Izvor: eKapija | Utorak, 16.07.2013.| 12:32
Izdvojite članak Odštampajte vest

Načini finansiranja malog i srednjeg biznisa u Srbiji: Finansiranje putem finansijskog tržišta

Sredstva za potrebe finansiranja poslovanja, MSP mogu da obezbede putem tržišta kapitala, odnosno izdavanjem hartija od vrednosti (komercijalni zapisi, korporativne obveznice i akcije) i njihovom prodajom na finansijskom tržištu.

Krajem devedesetih godina XX veka u Srbiji je bila prisutna praksa korporativnog finansiranja putem izdavanja kratkoročnih obveznica i komercijalnih zapisa. U tom periodu bankarski sektor Srbije bio je zahvaćen krizom, zbog neurednog vraćanja kredita, niskog nivoa njihove naplativosti, kao i nemogućnosti realizacije sredstava obezbeđenja, što je sve ukupno dovelo do značajnog pogoršanja uslova odobravanja kredita i njihove dostupnosti preduzećima. U takvim uslovima, preduzeća su deo sredstava za potrebe finansiranja poslovnih aktivnosti pribavljala na finansijskom tržištu.

• Komercijalni zapisi

Komercijalni zapisi su kratkoročne hartije od vrednosti koje emituju preduzeća radi prikupljanja novčanih sredstava za finansiranje svog poslovanja. Ove hartije od vrednosti prodaju se uz diskont, odnosno po ceni manjoj od nominalne vrednosti. Rok dospeća komercijalnih zapisa može da bude različit, od dva do 365 dana.

Sigurnost naplate komercijalnih zapisa zasniva se na visokom bonitetu i niskom riziku emitenta. Emitenti su pre svega, preduzeća koja uspešno posluju i koja su priznata i poznata na tržištu. Emisijom i prodajom ovih hartija od vrednosti preduzeće može veoma brzo da prikupi određena kratkoročna sredstva za potrebe poslovanja.

• Obveznice preduzeća

Obveznice su dužničke hartije od vrednosti čiji se izdavalac obavezuje da licu koje je naznačeno na obveznici (obveznica na ime) ili donosiocu obveznice (obveznica na donosioca) isplati nominalnu vrednost obveznice i kamatu za određeni vremenski period.

Osnovna razlika između obveznica i akcija je u tome što su obveznice instrument duga i što nose određena potraživanja vlasnika prema izdavaocu, dok su akcije vlasničke hartije od vrednosti i samim tim nose, pored ostalog, pravo na upravljanje privrednim društvom i učešće u dobiti.

U teoriji se mogu naći brojne podele obveznica ali su u praksi najprisutnije sledeće:

Prema roku dospeća, obveznice se dele na:
– kratkoročne obveznice sa rokom dospeća do godinu dana i
– dugoročne sa rokom dospeća preko godinu.

Prema izdavaocu, obveznice mogu biti:
– državne obveznice koje emituje država,
– municipalne obveznice koje izdaju lokalni organi vlasti i
– korporativne obveznice koje emituju preduzeća, bilo da su javna ili privatna.

Prema načinu obračuna kamate, obveznice mogu biti:
– obveznice sa fiksnom kamatom i
– obveznice sa promenljivom (varijabilnom) kamatom.

Prema načinu obezbeđenja naplate, obveznice mogu biti:
– hipotekarne kod kojih izdavalac svom imovinom garantuje isplatu i
– garantovane kod kojih za isplatu o roku dospeća garantuje određeno pravno lice, najčešće banka.

Finansiranje poslovnih aktivnosti preduzeća emitovanjem obveznica, za preduzeće, predstavlja vrstu kreditnog odnosa koji podrazumeva obavezu plaćanja kamate i otplate glavnice. Kod emisije obveznica isplata kamate i glavnice je regulisana ugovorom i vrši se prema unapred utvrđenom redosledu. Kamate se isplaćuju periodično na osnovu prezentacije kupona, a na dan dospeća obveznice vrši se isplata poslednje kamate i glavnica. Za emitenta, finansiranje putem obveznica znači da emitent uzima tuđa sredstva na korišćenje i time stiče obavezu da pozajmljena sredstva vrati uz kamatu u predviđenom roku.

• Akcije

Akcije predstavljaju jedan od načina prikupljanja kapitala za potrebe finansiranja poslovanja akcionarskog društva i najčešće se definišu kao hartije od vrednosti koje odražavaju vlasničku poziciju u određenom preduzeću organizovanom kao akcionarsko društvo. Za razliku od dužničkih hartija od vrednosti, akcije svojim vlasnicima ne donose unapred poznat prihod, s obzirom da visina prihoda zavisi od uspešnosti poslovanja emitenta i načina raspodele ostvarene dobiti.

Investitori ulažu novac u akcije preduzeća (emitenta) zato što očekuju, da će preduzeće poslovati uspešno i ostvarivati dobre poslovne rezultate, odnosno da će i drugi kupovati akcije, zbog čega će i vrednost akcije da raste. Do pada cene akcija će doći ukoliko investitori smatraju da su poslovni izgledi preduzeća (emitenta) loši ili ako dođe do prodaje većeg broja akcija koje poseduju. Akcionari su izloženi i riziku u slučaju da preduzeće (emitent) iskaže gubitak, jer u tom slučaju neće dobiti dividendu, a izgubiće i deo vrednosti novca koji su uloili u kupovinu akcija.

Najčešći način prikupljanja kapitala u akcionarskom društvu je emisija običnih akcija, ali akcionarsko društvo može dodatni kapital obezbediti i emisijom preferencijalnih akcija. Emisijom akcija preduzeće dolazi do neophodnog kapitala, a investitori u akcije, kupci emitovanih akcija, automatski postaju suvlasnici preduzeća, odnosno vlasnici dela akcionarskog društva, o čemu je već bilo reči u II poglavlju ove monografije.

Obične akcije svojim vlasnicima pružaju veoma značajna prava, kao što su: pravo glasa, pravo na deo dobiti, pravo preče kupovine akcija, pravo na uvid u najvažnije poslovne rezultate preduzeća, pravo na aktivu u slučaju likvidacije, pravo na transfer akcija. Prava koja preferencijalne akcije daju svojim vlasnicima su: pravo prvenstva isplate dividendi preferencijalnim u odnosu na obične akcionare i u slučaju likvidacije akcionarskog društva, preferencijalni akcionari će biti isplaćeni pre običnih akcionara.

Kada se investitori odluče i kupe obične akcije, njima se pruža mogućnost da ostvare prinos na obične akcije. Prinos koji ostvaruju akcionari, vlasnici običnih akcija je karakteristika koja ih bitno razlikuje od preferencijalnih akcija. Ovaj prinos može biti u vidu dividende i kapitalne dobiti, a obične akcije zbog visokog rizika daju mnogo veći prinos od preferencijalnih akcija. Preduslov za ostvarivanje vlasništva nad običnim akcijama jeste da akcionarsko društvo identifikuje potrebu za dodatnim dugoročnim sredstvima, a zatim i izvrši emisiju običnih akcija, kao najpovoljnije varijante finansiranja.

Sam postupak emisije običnih akcija se izvodi u okviru primarnog tržišta i zahteva niz radnji i ispunjenje određenih uslova. Najopštije rečeno, postupak emisije se sastoji iz tri grupe aktivnosti, a to su: priprema i donošenje odluke, odobravanje emisije i realizacija emisije. Obične akcije imaju svoju vrednost. Osnovni tipovi vrednosti su nominalna, knjigovodstvena i tržišna vrednost običnih akcija (Erić D, 2003). Kroz vrednost ovih akcija može se sagledati uspešnost poslovanja samog emitenta. Potreba za utvrđivanjem vrednosti običnih akcija se javlja kod potencijalnih investitora, vlasnika ovih akcija, ali i kod menadžmenta preduzeća.

Finansiranje poslovanja privrednog društva putem tržišta kapitala ima brojne prednosti u odnosu na druge vrste eksternog finansiranja:
– brzo prikupljanje slobodnih finansijskih sredstava,
– izbegava se i smanjuje direktna zavisnost od bankarskih kredita,
– niži su troškovi finansiranja, a duži rokovi dospeća,
– poboljšava se likvidnost i solventnost u poslovanju,
– kvalitetnije se planira i usklađuje ročnost izvora sredstava sa investicijama,
– omogućava se pristup širem krugu investitora,
– poboljšava se kreditni rejting za buduća zaduživanja kod poslovnih banaka i
– omogućava se refinansiranje postojećih dugova putem finansijskog tržišta pod povoljnijim uslovima.

(Napomena: Tekst je u potpunosti preuzet iz knjige "Finansiranje malih i srednjih preduzeća u Srbiji". Autori Dejan Erić, Isidora Beraha, Sonja Đuričin, Nataša Kecman i Božana Jakšić)

Unos komentara je omogućen samo ulogovanim korisnicima.