Taorska vrela, Kanjon Tribuće - tajanstveni klanci

VIKEND NA VALjEVSKIM PLANINAMA

Taorska vrela

Venac Valjevskih planina polako se izdiže iz pitome Mačve, na Malom Povlenu dostiže maksimalnih 1.347 metara, a potom se postepeno spušta do Požege i Užica. Tu ga Zapadna Morava sa svojim sastavnicama razdvaja od znatno višeg i impresivnijeg Starog Vlaha

Valjevske planine nisu izrazito visoke, ali su teško prohodne pa ih presecaju samo dva putna pravca. Put Pecka – Ljubovija je zimi problematičan zbog prevoja Proslop, a saobraćajnica Valjevo – Bajina Bašta je još neprijatnija zbog prevoja Debelo brdo. Kroz planinske tunele a i između njih provlači se pruga Beograd – Bar koja je vrlo pogodna za obilazak ovog neotkrivenog raja.

Valjevske planine se odlikuju neobičnim planinskim vrhovima, lepim proplancima i vidikovcima sa kojih pogled dopire daleko u dužinu i u širinu. Stanovništvo je poznato po izuzetnoj gostoljubivosti, što je uobičajeno za pasivnije krajeve. Turizam je razvijen samo na visoravni Divčibare i nekoliko sela oko Kosjerića. Na Medvedniku i Debelom brdu postoje planinarski domovi, a ispod Soko planine, kraj novopodignutog manastira Svetog Nikole, sagrađeni su lepi konaci. Pored ovog, na planini su našli utočište manastiri Ćelije, Lelić, Pustinja, Jovanje i veći broj crkvi – brvnara.

Tajanstveni klanci

Ipak, ono što Valjevske planine čini i pomalo tajanstvenim jesu duboki rečni klanci koji ovaj prostor čine teško prohodnim. Pomenimo kanjon reke Trešnjice na čijim se nepristupačnim liticama gnezde beloglavi supovi. Njena pritoka, reka Tribuća je izdubila izuzetno uzanu i neprohodnu klisuru koja je retke posetioce ostavila bez daha. Reka Ljuboviđa se bavi piraterijom na svom izvorišnom delu (preuzima deo toka drugog sliva). Svojim tokom najzabavnija je reka po imenu Zabava, koja se spušta sa Povlena a onda u dolini jednostavno nestaje. Voda ove reke zažubori suvim koritom Suvaje samo kada se tope veliki snegovi. Posle deset kilometara poniranja vode reke Zabave ponovo izbijaju ispod stene, ali naniže teku kao nova reka – Gradac koja protiče pored manastira Ćelije, a njena kao suza bistra voda čini je jednim od najlepših bisera valjevskog kraja.

Ova priča je ipak posvećena jednoj drugoj reci, reci skrpljenoj od više rečica, zbog toga nazvanoj Skrapež. Da bi se stiglo do njenog izvorišta, najbolje je krenuti prugom Beograd – Bar.

Putnički voz za Prijepolje polazi sa beogradske železničke stanice u 7.25 ujutro. Posle dva sata putovanja voz dolazi do Valjeva a potom počinje putovanje kroz planinu, tačnije kroz klisuru reke Gradac. Najlepši prizor na putu se ukazuje kada voz prelazi preko mosta, a na blagoj padini pored reke se pojavljuje manastir Ćelije. To je omiljeno izletište Valjevaca pogotovo od kada je podignuta Eko kuća u kojoj se gostima nudi zdrava hrana po veoma pristupačnim cenama. Voz se dalje probija kroz krivudavu klisuru reke Gradac, odnosno Suvaje, odnosno Zabave. Posle dugačkog tunela završava se putovanje vozom na stanici Drenovački Kik. Od stanice počinje uspon do sela Radanovci. Na uzvišenju iznad sela nalazi se spomen-park posvećen Žikici Jovanoviću. Ovo je nekad bilo obavezno odredište mnogih ekskurzija, a danas je park malo zapušten, ali pogled koji se pruža ka prostranoj dolini na jugu i dalje je uzbuđujući.

Preko brvna do kuća

Od Radanovca put vodi ka severu a potom skreće na zapad i spušta se naniže ka Skrapežu. Na mestu gde put izbije na reku nalazi se stara vodenica koja još radi, kao i njen slepi vodeničar. Od vodenice do sela Taor vodi seoski put, tik uz reku. Posle pola sata laganog hoda pojavljuju se prve seoske kuće. Da bi se došlo do njih treba preći uzano brvno, a potom i drveni mostić ispod koga huči vodopad.

Vodenica na Skrapežu

Jedanaest drvenih vodenica poređanih stepenasto na Taorskim vrelima su bile prizor bez koga nije mogao da se zamisli nijedan turistički prospekt Srbije. Tragovi vodenica još postoje, dve su čak i u dobrom stanju, ali ne rade. Voda i dalje veselo skakuće po bigranim stepenicama ali samo krajem zime, kada se tope snegovi na Povlenu i okolnim planinama. Nekad moćna vrela kaptirana su za potrebe kosjerićkog vodovoda. Kad vidite crne, debele plastične cevi koje odvlače vodu setite se mračnog proročanstva Tarabića da će crne zmije popiti naše izvore. Srećom, veliki snegovi su dobro natopili padine Povlena i vrela pene kao u najboljim danima. Padine oko vrela su dobro izložene suncu, pa je sneg na njima prvi okopnio. Dan zimski ali sunčan, voda prijatno žubori, vreme idealno za piknik na zelenoj livadi.

Kanjon Tribuće je srpski Nevideo

Za povratak, ako ne želite da se vratite istim putem, postoje dva pravca. Prvi, manje atraktivan je dugotrajno spuštanje do Kosjerića. Ovaj pravac postaje zanimljiviji ako se malo skrene sa puta udesno i svrati u Seču Reku, nekad najzanimljivije turističko selo Srbije. Poznato je po lepoj crkvi – brvnari, lepim kućama i bazenu, koji je nekad radio. Tada je selo dobilo i prestižnu nagradu –Turistički cvet za značajne uspehe u turizmu. Danas su to samo lepe uspomene. I Kosjerić pamti lepša vremena kada su ljudi bili okrenuti turizmu. Danas je privatizovana fabrika cementa glavna okosnica razvoja mesta, ali niko ne dolazi u ovo mesto da „provetri” pluća, što bi sigurno prijalo i stanovnicima Kosjerića. Iz Kosjerića polazi brzi voz za Beograd u 16 sati i dva minuta, a sledeći u 17. 57. Ovaj drugi je putnički.

Ako se odlučite za drugi, zanimljiviji pravac povratka, očekuje vas uspon do Taorskog krša, a potom prijatna šetnja grebenom Povlena do reke Zabave. Beskrajna prostranstva koja se ukazuju sa puta znatno usporavaju hod ali značajno doprinose dobrom raspoloženju. Zastajanja su česta, a merak se pojačava gutljajima ljute rakije iz ovog kraja. Spuštanje niz reku Zabavu svodi se na tociljanje niz strme padine. Srećom, padine su pokrivene bukovim stablima pa se lakše kliza od stabla do stabla. Zabava se spušta u dolinu kod mesta Samari u kome se nalazi železnička stanica. Putnički voz iz Prijepolja za Beograd ovde staje u 18 sati i 20 minuta.