Izvor: Mozzart sport | Petak, 12.06.2015.| 16:37
Izdvojite članak Odštampajte vest

Ilija Stolica, nekadašnji fudbalski legionar - Neki novi klinci za neki novi kult reprezentacije

Ilija Stolica (Foto: Mozzart sport)
Bez obzira što čovek gura zid, on može da ga pomeri i na kraju sruši, ukoliko ga gura uz pomoć drugih ljudi koji razmišljaju kao on. Svaki plemenit cilj je ostvariv, posle uloženog napora i određenog vremena – poetičan je u životnoj filozofiji sagovornik "Mozzart sporta".

Po završetku izuzetno bogate internacionalne karijere na koju je tačku stavio u Americi, Ilija Stolica je bez previše razmišljanja, doneo odluku da se vrati u domovinu. Znao je nekadašnji napadač Zemuna, Ljeide, Partizana, Metalurga iz Donjecka, OFK Beograda, Monsa, Sent Trudena, Krita, podgoričke Budućnosti, Nju Inglanda i Njujorka, da ga očekuju brojni juriši na postojane srpske fudbalske vetrenjače, ali to ga nije pokolebalo. Uostalom i kad je kao 16-godišnjak čvrsto rešio da postane igrač za velika dela, tako je i sada, kao veteran umoran od mnogobrojnih okršaja, pred sebe postavio cilj da izgradi respektabilnu trenersku karijeru.

Prvu priliku za dokazivanje dobio je kao pomoćnik u stručnom štabu naše reprezentacije do 16 godina, da bi pre tri meseca toj funkciji pridodao i ulogu asistenta Zorana Milinkovića, trenera "Partizana". Sa Ilijom smo razgovarali u kampu FS Srbije u Staroj Pazovi, pred početak nedavnog duela naših kadeta i vršnjaka iz Hrvatske...

– Ovde su nam gostovale brojne reprezentacije iz krema svetskog fudbala i svi su bili oduševljeni. Šteta što ovakve uslove nismo imali ranije, ali sada je bitno da se ovaj ambijent iskoristi da se kod mladih igrača na vreme razvije i kreira pravi kult reprezentacije. Ovaj centar treba da bude simbol kvaliteta nacionalnog tima i odnosa prema njemu. Jednostavno, kad deca dođu ovde, automatski imaju veliki respekt i formiraju se na pravi način. To je suština koja treba da obezbedi rezultat u narednom periodu kome se svi nadamo. Dakle, konačno imamo model, strategiju, ozbiljan sistem i program – kaže Ilija Stolica.

Kako ga sprovesti u delo?


– Za početak, svi mi iz sveta fudbala trebalo bi da prepoznamo kako je to misija iznad svih nas. Stoga bi svi morali da zaborave na lične interese, lične borbe i lične promocije, zarad boljitka fudbala i na taj način bismo svi imali korist.

Koliko je teško zadržati talentovane klince da posle prvih dobrih driblinga i golova, ostanu čvrsto na zemlji?

– Vrednosti koje su postojale u nekom ranijem sistemu, kakav god on bio, ali su postojale, sada su se izmenile i poremetile. To je refleksija kompletnog društva koja se prenela i na sport. U deci prevashodno treba podsticati ljubav i posvećenost prema sportu, kako bi postigli dobre rezultate. E sad to što su uradili neće biti kvalitetno ako im je ključni motiv novac, jer u ovoj muci u kojoj se definitivno nalazimo, roditelji i menadžeri očigledno stvaraju ogromni pritisak na decu. Taj materijalni momenat je iskočio u prvi plan, umesto da bude posledica napornog rada.

I šta je to na šta im naročito ukazujete?

– Pre svega na važnost obrazovanja! Poražavajuća svetska statistika govori da veliki broj igrača, veoma brzo potroši novac, bez obzira koliko su ga zaradili tokom karijere. Postoji podatak da izuzev vrhunskih zvezda, 70% njih tri godine po završetku karijere bankrotira, a od tog broja 80% njih čak se i razvede. Iz tog razloga, te momke u startu treba tako usmeriti da shvate kako su porodica i njihovo blisko okruženje, ključno životno uporište.

Kada si počeo da se pripremaš za trenerski posao?

– Pred kraj karijere i to tako što sam upisao neurolingvističko programiranje! To je pravac psihologije razvijen u Americi sedamdesetih godina prošlog veka i insistira na komunikologiji i različitim "mozgovnim" jezicima. Znam da su jedan segment ove škole prošli Morinjo, Klop i Gvardiola. Suština tog učenja je da je poruka prenesena na pravi način samo ako je čovek uspostavio dobar kontakt sa onim kome poruku prenosi. Znači, nikada nije do onoga koji sluša, nego do onoga koji prenosi. Znao sam da je budućnost trenerskog posla u psihologiji i načinu na koji pripremaš ljude za takmičenje i sportski život i kako ih pripremaš za život po završetku karijere i stoga sam završio tu školu.

Da li si imao nedoumica u vezi s povratkom u Srbiju?

– Porodično smo odlučili da se vratimo iz Amerike i vidimo šta i kako dalje. Neko vreme sam se premišljao, znajući da me očekuje borba s vetrenjačama. Ipak, shvatio sam da bez obzira što čovek gura zid, on može da ga pomeri i na kraju sruši, ukoliko ga gura uz pomoć drugih ljudi koji razmišljaju kao on. Svaki plemenit cilj je ostvariv, posle uloženog napora i određenog vremena. Sport me naučio da nikad ne treba odustajati.

Igrao si uspešno u većem broju zemalja. U čemu je tajna te tvoje brze prilagodljivosti?

– Govorim, čitam i pišem na četiri jezika, a to su španski, francuski, engleski i ruski! Jedino nisam stigao da savladam grčki, pošto sam u OFI-ju bio samo šest meseci. Jednostavno, kad ideš u drugu sredinu, ti si taj koji treba da se adaptiraš i to stalno govorim mladim igračima. Naravno, treba zadržati svoje korene i sve što znaš, ali isto tako moraš da usvajaš dobre stvari u zemlji u koju si dospeo.

U kojem klubu i zemlji si bio najbolje prihvaćen?

– Rekao bih u "Metalurgu" iz Donjecka u kom je u to vreme bilo 16 reprezentativaca iz različitih zemalja. Super sam počeo, na prvih šest utakmica sam postigao četiri gola i onda doživeo prelom noge. Malo pre toga sam debitovao za A reprezentaciju i u tom periodu sam se sjajno osećao kao igrač.

Kako je bilo u Španiji?

– To je definitivno zemlja u kojoj sam se najbrže prilagodio, zbog sličnosti s našim mentalitetom i kulturom. Isto tako, prelepe godine sam proveo i u Belgiji, gde mi se rodio sin Konstantin.

Je li naslednik počeo da "rola"?

– Ima sedam godina i uveliko je počeo da trči za loptom. Pre neki dan mi kaže kako bi voleo da i on igra pred velikim brojem gledalaca kao ja. A to je izgovorio pošto se setio scene kad sam ga u Americi, posle jedne utakmice, spustio na teren i kad je s Markom Perovićem i sa mnom šutirao loptu. Videćemo kojim će putem krenuti, ali je sigurno da ga neću usmeravati tamo gde on neće.

Veruješ li da će Orlovi predvođeni Radovanom Ćurčićem, konačno zaigrati u skladu s mogućnostima?


– Ćureta poštujem i cenim, mislim da je to čovek koji može da napravi rezultat, međutim, u trenerskom poslu je najvažnije da dobiješ dovoljno vremena. A vremena je u fudbalskoj Srbiji uvek baš malo i već smo potrošili dosta kvalitetnih ljudi. Ipak, prepoznajem jedan pozitivan zamajac, imamo talenata u izobilju kod kojih u startu usađujemo poštovanje prema reprezentaciji i kad jednog dana stasaju za A tim, odlično će znati kako da se ponašaju.

Pod kojim okolnostima si postao deo "Partizanovog" stručnog štaba?

– Dugo znam Zorana Milinkovića, stalno smo bili u kontaktu i kad je imenovan za trenera crno-belih, pozvao me da mu asistiram. U Partizanu kao igrač nisam ostavio dublji trag i eto, ukazala se prilika da se dokažem kao trener. Ostvarili smo takmičarski cilj i osvojili šampionsku titulu u atmosferi velikog pritiska na čitav klub, a posebno na igrače. Gledali smo što više da promovišemo naše mlade igrače, kako bi profitirao i klub i reprezentacija i srpski fudbal.

NIŠTA BEZ DOBRE PRIVATIZACIJE!

Raduje li te povratak "Zemuna" na stare staze?
ž

– Zemun je nešto za šta je vezan čitav moj život. To je klub u kom sam ponikao, više sam proveo na njegovom stadionu nego u sopstvenoj kući. Presrećan sam i ponosan što se vraćaju na glavnu fudbalsku mapu, za početak u Prvu ligu. Nadam se da je to prolazna stanica ka Superligi. Uveren sam da će posle obavljene privatizacije o kojoj se kod nas poslednjih godina toliko priča, sve biti još bolje. Podrazumeva se, ne samo u Zemunu, nego u svim našim klubovima. Primer Čukaričkog je najbolji dokaz šta znači kad klub vodi jedan gazda!

Izvor:



Unos komentara je omogućen samo ulogovanim korisnicima.