Izvor: eKapija | Sreda, 29.10.2014.| 15:50
Izdvojite članak Odštampajte vest

Vladimir Miletić, direktor, bloger i motivacioni govornik - Kompanija je velika onoliko koliko je snažna energija ljudi koji u njoj rade

Vladmir Miletić
Sa biznismenima, poslodavcima i zaposlenima iz njegovih priča susrećete se već godinu dana. Sudbine tih junaka izazvale su veliko interesovanje čitalaca "eKapije". Neke su vas nasmejale, neke rastužile, ali većina je po pročitanoj priči pomislila - "Ima ovde istine!".

Vladimir Miletić, dugogodišnji direktor, prvi je u Srbiji javno otvorio svoj dnevnik. I podelio svoje iskustvo, stavove, razjasnio neke poslovne zavrzlame i na kraju dao savet i inspiraciju da se u životu pronađu ciljevi i da se istraje u njihovoj realizaciji.

U intervjuu za "eKapiju", Vladimir Miletić kaže da je jedan od uspeha i to što junaci njegovih priča nisu predsednici upravnih odbora ili vlasnici poslovnih imperija.

- Junaci mojih priča su ljudi!

eKapija: Na svom blogu ste napisali da ste želeli da budete i direktor i pisac i da se taj put danas ukrstio. Na koji način?

- Kada razmišljamo o tome čime ćemo se baviti u životu, često racionalno razmišljamo. Proračunavamo šta je najisplativije i uverimo sebe da je to ono što smo oduvek želeli. Međutim, za većinu naših odluka i želja odlučujući je onaj emotivni deo. Onaj koji nam pokreće motivaciju i ispunjava nam dušu.

Kažu neki da su najsrećniji oni koji uspeju da usklade i racionalno i emotivno. Tako nastane ona retka vrsta ljudi koji rade ono što najviše vole i od toga uspeju da lepo žive. Moji putevi, racionalni i emotivni, bili su razdvojeni dugo vremena. Imao sam dobro plaćen posao, ali moj drugi, kreativni deo nije bio zadovoljen. Kroz blog "Dnevnik jednog direktora" uspeo sam da ih spojim i za mene je to sada jedan veliki izvor pozitivne životne energije.

eKapija: Blog je pokrenut pre oko godinu dana. Kakvi su utisci?

- Ima mnogo utisaka. Počeo sam da pišem sa jednom namerom, a nastavilo se otvaranjem novih, zanimljivih ideja koje polako istražujem. Prijatno sam se iznenadio saznanjem da i dalje postoje pametni i talentovani ljudi koji žele da uče. Da slušaju one koji su prešli taj put kojim žele da idu. I ne samo da uče, već i poštuju znanje koje neko želi da podeli sa njima. To saznanje me je najviše i motivisalo da ne odustanem od pisanja kada je meni bilo teško. Kao po pravilu, kada bih se umorio, stiglo bi neko toplo, ljudsko, pismo sa rečima zahvalnosti koje napuni tu bateriju. Onda kažem sebi: "Hajde još samo jednu priču." I tako već pedesetak puta.

Ono čega sam se na početku bojao bilo je da će blog privući, osim onih koji žele i vole da čuju nešto novo, i one koji omalovažavaju i imaju negativan stav prema svemu, koji vole da pokvare i ono što je lepo. Međutim, nekako su me zaobišli takvi. Istina, nisam ih ni ja izazivao. Pravilo mog pisanja je da ne pišem o politici i ne kritikujem postupke drugih ljudi. Čak i kada pišem o nečemu što lično ne odobravam, trudim se da pronađem neko zrno razumevanja ili iskoristim humor da prenesem poruku koju sam želeo.

eKapija: Uprkos tome što ne pišete o politici i sportu, imate mnogobrojnu publiku. Ko Vas čita?

- I ja sam radoznao da saznam odgovor na to pitanje. Moj utisak je da su to ljudi koji život, a samim tim i posao, shvataju kao mesto stalnog učenja i istraživanja. Junaci mojih priča nisu predsednici upravnih odbora ili vlasnici poslovnih imperija. Junaci mojih priča su ljudi. Oni imaju najrazličitija zanimanja i svakodnevno koračaju ka ostvarenju nekih svojih ciljeva. Za njih najvećih i najvažnijih. Moja želja je da kroz priče i savetovanje inspirišem ljude da u svom životu pronađu cilj i budu istrajni u koračanju ka njemu. Da ne odustanu čim naiđe prva prepreka. Da se moji čitaoci, kada im se učini da nema nade i da je teško, prisete nekog sličnog junaka iz priča i da dobiju to zrno pozitivne energije koja će im pomoći da savladaju prepreku na koju su naišli.

eKapija: Koliko se Vaš život promenio ostvarivanjem svog sna da postanete pisac?

- To je bio korak u nešto nepoznato, o čemu nisam imao neku jasnu sliku. Kroz to sam upoznao sebe, svoje želje i skrivene potencijale. Ohrabrio sam se da nastavim da radim na sebi i u drugim segmentima. Dobio sam želju da svoja iskustva prenosim drugim ljudima, da ih inspirišem i motivišem. Pripremio sam seminar na temu nepisanih pravila karijernog napredovanja. Nazvao sam ga "Šta bi dao da si na tom mestu". Kroz seminare pokušavam da prenesem znanja o nepisanim pravilima ponašanja na poslu, koji se ne uče na fakultetima a, ipak, imaju odlučujući uticaj na uspeh u poslu.

Oni koji su odslušali pozitivno su ocenili sadržaj seminara i način izvođenja. Kažu neki polaznici da je seminar u stvari blog uživo i taj opis me je veoma obradovao, jer sam to i želeo.

eKapija: Koliko je motiv važan u životu?

- Jedna od mojih omiljenih izreka jeste "Jedan koji hoće jači je od hiljadu onih koji moraju". Kažu neki pametniji ljudi da je motiv ono što nam pomaže da savladamo prepreke na koje nailazimo. Kada nemamo snažnu motivaciju onda brže odustajemo. Za mene je motivacija gorivo bez kojeg nema šanse da pokrenem "mašinu", ma koliko bila napravljena dobro i ma koliko sam dobar vozač.

Iz sopstvenog iskustva sam zaključio da neke stvari ne započinjem ako osetim da tog goriva nemam dovoljno za prelazak puta. Motivacija mi pomaže i da napravim selekciju između raznih ideja. Najčešće pobeđuje ona kod koje motivacija bude najjača.

eKapija: Motivacija ili kazna?

I motivacija i kazna.

eKapija: Kako najbolje motivisati zaposlene? Istraživanja govore da novac više nije najbolji motivator?

- Moje mišljenje je da on nikada nije bio najbolji motivator. Kao što sam pričao na početku, on je dobar motivator za racionalnu stranu naše ličnosti. Ali ako se tu završi priča i ukoliko naša duša ne dobije zasluženo zadovoljenje, neće nam dugoročno biti dobro na poslu. To su one situacije kada ljudi ostaju na poslu jer primaju platu, a u isto vreme pate jer se ne pitaju ni o čemu, ne poštuje se njihov rad, nikada ih ne pohvaljuju, ne umeju da se izbore za svoje stavove, ne snalaze se u lošim međuljudskim odnosima. Firmu čine ljudi i ako se pogreši u odnosima sa njima, na dug rok to uništava i posao. Suprotno, kada se dotakne emotivna strana ljudi, oni su spremni na najveća čuda. Verujem da svaki rukovodilac ima kapacitete da to uradi, samo je pitanje da li to i želi. Lideri, ponekad, radije izaberu alatke koje ih čine hladnim i neosetljivim, jer misle da se od njih očekuje takvo vladanje. Na kraju se to pokaže štetno i za njih i za kompaniju.

eKapija: Kako o motivaciji razmišljaju zaposleni a kako poslodavci?

- Poslodavci često motivaciju svode isključivo na racionalni deo, tj. novac. Zanemare onaj drugi deo, emotivni, koji najviše podiže motivaciju. Na kraju su poslodavci, naravno, ljuti na zaposlene zato što traže još "nešto". Smatraju ih razmaženima i nezahvalnima, jer, pobogu, dao im je dobre plate i šta sad pa hoće više.

Susreo sam veliki broj vrednih i poštenih preduzetnika, koji su se jako namučili da dostignu uspeh. Strogi su i prema sebi i nisu naviknuti da brinu o motivaciji drugih ljudi. Na taj način ostavljaju utisak neskromnih ljudi kojima je samo novac bitan u životu. Međutim, često iza te fasade stoje tople ljudske priče koje iz nekog razloga ne umeju da iskažu. Nekoliko puta su mi junaci mojih priča priznali da ih nakon priča zaposleni drugačije gledaju, da sam pronašao i ljudsku stranu njegove ličnosti. Više se razumeju jedni sa drugima.

Shvatio sam da iza najvećih konflikata i nerazumevanja na poslu često stoje neke sasvim zdrave ljudske potrebe. Samo što ljudi nisu uspeli da ih iskažu na pravi način. Zamaskirane su iza nezadovoljstva platom, uslovima rada i drugo, a u stvari ponekad ljudi samo žele da se na njih obrati pažnja i da se poštuju.

Moj bivši poslodavac, čovek koji je mnogo uticao na moj put, rekao mi je na rastanku da mi je bila greška što sam uneo emocije u posao. Bio je u pravu. Ali ne zato što sam ih uneo već što sam ih uneo previše.

Što bi rekao Novak Đoković, na pitanje o ulozi emocija u životu "Emocije su kao glukoza, ne valja kada ih ima premalo, ne valja ni kada ih je previše..."

eKapija: Imate nove planove. Recite nam nešto više o tome.

- Moji dalji planovi su vezani za istraživanje svih načina prenošenja znanja, motivacije i inspiracije zaposlenima. Pored seminara, bavim se individualnim i grupnim koučingom. Sa kompanijama radim motivacione govore i program izgradnje timova. Radim na obe strane jer mi je posao direktora omogućio da budem i u koži poslodavca i u koži zaposlenog. Poznajem tačke nerazumevanja. Pomažem da se jedni sa drugima bolje razumeju jer kada svi teže ka istim ciljevima veća je energija uspeha. Kada se energija troši na konflikte i podmetanja, logično ne preostane mnogo za ono zbog čega su se svi i okupili-da urade posao kvalitetno i zarade.

Verujem, zato, da je svaka kompanija velika onoliko koliko je snažna energija ljudi koji u njoj rade. Uverio sam se da tu energiju najviše podiže motivacija zaposlenih i rad sa njima. Zato je motivacija najbolja investicija za svaku kompaniju. U tom verovanju pronašao sam i svoju ličnu poslovnu viziju.

Da podstičem i učim ljude da stvari posmatraju na drugačiji, pozitivniji način i da ih inspirišem na promenu i dostizanje poslovnih ciljeva.

Marija Kambić

Unos komentara je omogućen samo ulogovanim korisnicima.