Izvor: Blic | Nedelja, 05.08.2007.| 10:32
Izdvojite članak Odštampajte vest

Vida Ognjenović, pisac, reditelj, ambasador ... - I danas sam svojeglava

(Foto: b)

Poznata po svojoj energičnosti i smirenoj istrajnosti, Vida Ognjenović, pisac, reditelj, doskora ambasador, nedavno se vratila iz Dakara s međunarodnog kongresa PEN-a, gde je učestvovala kao ovdašnji predsednik te značajne organizacije. I dok njen, zasad poslednji roman „Preljubnici“ osvaja čitalačku publiku i ulazi u prevodilačke vode, u ispovesti za „Blic nedelje“ Vida Ognjenović kaže:

Detinjstvo
Iz brojne sam porodice. Bilo nas je devetoro dece. Sada nas je sedmoro živih s razgranatim brojem naslednika. Na moju veliku detinjsku patnju, nisam odrasla sa svojom braćom i sestrama. Moja baka i ujaci su se preselili u Vojvodinu kao prethodnica mojim roditeljima koji nisu mogli da krenu zbog toga što su deca bila mala. Najstarija sestra je imala deset godina, a za njom četvoro sve po godinu i po razlike, a majka je bila u poodmakloj trudnoći. Nekoliko meseci pošto smo se mi odselili, rodila se moja sestra Jana.


Baka i ujaci su poveli mene sa sobom. Nisam znala ni kud idem, ni šta to znači (imala sam svega tri i po godine), ali kad sam krenula u školu, shvatila sam da nešto nije u redu. Svako malo sam se pakovala i pretila da ću da krenem kući, pisala pisma mami i tati da dođu po mene i pretila da ću noću da se iskradem i odem na voz. Očekivalo se da će moji da pristignu kad deca malo ojačaju, ali su u međuvremenu nastale vrlo teške prilike. Moji ujaci su dospeli na Goli otok, kolonizacija je obustavljena, sve je pošlo nizbrdo.

Čeznula sam za svojima i tu čežnju osećam i danas, svaki naš porodični sastanak proslavim. Isto tako sam neutešna zbog iznenadne smrti moga brata Filipa, bez čijeg, prisustva, dobrote, podrške, ljubavi i zaštite, u poslednje dve i po godine moj život sasvim drugačije izgleda.

U detinjstvu je na mene najviše uticala moja baka. Čitala sam joj knjige, ili naglas govorila narodne pesme koje sam lako učila napamet, a ona mi je od zavesa i krpica šila haljinice kakve niko u školi nije imao, kinđurila me i oblačila u vezene bluze, koje je ukrašavala svojim rukama. Od nje sam naučila da je odelo koje čovek nosi početni činilac prvog utiska, da je taj utisak vrlo bitan jer utiče na dalji tok komunikacije.

Školski dani

Rado sam pošla u školu jer mi je to bila prilika da budem s decom. Lako sam učila i kao maštovit igrač i improvizator postala sam kolovođa svih školskih đavolija, bila sam prvak ulice u prepričavanju filmova i u parternoj gimnastici. Oprostili su mi zato kad sam zamenila recitaciju na školskoj priredbi i, umesto tada za mene dosadne himne Jugoslavije Čedomira Minderovića, odrecitovala omiljenu pesmu moje bake „Siroče“ Vojislava Ilića, čije početne stihove znam i danas. Zaradila sam ogroman aplauz auditorijuma, suze moje bake u trećem redu sale i odlazak kod direktora škole sutradan pred početak časa.


Učiteljica Jelena Dobrički me je odbranila rekavši da sam od treme u poslednjem momentu zaboravila početak himne, što se kod dece često događa. Prošla sam sa smanjenom ocenom iz vladanja. Baka je rekla: „Ići ću da im kažem da mi ne muče dijete, bila si najbolja“. Vezala mi je ujutru mašnu koja mi je titrala kao leptir dok sam plakala pred direktorom. Učiteljica mi je dala maramicu sa čipkanim obrubom da obrišem suze i na hodniku mi je rekla šapatom, gurajući mi je u džep: „Tvoja je, to ti je nagrada za recitaciju“.

Prelomni trenutak
Dolazak u Sremske Karlovce i upis u Karlovačku gimnaziju. Došla sam na svoju ruku, uprkos protivljenju svih ukućana i zapomaganju roditelja da to ne činim. Nije bilo nikakve šanse da me zaustave. Ispostavilo se da je bilo dobro što sam bila neposlušna i svojeglava. Nisam se ni do danas izlečila od tih boljki.

Ambasadorka
Isprva sam se ustezala da to prihvatim. No, upoznavajući taj posao i prateći njegove linije i lukove, shvatila sam da ambasador nije samo predstavnik zemlje i društva iz kojih dolazi, već je njihova personifikacija. Njegova uloga ne sme biti šablonizovana. I uverila sam se po ko zna koji put da je svaka javna delatnost stalno na ispitu iz opasnog odnosa rutine i inspiracije. To što se obično naziva profesionalizmom uključuje poznavanje pravila, a preciznost dejstva u njihovom ključu jeste mera uspešnosti. U hodu sam shvatila da to nije dovoljno, da je šablon upravo poguban, da ništa ne stoji u mestu, pa ni ta pravila, da je prosečnost baruština koja se mora razbiti kovitlacima i virovima, naravno, pravim.

Umetnica u politici
Umetnici su sastavni deo društva te i politike. Šta mislite, da li je problem umetnika u politici ikada iko postavio nobelovcima Žozeu Saramagu, ili Orhanu Pamuku? Da li je proslavljena britanska glumica Glenda Džekson ispraćena u parlament (u trećem sazivu) s čuđenjem: šta će to jednoj takvoj umetnici? Naprotiv, glumci su to smatrali priznanjem da se na iskustva i značaj njihove branše najzad uzima kao društveni činioci. Nikako da se otresemo tog rđavog nasleđa iz ideološke države kad je pisac i svaki umetnik u politici morao da tancuje u ritmu strogo kontrolisane muzike. Danas su ona anahronizam. Mi smo se borili za što širi opseg i raznovrsniji sastav tela koja odlučuju o pitanjima društva. Što bi za pisca bilo toliko pogubno da u tome sudeluje, još manje ima razloga da se to smatra štetnim za kulturu i društvo, naprotiv.

Žensko pitanje
Moram da kažem da se ne bih dobro osećala da me negde izaberu, ili postave na neko mesto, ili ne daj bože nagrade za neko delo, samo za to što sam žena, da bi se tako popunila kvota. I to je jedna vrsta neravnopravnosti. Smatram da treba da se borimo vrednostima do kojih same dolazimo, jer to što sam žena je prirodna datost koja me, naravno, uveliko određuje i u kojem tonalitetu delujem. No, ja se međutim pozivam na ono što sam od sebe stvorila, a ne na činjenice na koje nemam uticaja. Jeste, kao što kaže dr Mićunović, žensko pitanje mera naprednosti jednoga društva, ali kriterijumi za tu meru se ne smeju pretvarati u sopstvenu parodiju.

Muški strahovi
Slabi muškarci se plaše, uostalom, s razlogom. Plaše se i slabe žene, jer slabi su svi koji su u vlasti predrasuda, podjednako razmaženi mamisti, odnegovani kao prirodna retkost, kao i žene od detinjstva dizajnirane za udadbenu ponudu i patriotsku obavezu produženja nacije.

Taj je koncept odnosa tvrdokoran i, nažalost, nije samo stvar ruralnih sredina i neškolovanih slojeva. Zar nisu mediji pre nekoliko godina na sva zvona najozbiljnije plasirali predlog koji je došao iz univerzitetskih krugova za oporezovanje, odnosno kažnjavanje brakova bez dece. Šta ćemo s ljudskim pravima i slobodama, gospodo, pitali su se u čudu posmatrači iz Evropske unije. Moji muškarci su se u tom smislu ponašali divno. Uostalom, zar zamišljate da bi se ljudi sa takvim ubeđenjima uopšte vezivali za mene i obrnuto. Čime bi tako zašnirani i isprazni slabići zavredeli moju pažnju i kako bih se ja ikad ubacila u njihov program. Meni je, kao i većini žena, potrebno da čoveka s kojim sam, uvažavam. Ljubav jeste slepa, ali zbog toga ne mora da bude glupa. Znamo da slepilo i te kako izoštrava ostala čula.

Na čemu sada radi
Don Krsto (tekst i režija Vida Ognjenović, premijera 18. jula, Budva Grad teatar) - Probe su već poodmakle. Imam odličan ansambl. Jesu vrućine, jeste vreme za odmor, ali radimo u JDP. Kakav odmor, kakvo more, kakve planine, hoteli, letnje zabave, turistički kič i gnjavaža... Sve mi to u poređenju s ovim našim probama deluje kao metafora ispraznog gubljenja vremena...

Car Edip (antička tragedija, režija Vida Ognjenović, premijera u Narodnom pozorištu na jesen) - Čini mi se da smo na čitalačkim probama dramaturg Božo Koprivica i ja uspeli smo da zainteresujemo ansambl i probudimo i njihovu radoznalost za ovaj sasvim iskošen i pomalo izokrenut ugao gledanja na ovu tragediju. Jeste, reč je o političkoj manipulaciji, o scenariju za državni udar koji mora da bude ubitačno precizno izveden, ne sme da ima nikakvu pukotinu. Rez treba da je nevidljiv, s nestrpljenjem očekujem ponovni ulazak u salu.

Maj nejm iz Mitar (drama Vide Ognjenović) - Proletos je ova predstava izvedena u Italiji. U odličnom prevodu književnice i prevoditeljke Tijane Đerković, tekst je zvučao kao da je napisan na talijanskom, mnogo su je hvalili i s razlogom, jer dobar prevod je dragocen za rad na predstavi. To je bio zanimljiv projekat s mladim studentima glume u divnom pozorištu „Maručino“ u režiji Đulijane Antenuči. Ti mladi ljudi su neiskusni, ali iskreni glumci, pozavideli bi im na tome i vrhunski profesionalci.

Biografija
Vida Ognjenović je rođena u Dubočkama kraj Nikšića, osnovnu školu je završila u Vrbasu, a gimnaziju u Sremskim Karlovcima. Diplomirala je na katedri za opštu književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu 1963. godine, a dve godine kasnije i na odseku za režiju beogradske Akademije za pozorište, film i TV. Objavila je veliki broj književnih drama, poput dela „Melanholična drama“, „Kanjoš Macedonović“, „Devojka modre kose“, zatim knjiga priča kao što su „Otrovno mleko maslačka i „Stari sat“, ali i roman „Kuća mrtvih mirisa“... U njenoj kolekciji nalaze se najprestižnije nagrade: „Andrićeva“, nagrada „Branko Ćopić“, „Prosvetina“, nagrada „Laza Kostić“...

napomena : tekst je u potpunosti preuzet iz lista

od 05.08.2007

Unos komentara je omogućen samo ulogovanim korisnicima.
Pratite na našem portalu vesti, tendere, grantove, pravnu regulativu i izveštaje.
Testiraj besplatno!
Prijavite se na naš dnevni ekonomski bilten koji će stizati na vašu mejl adresu krajem svakog radnog dana.
Potpuna informacija je dostupna samo komercijalnim korisnicima-pretplatnicima i neophodno je da se ulogujete.
Testiraj besplatno!
Testiraj besplatno!
Potpuna informacija je dostupna samo komercijalnim korisnicima-pretplatnicima.
Testiraj besplatno!

Ako ste već korisnik, ulogujte se:
Zaboravili ste šifru? Kliknite OVDE
Za besplatno probno korišćenje, kliknite OVDE