Izvor: Ekonomist magazin | Nedelja, 09.12.2007.| 14:23

Dejan Cvetković, Microsoft Srbija - Ego ostavi ispred vrata

Kanada. Izabrana zemlja s početka devedesetih za diplomiranog elektroinženjera Dejana Cvetkovića. “Kad je pobedila tadašnja politička opcija, znao sam da se u Srbiji još neko vreme neće raditi inovativni softverski projekti. Gotovo da sam u istom danu podneo zahtev za iseljeničku vizu za Kanadu, Novi Zelend i Australiju. Kanađani su bili ‘najpametniji` - završavali su imigracioni proces za tri meseca. Odobrenje za druge dve zemlje sam dobio kad sam već uveliko bio u Kanadi”.

Dvadesetpetogodišnjak koji je sve do tada živeo sa roditeljima, prvi put je kupio avionsku kartu u jednom smeru. “Bio sam užasno potresen tom situacijom. Sve vreme sam taj put shvatao poprilično neozbiljno, a onda sam dva dana pred polazak shvatio da stvarno odlazim iz Evrope, na kontinent gde je vreme šest sati unapred”, seća se Cvetković.

Prvobitni strah pred nepoznatim nije ga sprečio da odustane. Sam je birao čime će da se bavi u Kanadi. Nije poput mnogih mladih diplomaca u to vreme otišao “trbuhom za kruhom” da radi šta mu se ponudi. Posle sedam intervjua u jednom danu, dobio je posao u Microsoftu. “Zaposlio sam se kao softverski inženjer prilično trivijalno. U kompaniji su bili iznenađeni mojom kreativnošću s obzirom da dolazim iz Srbije. A za mene je pravi izazov bio da postignem tempo koji nameće Microsoft. Količina proizvoda koju treba produkovati za određeno vreme u toj kompaniji bila je drastično veća od onog što se očekivalo od zaposlenog u tadašnjoj Jugoslaviji”, kaže Dejan.

Brifing kod šefa

Već posle pola godine rada u Microsoftu upoznao je Bil Gejtsa. “Odvojio je tada dva sata za nas desetak koji smo bili novi u tom razvojnom centru. Bila mi je, naravno, čast da upoznam čoveka koji je počeo tako što je razvijao softver u svojoj garaži. Gejts je, inače, vrlo otvoren i komunikativan. Strategiju razvoja formira na osnovu mišljenja ljudi koji posluju u okviru Microsofta širom sveta. Jednom godišnje se sastaje sa svim ljudima koji se bave razvojem softvera, a najmanje dvaput godišnje sa svim generalnim direktorima Microsofta širom sveta. Redovno ga obaveštavam šta se dešava u razvojnom centru u Beogradu”, priča Dejan.

Taj prvi kontakt sa mladim srpskim inženjerom i posredni ili neposredni susreti sa još njih 300 koji su poreklom iz Srbije i rade u okviru Microsofta na američkom kontinentu potaknuo je Bil Gejtsa da sa pokojnim srpskim premijerom Zoranom Đinđićem dogovori otvaranje kancelarije Microsofta u Srbiji. Prirodno, Dejan Cvetković je postavljen za generalnog direktora.

Dupli obroci

Cvetković kaže da mu je lakše da danas “šefuje” u firmi, jer ona broji stotinjak ljudi, nego pre četiri godine kada ih je bilo svega troje. “Onda sam se bavio i tehničkim poslovima, što ne treba da bude fokus generalnog direktora”, dodaje, u momentu kad za obed stiže samo salata koju je naručio. “Ovo mi je drugi ručak, a to je neki normalni tempo za ovo doba godine - dva ručka i dve večere. Doručak ne preskačem, jer je to najvažniji obrok”, zna Dejan za nutritivni red.

Vodi računa, ipak, da se dupli obroci ne primete. Trči svaki dan po šest kilometara. U kancelariji, na traci. “Nagovaram zaposlene da me prate, a sledi me samo jedan, iako sam obećao nagradu, večeru za dvoje u restoranu, ako barem jednom dnevno stanu na traku. Nije im, izgleda, interesantna ta nagrada”, dodaje kroz smeh.

Neće ih, ipak, kazniti zbog ove “neposlušnosti”, jer to nije primerena sankcija u Microsoftu. “Ne verujem da je kažnjavanje ljudi metod koji podstiče kreativnost. Svako treba da rizikuje i da oseti šta je greška. Kad oseti šta je greška na tržištu, a menadžer je, umesto da ga kazni, stao iza njega, onda može da ispita šta je mogao bolje da uradi, jer se tako greška neće ponavljati”, smatra Dejan.

A najveći kiks koji može da napravi kandidat na razgovoru za posao u Microsoftu je da se ponaša samodopadljivo. “Ceni se iskrenost, otvorenost i sposobnost za rad u timu, kreativni individualizam, ali je on uvek na drugom mestu. Ego mora da ostane ispred vrata. U suprotnom, to nije dobar kandidat”, dodaje Dejan uz tvrdnju da ni on nije sujetan, jer zna da izabere boljeg od sebe za određeni posao u firmi.

“Ljudi koji rade u našem menadžement timu su na tim pozicijama jer znaju da rade te poslove bolje od mene ili zato što ja ne znam da ih radim. Moj posao je da im omogućim da se razmahnu i da imaju uslove za svaku vrstu kreativnosti za koju zaključe da im je neophodna”, priča Dejan.

Glumački geni

Dejan po gestikulaciji, stavu i ponašanju neodoljivo podseća na svog, široj javnosti poznatijeg, brata Svetozara, glumca i upravnika pozorišta Atelje 212. “Zanimala me je gluma mnogo pre informacionih tehnologija. Ali, je brat mi rekao da ne mogu da budem glumac sve dok ne naučim da izgovorim ‘r`. Naučio sam da ga izgovorim, ali mnogo kasnije, kad me gluma više nije interesovala”, ispoveda.

“Dok smo, još odavno, ja i brat glumili zajedno, njemu su govorili kako imam tu glumačku crtu. A to mi baš i nije namera. Mislim, ne bih voleo da kažu da glumim dok govorim na Microsoftovoj prezentaciji”, kaže kroz polusmeh i dodaje kako je brat digao ruke od njega, jer sad retko ide u pozorište i kao gledalac.

Dejan priča kako su ga i mama, diplomirani ekonomista, i tata, doktor, “nagovarali” da upiše ekonomiju. On je želeo da se bavi glumom, ali je ipak upisao Elektrotehnički fakultet. Posle deset godina rada u Microsoftu u Kanadi, postao je generalni direktor za Srbiju. Kaže da mu nije na umu da ode da živi u inostranstvu, jer ionako nijedan vikend ne provede u Beogradu, jer putuje širom Srbije i regiona.

Kako kaže, prirodno je da kroz neko vreme glavni srpski grad bude prestonica barem neke IT grane u regionu. Pre toga, Srbija bi trebalo da postane informatičko društvo. To je, trenutno, ideja vodilja direktora Microsofta. I biće još neko vreme. Kad se penzioniše od IT, mogao bi da se posveti glumi, pošto više ne mora da se bori sa kotrljajućim ‘r`.

poziv na pretplatu na

Unos komentara je omogućen samo ulogovanim korisnicima.