Izvor: Mozzart sport | Utorak, 09.06.2015.| 11:23
Izdvojite članak Odštampajte vest

Igor Duljaj, nekadašnji fudbaler "Partizana" - "Zidan je tvoj, a ti vidi šta ćeš"

Igor Duljaj (Foto: Mozzart sport)
Legendarna radilica "Partizana", Srbije i "Šahtjora" sela je sa ekipom Mozzart sporta na tiket i kaficu i prozborila reč-dve o Ukrajini, crno-belima, Orlovima i još mnogo čemu.

U bogatoj istoriji "Partizanove" fabrike talenata, priča o razvojnom putu Igora Duljaja zauzima specijalno poglavlje. Sin preduzimljivog pekara iz Topole imao je samo 10 godina kada je prvi put seo u autobus za Beograd i otišao na trening, posle čega ga niko i ništa nije moglo odvojiti od crno-belog dresa. Tek kad se okitio sa tri šampionske titule (1999, 2002. i 2003) i osvojenim kupom (2001), odlučio je da digne sidro i krene u dalja fudbalska osvajanja. Put ga je odveo u "Šahtjor" iz Donjecka u kome se zadržao impresivnih šest i po sezona (2004. do 2010) tokom kojih je četiri puta bio prvak i dva puta osvajač kupa. U zenitu karijere, popularni Duki se preselio u redove "Sevastopolja", gde je na izmaku četvrte sezone, zbog ratnog vihora koji je zahvatio ukrajinske prostore, bio prinuđen da se ranije vrati kući.
– Barikade su bile svuda, protivnici nisu mogli da nam dođu u goste i vladala je velika nervoza među nama igračima. Niko nije znao da nam kaže hoće li se prvenstvo nastaviti, šta će da bude s klubom, šta će biti sa igračima koji su imali ugovore na nekoliko godina. Dugoročne planove sam imao i ja, pošto sam već postigao dogovor da po završetku karijere ostanem u redovima "Sevastopolja", završim školu za trenera i polako preuzmem prvi tim. Na kraju je sve što sam zamišljao, preko noći otišlo niz vodu – kaže Igor Duljaj.

Od kada si u Beogradu?

– Moja porodica se vratila nešto ranije, da bih im se pridružio krajem maja i početkom juna prošle godine. Čekao sam vesti iz "Sevastopolja", bilo je govora da će klub da se premesti u neki drugi grad, međutim, to se nije dogodilo i samim tim prestao je da postoji.

Da li si dobijao neke ponude u međuvremenu?

– Jesam, samo nisam želeo da idem bilo gde, bio sam vezan za Ukrajinu zbog te trenerske škole i zato sam otišao u "Šahtjor" gde sam pola godine praktično bio na stažiranju i pratio treninge. Što se tiče mog statusa, trenutno sam, što bi se reklo "na čekanju".

Kad to kažeš da li misliš na čekanje za ulogu trenera ili igrača?

– Ne, ne, kopačke sam okačio o klin još prošle godine, jer sam poslušao savet starijih i pametnijih koji kažu da kad se jednom stane sa igrom, ne treba nastavljati. Sigurno da bih igrao još neko vreme da se nije dogodilo to što se dogodilo i stoga bolje da me pamte onakvim kakvim sam bio. Nema potrebe da se više nikome dokazujem.

Jesi li onoga dana kad si krenuo u Donjeck, mogao da pretpostaviš kako ćeš tamo ostati šest i po godina?

– Ja i moje brojne kolege, nismo uopšte imali jasnu predstavu o čemu se radi, kad smo krenuli da zadužimo opremu "Šahtjora". Čim smo malo bolje upoznali predsednika Rinata Ahmetova, shvatili smo u koliko ozbiljan klub smo došli. Taj čovek je simbol kluba i on čini sve što je u njegovoj moći za njegov prosperitet.

Da li je imao običaj da utiče na trenere u vezi taktike i sastava tima s obzirom koliko je novca ulagao?

– Veoma se razume u fudbal, ali se nije mešao u rad trenera i jedan je od malobrojnih koji nikada nije pitao zašto neka njegova velika investicija ne igra. On ima cilj i plan, dosta razmišlja unapred i nikuda ne žuri, što je rezultiralo preuzimanjem primata nad kijevskim "Dinamom". Osvojio je Ligu Evrope, klub je redovno igrao Ligu šampiona, a koliko voli fudbal, Rinat Ahmetov dokazuje u ovoj situaciji, jer bi mnogi da su na njegovom mestu, digli ruke. On i dalje ulaže i isplaćuje plate svakog prvog u mesecu fudbalerima i stotinama hiljada radnika koje zapošljava u svom biznisu.

U čemu je tajna sjajnih rezultata "Šahtjora"?

– Pre svega u toj stpljivosti gazde Rinata! Podatak da je trener Lučesku tamo 12 godina, Srna isto toliko, Brazilci po pet-šest godina, sve govori. Jednostavno, ko dođe u Šahtjor, nema potrebu da ide bilo gde više.

U kom periodu si prikazivao najbolje partije?

Verovatno u prvoj sezoni u kojoj je ekipu vodio Lučesku, kad smo osvojili titulu. U prvoj utakmici protiv kijevskog Dinama čak sam postigao i gol, ušli smo u Ligu šampiona koja nam je u jednom trenutku postala sasvim uobičajena stvar. Nešto kao "dobar dan". E, sad, bilo je tu i manjih padova, međutim, generalno se sećam samo lepih stvari.

Da li si sve vreme pratio dešavanja u našoj ligi i "Partizanu"?

– Naravno, nekoliko mečeva sam odgledao s tribina i moram da primetim kako pogled na tabelu stvara pogrešan utisak kako su crno-beli do titule došli na lagan način. Zapravo, bilo je mnogo teško i napeto, svašta se događalo i moglo je na kraju da bude i drugačije.

U čemu je tajna dugovečnosti Saše Ilića?

– Pre svega u njegovoj velikoj ljubavi prema fudbalu i želji da pomogne klubu. Zapravo, na ovo pitanje bi trebalo da odgovore mlađi igrači koji Saletu omogućavaju da igra pre njih iako ima 38 godina. Najveći problem je što veliki talenti već posle jedne dobre sezone odlaze u inostranstvo i navijači praktično ne stignu ni da ih upamte. Nažalost, to je neminovnost u svim klubovima, jer na taj način uspevaju da prežive. Iz tog razloga treba biti iskren i ne obećavati dobre rezultate u Evropi dok se stvari ne promene.

Po čemu posebno pamtiš vreme kad si kao igrač "Partizana" "izlazio na crtu" evropskim majstorima?

– Bez dileme, po mečevima s "Real Madridom" i mojim duelima sa Zidanom.

Je li tačno da ti je Lotar Mateus tom prilikom rekao da protiv "Reala" nemaš obavezu da igraš fudbal, nego samo da se posvetiš "liku i delu" velikog Zi Zua?

– Pre toga nikada nisam dobijao specijalne zadatke, pošto je Mateus uvek stavljao akcenat na našu igru, smatrajući da jedan igrač rivala ne može da čini tim. Za taj dvomeč sa Madriđanima je napravio izuzetak i kazao mi je samo: "Zidan je tvoj, a ti vidi šta ćeš!" U želji da što bolje obavim taj zadatak, išao sam tajno na dodatne treninge kod Bate Radulovića, eksperta za kondicionu pripremu.

Postoji li neka anegdota sa tih mečeva?

– U jednom momentu, lopta je bila dijagonalno na suprotnoj strani igrališta, ali to mene nimalo nije interesovalo. Valjda je Zidanu moja preterana fokusiranost na njega zasmetala i rukom mi je pokazao kako je lopta daleko od nas, želeći da kaže kako bi trebalo da se malo opustim. Odgovorio sam mu: "Izvini, ali ti si moj!" Uglavnom, nisam ga skoro nijednom udario, pošto sam smatrao da je grehota tući takvog "profesora" fudbala. Jednom prilikom sam od nekoga čuo kako je Zidan negde navodno izjavio da ga od mene niko nije korektnije čuvao.

Da pređemo na neizbežne reprezentativne teme. Zbog čega našem nacionalnom timu nikako da krene?

– Kako objasniti ljubiteljima fudbala u Srbiji da imamo tako, tako dobre igrače, a da nemamo tim?! Nadam se da mi niko neće zameriti kako pametujem, samo pričam ono što svako vidi i što jeste. Imam utisak da jedino treba pronaći neki "prekidač" i odmah bismo eksplodirali. Imamo dosta mladih i dobrih fudbalera koji imaju važnu ulogu u klubovima i verujem da nikakvih problema ne bi bilo kad bi se svi oni ponašali i igrali za državni tim, kao što to rade u svojim klubovima.

Kako to da nam nešto stalno, bez obzira koliko beznačajno, napravi seme razdora i u svlačionici i u fudbalskim krugovima?

– Himna, zastava, vreme, teren, jesi primio platu ili nisi, koga takve stvari mogu da opterećuju u trenutku kad se lopta zakotrlja pred nekoliko desetina hiljada navijača?! Na kraju – krajeva, dosta navijača ne prima platu, ali odvoje novac za kartu i zato oni moraju da se ispoštuju. A tek posle 90 minuta tokom kojih daš sve od sebe, može da se priča šta kome smeta i zbog čega.

Pominjala se mogućnost tvog igračkog povratka u Humsku. Zašto se to nikada nije dogodilo?

– Isticao mi je ugovor sa "Sevastopoljom", kad smo u Antaliji odigrali prijateljski meč protiv crno-belih. Ljudi koji su tada vodili klub su videli da taj Duljaj trči više nego kad je bio u Partizanu i ponudili su mi saradnju. Dogodilo se to pošto sam već dao reč gazdi "Sevastopolja" i treneru da ću ostati u klubu po završetku karijere i to obećanje nisam mogao da prekršim. Daleko od toga da sam se plašio prozivki, tipa, došao je zbog para ili nema gde da igra, star je i slično. Uvek sam voleo da se takmičim s mlađima, tako da nije ništa od toga bilo u pitanju, nego samo činjenica da sam pružio ruku Ukrajincima.

Jesi li dobio PRO trenersku licencu u Ukrajini?

– Ne, nisam, završio sam za A. Jedino što je u ovom trenutku izvesno, to je da u novembru moram da budem u Kijevu, jer mi počinju predavanja za PRO. Postojala je mogućnost da počnem da radim kao pomoćnik u jednom velikom klubu u Rusiji, ali sve je ostalo na tome i kao što već rekoh, čekam i vagam šta dalje. Važno je da čovek zna šta zna, a šta ne, želim da učim i idem korak po korak. Nigde ne žurim.

Skokneš li do rodne Topole?

– Kako da ne, tim pre što moja mlađa braća Joakim i Nenad imaju akademiju fudbala koja funkcioniše već pet godina. Imamo dva travnata terena koja su vrhunskog kvaliteta i, bože zdravlja, planiramo još neka ulaganja, kad dođu neka bolja vremena i razumevanje od strane nekih ljudi. Ali o tom – potom, jer ovde kad nešto hoćeš pošteno da radiš, uvek se pojave oni koji sapliću i sputavaju da radiš ono što si naumio. Svejedno, važno da uprkos svemu, deca iz Topole i okoline imaju optimalne uslove za razvoj i napredak.

Znači li to da su Duljaji zapostavili bazični porodični biznis?

– A-ha-ha, biznis je kad zaposliš radnike, dok u radu naše pekare, od koje smo oduvek živeli, aktivno učestvuje cela porodica, na čelu sa ocem, majkom i sestrom Irenom. Svi su pekari pre podne, a po podne braća hitaju na teren, zalivaju, šišaju i trening može da počne. I tako svaki dan.

ZBOG "PARTIZANA" SAM SE I PEŠKE VRAĆAO ZA TOPOLU!

U tvoje vreme nije bilo školica fudbala u Topoli i morao si svakodnevno da putuješ za prestonicu. Koliko godina si imao kad si prvi put seo u autobus i zapucao u Humsku?

– Prvo moram da kažem kako se divim mojim roditeljima, posebno ocu koji je bio hrabar da pusti dete od 10 godina da ide samo u Beograd. Prvi put sam otišao s komšinicom baba Migom koja mi je objasnila kako da dođem do Autokomande i posle do stadiona i nazad do glavne autobuske. Jesi li zapamtio? Jesam! Izvoli dalje sam! Zaljubljen sam bio u "Partizan", voleo sam fudbal, tako da mi ništa nije bilo teško. Čak se za vreme one inflacije događalo da nemam dovoljno para za kartu do Topole i kako me je bilo sramota da se švercujem, izlazio sam ranije i po 10 kilometara šibao peške.


Izvor


Unos komentara je omogućen samo ulogovanim korisnicima.