Miodrag Draganić, vlasnik izdavačke kuće Draganić - Knjiga iznad biznisa

KNJIGA IZNAD BIZNISA


Uz uvažavanje ekonomskih normi, izdavačku delatnost ne doživljavam kao biznis, priča Miodrag Draganić, pasionirani zaljubljenik u knjige, konje i rodni Banat


„U leto naredne, 2008. godine biće dvadeset godina od osnivanja Izdavačke kuće Draganić. Za mene lično to je samo nastavak karijere u delatnosti kojom sam se bavio od prvog radnog dana, potpuno uveren da ću postići uspeh. Danas, kada se osvrnem na ono što sam postigao, mogu reći da sam veoma zadovoljan. Radim sa nesmanjenim entuzijazmom i uveren sam da je moja odluka o osnivanju izdavačke kuće 1988. godine bila ispravna”, počinje priču o svom poslovnom uspehu Miodrag Draganić, vlasnik Izdavačke kuće „Draganić”.

Ovaj pasionirani ljubitelj knjiga i konja, rodom iz sela Kusić u Banatu, neizostavno svaki vikend provodi u rodnom mestu na porodičnom imanju, starom tri veka. Tamo obrađuje zemlju koju, kako kaže, voli koliko i knjige koje su ga profesionalno opredelile. Posebna strast i porodični ponos su konji koje gaji njegov otac sa pomoćnicima.



Sunovrat izdavaštva počeo devedesetih

Put od prodavca knjiga, koji je najboljim rezultatima prodaje odmah zapao za oko šefovima u Prosveti, do vlasnika izdavačke kuće koja je postala porodični biznis, tekao je paralelno sa trendovima srećnijih osamdesetih, neizvesnih devedesetih i „zbunjenih mladih” godina 21. veka. Miodrag Draganić izdavačku delatnost pre devedesetih godina smatra mnogo organizovanijom. Kako ističe, u to vreme su se striktno poštovali mnogi kodeksi profesije, a izdavači su se međusobno uvažavali. On pravi razliku i u tadašnjem odnosu države prema izdavaštvu, za koju smatra da je tada poklanjala više pažnje profesiji. Činjenicu da je danas knjiga u sistemu PDV-a, smatra dobrom i zaštitinički naklonjenom prema izdavačkoj delatnosti. Međutim, Draganić je uznemiren činjenicom da je izdavaštvo potpuno zaobiđeno Nacionalnim investicionim planom.

Godinu 1990. Draganić uzima za početak sunovrata izdavaštva. Ističe da je od tada infrastruktura distribucije potpuno nestala, čemu je kumovalo opšte stanje u društvu, a delom i činjenica da izdavači nisu mogli ravnopravno da konkurišu brojnim trgovinskim firmama iz inostranstva koje su zauzele nekadašnje knjižarske prostore. U prilog tome, sagovornik ističe da danas na potezu od Slavije do Kalemegdana ne postoji više od deset knjižara, a nekada ih je bilo mnogo više. Gledano šire, broj ugašenih knjižara u čitavoj Srbiji daleko je veći. Nestanak knjižara samo je deo promena koje su se tokom poslednjih dvadeset godina desile u izdavaštvu.

Izdavačka kuća „Draganić” godišnje objavi 30 novih naslova, što čini u proseku dve do tri objavljene knjige mesečno. Mnogi izdavači su se opekli u pokušaju hiperprodukcije, pa Draganić misli da je ovo mera za naše tržište koje više od toga ne bi moglo da primi. A da li knjigu posmatra kao robu, odnosno kakav je biznis izdavačka delatnost?




Sprema naslednika

„Izdavačka delatnost, pod kojom podrazumevam izdavanje knjiga nesumnjivo je niskoakumulativna grana privrede, posebno kod malih naroda gde je potrošačka ciljna grupa za koju se proizvodi veoma ograničena. To određuje i malu visinu tiraža, a samim tim proizvodnju i prodaju čini veoma skupom. Gledano ekonomski, proizvod ove privredne grane je knjiga, pa je ona u tom slučaju roba. To bi bila ekonomska suština pogleda na izdavaštvo. Ipak, uz sve uvažavanje ekonomskih normi, proizvodnju knjiga, to jest izdavačku delatnost ne doživljavam kao biznis, a znam da slično misle i svi koji učestvuju u procesu nastanka knjige od rukopisa do gotovog proizvoda – urednici, lektori, korektori, likovni i tehnički stručnjaci. Sve su to ljudi kojima je najpre na umu da naprave dobru knjigu, a o njenim ekonomskim aspektima razmišljaju na kraju”, tvrdi Draganić.

U Srbiji je sve više uspešnih porodičnih firmi. Ova izdavačka kuća, osim Draganića i njegove supruge Vide, sada broji četrdeset zaposlenih. Naš sagovornik kaže da se lagano priprema da posao prepusti sinu Ivanu koji se posle završetka postdiplomskih studija preselio u Njujork. Iako je daleko, on svakodnevno prati izdavačke poslove preduzeća. Porodični dogovor je i da ćerka Ivana preuzme deo poslova zajedno sa bratom. Ona je već radila kao urednik dela programa, ali je zbog postdiplomskih studija dalji rad u porodičnoj firmi odložen.

Knjiga je u elektronskim medijima, televiziji i Internetu dobila značajne konkurente. Ipak, stalno se potvrđuje da je nezamenjiva u obrazovanju mladih. Mnoge su studije pokazale veću uspešnost đaka kojima su roditelji čitali knjige u ranom uzrastu, tvrdi Draganić. Zbog toga u razvijenim zemljama država otkupljuje dečje knjige od izdavača i deli ih besplatno onima koji ne mogu sebi da ih priušte. Možda bi i naša država, kaže naš sagovornik, mogla da razmotri ovakve mogućnosti s obzirom na to da raste broj onih koji kada pogledaju u novčanik, shvate, da knjiga, koliko god je voleli, ne može da im bude prioritet.


Piraterija

„Devedesete su za izdavaštvo bile bolje u svakom pogledu. Međutim, u periodu od kraja devedesetih do danas, poslovanje je postalo veoma naporno. Ipak, ja uvek ističem da sam se dobrovoljno opredelio za bavljenje izdavačkom delatnošću, svestan svega što sam ranije naveo, tako da sve poteškoće doživljavam kao sastavni deo izdavaštva. Kada kažem „bolje” mislim na to da smo devedesetih imali odranije formiranu mrežu knjižara i još mnogo toga što je funkcionisalo. Danas se, siguran sam, na prstima jedne ruke mogu pobrojati knjižare u Srbiji koje se mogu nazvati knjižarama u pravom smislu te reči. A bez knjižarske i akviziterske prodaje teško možemo vratiti izdavaštvo na optimalan nivo poslovanja”, konstatuje Draganić.

Jedan od većih problema izdavačke delatnosti, o kome se nedovoljno govori, jeste piraterija. Fotokopiranje knjiga je veoma rasprostranjeno kod nas. Ono ne predstavlja opasnost ako neko knjigu ili njen deo fotokopira za sopstvene potrebe, ali je zato daleko pogubnije poslovanje fotokopirnica koje nude čitave programe udžbenika u tom obliku. To je potpuno neorganizovana delatnost, bez ikakvih esnafskih pravila i kodeksa, kako po horizontali tako i po vertikali.

„Pirateriju naših knjiga uvek nastojimo da rešavamo pozitivnom zakonskom regulativom. Imamo dobra iskustva sa odeljenjem gradskog SUP-a, kao i sudskim organima nadležnim za suzbijanje piraterije. Ipak, nikada od toga nismo pravili paradu jer takva reklama izdavaštvu nije neophodna”, decidan je Draganić.



Kulturna misija

Knjiga je neophodan deo života svakog civilizovanog čoveka. Internet joj je istovremeno i prijatelj i neprijatelj, ali malo je onih koji stvarno misle da se ona zaista može nečim potpuno zameniti i nestati. Pasionirani ljubitelji zgražavaju se nad ovakvim idejama. Draganić je sa idejom da je knjiga slika čoveka i njegovog vremena, njegove kulture i njegovog jezika, njegovih žudnji za znanjem i potreba da se svet učini preglednijim, a sopstveni život osvešćenijim i organizovanijim, napravio kompleksan izdavački program. On se zasniva na delima moderne književnosti, klasičnim ostvarenjima nacionalne i svetske književnosti, kao i na delima koja su posrednici srpskog kulturnog nasleđa i predstavljaju visoke domete u istraživanjima nacionalne istorije, kulture i umetnosti. Važan deo ovog programa čini i stručna literatura iz različitih oblasti i literatura za najmlađe.

Senzibilitet za nove forme umetničkog izražavanja kulturna je misija Izdavačke kuće „Draganić” koja podrazumeva otvorenost prema najnovijim delima domaćih i stranih autora, afirmisanih i onih koji tek nagoveštavaju nove vrednosti. U izdavačkoj delatnosti oni su kvalitetno urađena otvorena knjiga.


Izdavaštvo u problemu

Miodrag Draganić se, kako kaže, oseća postiđeno kada prodavac o knjizi govori kao o dobroj „stvari”. Njegov nepokolebljiv stav je da je izdavaštvo pre svega delatnost strpljivih ljudi i entuzijasta koji, naravno, žele i da od svog posla pristojno zarade. Pitali smo ga koliko se iskreno govori o problemima u izdavaštvu, s obzirom na to da ne postoji nijedno esnafsko udruženje koje bi ih rešilo.

„Danas gotovo nijedan izdavač u Srbiji nije sasvim iskren kada govori o problemima u izdavaštvu, a ono po mom mišljenju ima ogromne teškoće. Kada bi se o tome govorilo otvoreno, verujem da bi ovaj problem bio aktuelizovan i siguran sam da se ne bi dogodilo da za izdavaštvo ne bude mesta u Nacionalnom investicionom planu. Moram dodati da ga nema ni u Fondu za razvoj. Može biti da ljudi koji osmišljavaju ove programe misle da izdavaštvo u ovom času nije potrebno našem narodu, ali siguran sam da ljudi u okruženju ne razmišljaju na taj način. U prilog tome govori podatak da je hrvatski izdavač kupio izdavačko preduzeće BIGZ i da sada tu proizvodi udžbenike za osnovne škole u Srbiji, kao i da isto radi i jedna slovenačka izdavačka kuća. Ne verujem da bi ovi izdavači uspeli u tome da nisu imali podršku svojih država. Ne mislim, naravno, da je to loše. Svaka konkurencija je dobar podsticaj za nas izdavače u Srbiji. Međutim, u ovom trenutku izdavaštvo nam je toliko skromno da mi koji se njime bavimo nismo jedni drugima konkurencija. Kad to kažem, mislim na veoma skromnu produkciju, kao i na tiraže koji su izrazito niski i neracionalni”, iskren je Draganić.



Piše: Ivana Ristić
i.ristic@emagazin.co.yu


Poziv na pretplatu na eMagazin na www.emagazin.co.yu.

Draganić d.o.o. Beograd

Miodrag Draganić

izdavačka kuća

knijga