre svega napisala zbog te scene u kojoj želim da kažem da ja odoh. Da ja moram naći neki mir negde sa strane, da se gadim sveta u kojem je sramota biti neuspešan i nemati ambiciju.

Ja nemam ambiciju, osim da preživim u nekom duhovnom smislu. To radim onako kako umem i nije mi lako. Uspešna nisam ni po jednom merilu ovog sveta. Nisam bogata, država mi nije dala nikada ništa, ni brdo, ni mauzolej za života da me živu sahrane kao druge državne umetnike. Od države nikad nisam ni tražila ništa, ni prijateljstvo s vlastima, ni miljenički status, a sve su to merila uspešnog čoveka u Srbiji. Nisam uspešna ni po merilima „velikog sveta“ koga se, iskreno, još više grozim. Opet je u pitanju samo lično bogatstvo, uticaj i moć, lična glad za uspehom, ambicija i nametanje.

Nemam sto života ni sto guzica. Za ove što imam, a da bi ih nahranila, ne mogu žrtvovati baš sve. Posebno ne lične principe.

Većina vaših komada odvija se u porodici. Šta za vas ona znači?

Odrasla sam u jednoj zemlji koja je bila patrijarhalni i komunistički amalgam, a u obe varijante je „porodica osnovna ćelija društva“. Kroz porodicu se, za mene, prelama sve, pa čak i onda kad je neko nema. Jer je i ta tragična prelomljenost pokazatelj nečega. To kako su se porodice rasturile ovde, kako su se raspale a da se nikad više ne sastave, to je najveća ruševina prošle deceniju i po. Deca su odlazila u emigraciju, deca su ginula po ratištima, deca su gubila nadu, roditelji su ponižavani, otpuštani, dočekivali starost u groznim uslovima, osuđeni na milostinju dece ili nekog drugog bližnjeg. Porodice su se raspadale zbog politike, zbog nacionalizama. Porodično su se bogatili, porodično vladali, obračunavali među porodicama. To su prave posledice ratova i krize.

Kako pamtite detinjstvo?

Moje detinjstvo je bilo sasvim normalno, neubedljivo lepo. Mnogo sam se tukla, vikala, padala, mnogo sam se samopovređivala. Išla sam u školu na korak od kuće, na periferiji Beograda, živela u svetu srednje klase u predvečerje krize. Čekala sam u redu da za bonove roditeljima kupim kafu, živela na osmom spratu uz konstantne restrikcije struje. Tata je s putovanja donosio pravu čokoladu, najke i ploče. Pili smo koka-kolu bez griže savesti, slušali smo i Joy Division i Madonnu, i u tome nije bilo ničeg što jedno uz drugo ne ide. Učila sam jezike i to da rat nije dobar, da je more naše i da je Trst pupak sveta. Čitala sam, to sam volela isto koliko i da se bijem. Dobijala sam batine, e to sam mrzela.

Ništa posebno, a meni znači sve.

Život nam je negde pobegao – citat je iz Barbela. Kako zamišljate potpuno ispunjen život?

Potpuno ispunjen život zavisi od svakog pojedinca. Ono što je meni ispunjenje nije i vama. Možda. Ipak, potpuno ispunjenje je i jedno intimno pitanje tako da nisam sigurna da mogu o tome da govorim u novinama.

U novoj drami postoji i polemika o Bogu. Kakva su vaša razmišljanja o toj temi?

Mene to zanima kao filozofska i literarna tema, kao istorijska i socijalna tema, kao predmet umetničkih dela, a ne kao lično promišljanje vere. To je jedno tako široko i zanimljivo pitanje, koje je inspirisalo brojne velike mislioce i na taj način me jedino i zanima. Ja nisam ni vernica ni ateistkinja i smatram neuljudnim razmatranje lične religioznosti u javnosti.

Vaše drame su i intimne priče o ljudima. Ko su oni?

Oni su ljudi koji žive kraj nas, koji su kao ja a da nisu bukvalno ja. Sporedni igrači, ljudi s ivice, obični ljudi u običnim soliterima, običnog, tužnog, olupanog grada, oni kojih se možda niko više neće sećati, osim samo godinu-dve posle smrti, oni koji imaju jednako pravo kao i „veliki“ i „važni“ na svoju sreću i svoje lomove.

Kakva su trenutno interesovanja u svetu za vaša dela? Gde se sve izvode?

Izvode se gde i dosad. Najviše u Nemačkoj, pa onda u Francuskoj, ali u poslednje vreme, Rusija i te istočne zemlje pokazuju sve više interesovanja.

Rusko pozorište slabo poznajem. Ono što poznajem – nikako ne volim, to bekstvo u artizam, neiskreno umetničarenje, permanentna masturbacija nad pitanjima duše. Mene to ne zanima i čak me ljuti. Ipak, čujem da se rusko pozorište potpuno preobražava s moralnim sunovratom Putinovog društva, da sve više govori o stvarnosti i time zaista i čini nešto za spas ruske duše.

Evropska nagrada za novu pozorišnu realnost obeležiće velikim delom sve to što ste stvorili. Kako sada, hladne glave, razmišljate o tom događaju, značajnom i za našu kulturu? Jer, vi ste pre svega, srpska književnica.

Pišem na srpskom, vrlo retko na nekim drugim jezicima, koje koristim da bih čitala, gledala, saznavala, ali se uvek u najvažnijim pitanjima izražavam na tom mom srpskom, koji je samo moj jezik. Nasledila sam ga s ulice i iz velike srpske literature, naučila sam srpski od Crnjanskog i Selenića, od Ace Popovića i Ljube Simovića, naučila sam ga kao što učim sve druge strane jezike – postupno, metodično, halapljivo, strahovito emotivno. Moj jezik u literaturi nije moj jezik kojim govorim ovako. To je jedan konstruisan jezik na koji sam možda najviše i ponosna, koji je najviše oznaka mog identiteta.

Ta nagrada je dosta važna, možda tek sad počinju da stižu ti „poslovni“ odjeci, ali ono neko zadovoljstvo ili radost su odavno prošli. Tu nagradu ću zapamtiti po odnosu svojih prijatelja, koji su se pokupili i došli da budu sa mnom tamo tada. I koji su se stvarno i iskreno radovali, čak i više nego ja. To mi je stvarno najvažnije.

Ovde se mnogo glasnije čuje vaš politički angažman od drama. To je jednostavno prisutnije u javnosti od priče o vašim komadima. Šta mislite zašto je to tako?

To je tako zato što ljudi ovde više čitaju novine nego knjige. Kao i svuda, uostalom. Osim toga, moje javno opredeljenje da kažem za koga glasam uvek mi je donosilo problem s plaćenicima vlasti i onima koji samo vlast poštuju. Tako je bilo i devedesetih. Isti ljudi koji su me vređali onomad, nazivali izdajnicom i stranom plaćenicom, isto to govore i danas, samo u ime neke druge vlasti. U međuvremenu, to su isti oni ljudi koji su me 2000. godine tapšali po ramenu i govorili da su uvek mislili isto što i ja. To je bilo u onom kratkom periodu kad su „moji“ bili na vlasti. Ne razumem to među Srbima, tu potrebu da te vlast gazi i prezire, a ti da je slepo voliš, po cenu sopstvenih sinova, sopstvene sudbine i budućnosti, sopstvene zemlje. Ne razumem umetnike koji se trpaju uz svaku vlast. Nema tog brda koje mogu da ti daju a da je vredno takvog poniženja, kad se na taj način lepiš baš uz svaku vlast.

Osim toga, od prošle godine, kad sam obznanila da glasam za LDP, za najomraženije od najomraženijih, za pariju, za ljude bez građanskih prava, koje svako može da zapljune i zapiša, odonda i ja prolazim tako.

To uopšte nije važno, meni je moje pravo da biram po svom nahođenju i da to javno kažem – suštinsko. Ovi što me zapišavaju ipak su mnogo odvratniji kad me hvale. Tako da sam ipak na dobitku.

Kako živite u Parizu? Osim pisanjem, čime se još bavite?

Živim isto kao i u Beogradu. Mnogo učim i čitam. Pišem ili analiziram studentske radove. Samo još i u Parizu visim na blogu, a u Beogradu se i ne uključim na internet. U Beogradu živim pravi život.

Šta i ko vam onde nedostaje?

Nedostaje mi sve. Apsolutno sve. Ovde sam samo zbog velike ljubavi prema svom Francuzu. Drugog motiva nemam.

Biografija

Rođena je 1970. godine u Stokholmu, Švedska. Diplomirala dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu 1995. godine. Kao studentkinja napisala scenario za TV seriju Otvorena vrata. Autorka je osam drama: Beogradska trilogija (1997), Porodične priče (1998), Pad (2000), Supermarket (2001), Alisa ( 2002), Amerika, drugi deo (2003), Skakavci (2005), Barbelo, o psima i deci (2007). Njeni komadi su prevedeni na dvadesetak jezika i izvedeni u više od sto pozorišta po čitavom svetu.

Nagrade: „Slobodan Selenić“ za najbolju studentsku dramu, tri Sterijine nagrade za najbolju dramu na srpskom jeziku, nagrada „Ernst Toler“ za najbolju dramu izvedenu na nemačkom govornom području, nagrada „Joakim Vujić“, titula Najbolji strani pisac časopisa Teatar hojte, Nagrada grada Beograda, nagrada Osvajanje slobode i Evropska nagrada za novu pozorišnu realnost.

Najizvođenija je i najnagrađivanija srpska dramska spisateljica u svetu.

Dramski rad Biljane Srbljanović karakteriše oštra kritika savremenog društva. Dok je živela u Srbiji, u prve tri drame, autorkina kritika bila okrenuta ka srpskom društvu i Miloševićevom režimu. Kada je otišla iz Srbije, i nakon boravka u Americi, kritikuje tamošnji način života, naličje ujedinjene Evrope (komad Supermarket) i cenu koja se plaća za ostvarenje američkog sna (Amerika, drugi deo).

Biljana Srbljanović piše i drame o intimnim problemima savremenog čoveka, o porodičnim i međugeneracijskim odnosima, ženskoj intimi. U poslednje dve drame i o metafizičkim temama kakve su usamljenost, starenje, materinstvo, čežnja za ljubavlju i, naročito, smrt.

poziv na pretplatu na nedeljnik

(Foto: b)
Unos komentara je omogućen samo ulogovanim korisnicima.
Pratite na našem portalu vesti, tendere, grantove, pravnu regulativu i izveštaje.
Testiraj besplatno!
Prijavite se na naš dnevni ekonomski bilten koji će stizati na vašu mejl adresu krajem svakog radnog dana.
Potpuna informacija je dostupna samo komercijalnim korisnicima-pretplatnicima i neophodno je da se ulogujete.
Testiraj besplatno!
Testiraj besplatno!
Potpuna informacija je dostupna samo komercijalnim korisnicima-pretplatnicima.
Testiraj besplatno!

Ako ste već korisnik, ulogujte se:
Zaboravili ste šifru? Kliknite OVDE
Za besplatno probno korišćenje, kliknite OVDE