Zoran Moka Slavnić, selektor košarkaške reprezentacije Srbije - Najveći vragolan evropske košarke

Zoran Slavnić je nesvakidašnji talenat. Život i košarka su za njega samo igra. Ove reči profesora Aleksandra Nikolića, člana Kuće slavnih u Springfildu, oslikavaju najupornijeg opozicionara u srpskoj košarci poslednjih godina koji bi prekosutra trebalo da postane prvi selektor reprezentacije Srbije. Očekuje se da će uprava KSS potvrditi jednoglasan predlog svojih stručnjaka i izabrati Slavnića. Iako se pre nekoliko nedelja zakleo da neće izlaziti u javnost dok ne postane selektor (imao je snažan predosećaj da će ovog puta proći), što se kosi sa temperamentom „neukrotivog pričalice”, nezvanično mu se otelo da je „posle 20 godina došao na svoje”...

Najveći vragolan evropske košarke, koga je nedavno veb-sajt najbolje evropske lige (ACB, Španija) nazvao „ekscentričnim genijem”, rođen je u gradu u kojem se vrlo retko rađaju asovi – u Beogradu.

Čim je postao trener, učestvovao je u promociji drugog velikog asa iz prestonice – Aleksandra Đorđevića. Kao svoj veliki doprinos košarci navodi i to što je bacio u vatru i Dražena Petrovića, Dina Rađu i Tonija Kukoča.

Rođen je 26. oktobra 1949. u centru Beograda, u Ulici cara Lazara (danas Pariska) u kojoj je i odrastao.

Išao je u obližnju osnovnu školu „Braća Ribar”, zajedno sa još trojicom igrača Kapičićem, Pešićem i G. Rakočevićem.

Tu je i zavoleo košarku, mada je ona bila, kako je kasnije rekao – „jedanaesti sport kojim se bavio” (trenirao je fudbal, boks...).

Za taj kraj je ostao vezan do danas, jer je svakodnevni gost kafića „Pevac”.

Pedesetak metara dalje je kafe „Galerija”, vlasništvo njegovog kuma iz Crvene zvezde i reprezentacije Dragana Kapičića s kojim poslednjih godina nije bio u baš najboljim odnosima, pa je mnoge iznenadilo kada ga je kum, novopečeni predsednik KSS, pozvao u Stručni savet KSS.

„Bože, sačuvaj me od prijatelja, a od neprijatelja ću sam”, jeste jedna od omiljenih životnih „istina” ovog jugonostalgičara. Za dizanje zastave i intoniranje himne kaže da je to „najuzvišeniji čin”.

Kao svoj najveći uspeh navodi to što je „na Svetskom prvenstvu u Portoriku 1974. čitava američka klupa skočila kad je dobio petu ličnu grešku”.

Ima pregršt medalja sa „plavima” (pet zlatnih – olimpijska 1980, svetska 1978. i tri evropske 1973, 1975, 1977, olimpijsko srebro 1976, svetsko srebro 1974. i evropska bronza 1979.

Za državni tim je debitovao 1971. i odigrao 177 mečeva. Smatra da je trebalo i više („Imao sam nesreću da Žeravica vodi tim u Ljubljani 1970”).

Uprkos tome, poslednjih godina se Žeravica uz Dalipagića najviše zalagao da Slavnić bude selektor.

Igrao je u Crvenoj zvezdi (1963 – 1977) s kojom je bio šampion, dvostruki pobednik kupa i osvajač Kupa kupova (1974).

Posle je igrao za Huventud, Šibenku, Partizan, Kazertu. Trenirao je Šibenku, Partizan, Jugoplastiku, Malagu, Crvenu zvezdu, Dafni, Beobanku, Iraklis, Bamberg i Atlas. Nigde se nije dugo zadržavao, čak i kad je imao uspeha.

Od rastanka sa novobeogradskim Atlasom, pre tri godine, nije radio, a već dugo slovi kao potencijalni selektor. U stručnom štabu reprezentacije bio je pre 20 godina, na EP u Atini (bronza), kao pomoćnik selektora Ćosića.

Živi sa suprugom Jelenom, što je njegov drugi brak, a iz prvog ima sina Zvezdana (31). Jedini je koji je bio i igrač i trener i Zvezde i Partizana.

napomena : kompletan tekst je preuzet iz lista POLITIKA od 27.05.2007